Поштоване девојке, ћао! Како сте? :)

Данас имам само два велика питања:

1) Да ли сам у праву да глаголи сачекати, почекати и причекати имају исто значење? Ако сам у праву, онда којему од свршених вида припада сваки од них: свршено-завршени, свршено-неодређени...

2) У уџбенику ”Граматика српског језика” (Ж.Станојчић, Љ.Поповић) од странице 151 и до краја поглавља има доброг описивања начина творбе глагола. Да ли знате колико је оно пуно? Да ли је тамо дати сви префикси и тако даље? Можда је неко од вас негде видео табелу (чланак, књигу) са потпуно свима начинама творбе глагола, са листом (списком) свих префикса, спојених вокала, суфикса и тд?

Хвала.

Post has attachment
Направио сам слику-алгоритам градње трпних придева.
Ако има грешака, реците то.
Photo

Post has attachment
Ево и слике-алгоритма градње прилога садашњег и прошлог.
Ако има грешака, реците то
Photo

Да ли можете да ми објасните када се пише ”да”, када ”што”, а када ”шта”? У чему је разлика?

Именичке заменице[уреди]
Именичке заменице замењују именице. У реченици су самосталне, а врше службу субјекта или објекта. Именичке заменице се деле на:

Личне
Неличне
Личне именичке заменице[уреди]
Личне именичке заменице имају род (мушки, женски или средњи) и број (једнина или множина).

Једнина:

1. ја
2. ти
3. он (мушки род), она (женски род), оно (средњи род)
Множина:

1. ми
2. ви
3. они (мушки род), оне (женски род), она (средњи род)
Повратна лична заменица за сва лица (промена по падежима):

Номинатив: -
Генитив: себе
Датив: себи
Акузатив: себе/се
Вокатив: -
Инструментал: собом
Локатив: себи
Неличне именичке заменице[уреди]
Неличне именичке заменице не разликују лица и имају један облик који се користи за оба броја и сва три рода. Деле се на:

упитно-односне (ко, шта)
неодређене (неко, нешто)
одричне (нико, ништа)
опште (свако, свашта)
Придевске заменице[уреди]
Придевске заменице замењују придеве. У реченици су несамосталне речи и имају функцију атрибута или дела именског предиката. Као и придеви, слажу се са именицом у роду, броју и падежу.

Придевске заменице се деле на:

Присвојне (посесивне)
Показне
Упитно - односне
Неодређене
Одричне
Опште
Присвојне заменице[уреди]
Присвојне (посесивне) придевске заменице означавају припадање бића и предмета појединим лицима.

Једнина:

1. лице: мој, моја, моје; моји, моје, моја;
2. лице: твој, твоја, твоје; твоји, твоје, твоја;
3. лице: његов, његова, његово; његови, његове, његова
Множина:

1. лице: наш, наша, наше; наши, наше, наша;
2. лице: ваш, ваша, ваше; ваши, ваше, ваша;
3. лице: њихов, њихова, њихово; њихови, њихове, њихова
Повратне присвојне заменице означавају да објекат припада субјекту:

једнина: свој, своја, своје;
множина: своји, своје, своја.
Показне заменице[уреди]
Овим заменицама се упућује на бића и предмете и њихове особине.

1. лице:

за бића и предмете: овај, ова, ово; ови, ове, ова;
за величину: оволики, оволика, оволико; оволики, оволике, оволика;
за особину: овакав, оваква, овакво; овакви, овакве, оваква;
2. лице:

за бића и предмете: тај, та, то; ти, те, та;
за величину: толики, толика, толико; толики, толике, толика;
за особину: такав, таква, такво; такви, такве, таква;
3. лице:

за бића и предмете: онај, она, оно; они, оне, она;
за величину: онолики, онолика, онолико; онолики, онолике, онолика;
за особину: онакав, онаква, онакво; онакви, онакве, онаква;
Упитно - односне заменице[уреди]
Упитне и односне заменице имају исте облике, али различита значења у реченици. Упитне заменице се користе у упитним реченицама, а односне се односе на неку другу реч у реченици.

Пример:

Чија је ово књига? (упитна заменица у упитној реченици)
Читам књигу коју је написао Бранко Ћопић. (односна заменица)
за бића и ствари: који, која, које; који, које, која;
за величину: колики, колика, колико; колики, колике, колика;
за особину: какав, каква, какво; какви, какве, каква;
за припадност: чији, чија, чије; чији, чије, чија;
Неодређене заменице[уреди]
Неодређене придевске заменице указују на непознату личност или предмет, непознате особине именице уз коју стоје.

за ствари и бића: неки, нека, неко; неки, неке, нека;
за величину: неколик, неколика, неколико; неколики, неколике, неколика;
за особину: некакав, некаква, некакво; некакви, некакве, некаква;
за припадност: нечији, нечија, нечије; нечији, нечије, нечија;
Одричне заменице[уреди]
Одричне придевске заменице одричу да се неког или нечег тиче оно што се износи у реченици.

