Небо већ данима нема стида, плаче и кад је срећно и кад је тужно. Испод ногу земља као да клизи. Нешто измиче, мења се, нестаје а ми никако да се одупремо о чврсту основу свога заборава. Кога смо преварили и коме отишли несвесни да је пут којим смо кренули претрпан препрекама за које нисмо извајани, нити физички, нити психички сазрели да схватимо како је свака живот. Живот или смрт.
Пролазе године као ласте. Шуште у хаљинама као невесте варајући пре него што су закорачиле у нечији забран оданости. Облаци титрају по наруџбини и росе ужегле трагове суза остављене у порти. Поглед се више не спушта на ону цесту која је толиким животима наплатила путарину, и умирила  несташне ранораниоце, поспане од предугог ишчекивања радости. 
Траг овој причи ниче негде у пустињи лутајући испод растресите површине тајни које никада нису изречене јер не постоје. Нема запете ни тачке која није оставила сенку на књизи, не баш невиног живота једне луталице, селице. Своја крила носила је на души процвалој од наде, верујући да ће ојачати и полетети самостално у неко своје гнездо, Како је летела перје је добијало неку другу боју, сазревало, умрљано људском небригом и самовољом, пожртвовањем и жртвовањем, погребено и пренесено у неко друго станише из кога нема никакву везу са телесином коју је оставило да лута и никада не стане. Тежак је постао живот, тешак и чудан, као да свакога дана из њега израњају авети које му краду оно мало нечега што је имао док се животом звао. Тешки су људи, ћуди им растрзане, унезверене, анимално уникатилне, па опет препознатљиве и униформисане, као да су из једног калупа изашле. Све је другачије, а опет исто. Исто је јер педесет година гледаш исто небо и исту реку, иста лица и жуте аутобусе који годинама губе боју радости и рањавају грубим дрвеним столицама остатке поноса нечега што нема име. СС

Облаци дрхте изнад тек пробуђеног града. Неко чудно лето, није варљиво, само је истинито више него што смо очекивали. Дилема почиње већ на кућним вратима. Колико опереме понети са собом у двочасовној шетњи? Пре два дана одлучила сам да одем без ичега, онако, као авантуриста, само у одећи прикладној температури и месту. Е, ту сам се мало зезнула. Чим сам отишла неколико стотина метара, облак као да ме је чекао. Скот! Спусти се изнад стазе. Поче да сева. Људи, видела сам и што сам хтела и што сам морала. Халуцинација од страха и пражњења, јер је у близини пруга, где високи напон привлачи као магнет. Где се сакрити, испод дрвећа, никако, стара напуштена кућа, нема шансе, около је као да су болнички контејнер испразнили. Одлучих да не скрећем са стазе. Уздигох главу и реших да достојанствено покиснем. Успело је. Комшија са трема ликује кад ме је видео, крсти се.
- Зашто тај ранац не стави на главу, побогу!
- Зато што је моје све што је покисло, па нисам хтела да се улизујем. 
Човек се прекрсти и оде мрмљајући:
- Сачувај Боже, данас се једнако цене глава и ......СС


Ветрови. Одувек су били моји највернији другови. Ударе преко пољана и зањишу пунолетна јабукова стабла, бацајући недозреле плодове на моју главу, која је пуким случајем остала незаштићена.
Далеко изнад планина плави се питомо метохијско небо, и нико, нико не слути да овим просторима пролазе таласи времена које, очигледно, у појединим тренуцима доживим као део себе. У даљини се чује хук Бистрице, која с пролећа навире као да ће жубором пробудити успавано тле испод сопственог дна и извући понорницу заборава до уклесаних спрудова, на којима су насукали само ретко упорни да опстану. 
Врата дрвене ловачке колибе ударају у такту, спуштајући и подижући тон емоција. Ваздух излеће из плућа, као да баба Загорка потпирује огњиште на сред тек оплетене колибе. У јуришу ветра осваја ме граја узнемирене, гладне дечице која чекају оскудну, али с љубаљу направљену вечеру од воде, кукурузног брашна и шаке соли.
Док ветар дува не ваља затварати очи. Све оно што из света немира пролети, може неопажено да се увуче испод покривача скривене мисли и да одлежи непозвано тамо где му није место. 
Поред мене је у једном хуку пролетело безброј кољаника, а клепет оружја изазва необуздан лавеж паса који, као