за ствари и бића: никоји, никоја, никоје; никоји, никоје, никоја;
за особину: никакав, никаква, никакво; никакви, никакве, никаква;
за припадност: ничији, ничија, ничије; ничији, ничије, ничија;
Опште заменице[уреди]
Опште придевске заменице упућују на сва лица, предмете и особине о којима се говори.

за ствари и бића: сваки, свака, свако; сваки, сваке, свака;
за особину: свакакав, свакаква, свакакво; свакакви, свакакве, свакаква;
за припадност: свачији, свачија, свачије; свачији, свачије, свачија;
ма који, ма чији, ма какав, ма колики
било који, било чији, било какав, било колико
који год, чији год, какав год, колики год

Predlozi:
Predlozi su nepromenljiva vrsta reči koja stoje uz imenske reči(imenice, prideve, zamenice, brojeve).
Kako da razlikujemo Predloge od Priloga:
Predlozi kao što smo već rekli stoje uz imenske reči, a Prilozi stoje uz Glagole. To je najlakši način da razlikujemo ove dve nepromenljive vrste reči.
#Sanja

Post has attachment
Dobro dosli na nasu zajednicu.Ovde cemo pricati o takmicenju iz Srpskog jezika,i o poteskocama o njemu..
Adminke:Ana,Sanja,Andrijana i Angelina..
Photo

Glagolski vid
У српском језику глаголи не означавају само време када се радња одвија, већ информишу и о томе да ли је радња или збивање завршено или незавршено (свршени или несвршени вид). Оба вида најчешће представљају две варијанте истог глагола. Постоје и глаголи који имају само једну варијанту нпр. становати, морати.

Несвршени вид исказује радњу у току или која се понавља у одређеним временским размацима.
Ја (сада) читам књигу. (радња у току)
Ја (обично) читам књигу пре спавања. (радња која се понавља)
Свршени вид исказује тренутну радњу, почетак или завршетак радње.
Ја морам да прочитам књигу. (завршетак радње)
Кад све урадим, ја седнем да се одморим. (тренутна радња)
Чим сам га угледала, ја сам га заволела. (почетак радње)

Велика и мала слова | Састављено и растављено писање речи | Интерпункција
Правописни знаци | Скраћенице | Писање туђих речи | Насловна страна


Азбука - Абецеда - PDF верзија - Контакт - Latinica

ИНТЕРПУНКЦИЈА

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже, употребљавају поједини знаци који се заједно називају интерпункција или реченични знаци.

Знаци интерпункције су: тачка, зарез, тачка и зарез, две тачке, наводници, упитник, узвичник, заграде и црта.

Тачка се ставља на крају обавештајне - потврдне и одричне реченице, на пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак интерпункције употребљава често и у различитим реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа слободна (логична) интерпункција, за употребу зареза је најважније правило да се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја зарезом, а делови који чине целину за себе, одвајају се зарезом од осталих делова реченице.

Зарезом се одвајају:

а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко, Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених игара.;

б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро вечерао и нестао.;

в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив. Поклонићу теби а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте пошли раније а ипак сте закаснили.;

д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају зарезом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају зарезом: Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;

з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарсту, готово сви гаје малине.;

и) између места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу.;

б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.;

б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно: "Новац за екскурзију је обезбеђен".

Наводницима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше "Срећан ти рођендан!";

б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно значење. Знам, ти си "вредница". Донео је твој "велики пројатељ".

На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима. За време Првог светског рата (1914 - 1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штамшаним текстовима, а други део се изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:
- Ко је то био? - Упита мајка.
- Мој друг.
- Зашто га ниси позвао унутра?
- Журио је - промрмља Милош.;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност,
неочекиваност; на пример: Пођем ја, кад - нигде никог. Све сам научила, све знам - не вреди, збунила сам се
#Ana.

Српски језик је један од словенских језика из породице индоевропских језика. Први писани споменици у српској редакцији старословенског језика потичу из 11. и 12. века.

Српски језик је стандардни језик у службеној употреби у Србији и Босни и Херцеговини, а у употреби је и у другим земљама где живе Срби, међу осталима и у Црној Гори, Хрватској и Републици Македонији.

По пореклу, граматици и по речничком фонду српском језику су слични хрватски, црногорски и бошњачки језик, тако да се говорници ових језика могу још увек без проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски период) ови језици су сматрани јединственим српскохрватским језиком.

Српски као стандардни језик се 1991. поново издвојио из српскохрватског језичког стандарда и наставио да се развија самостално. Српска језичка норма је дефинисана пре стварања српскохрватског стандарда.Језик Срба и српски језик[уреди]

Подручја која настањују Срби
Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.

Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.

У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)
#Ana
Wait while more posts are being loaded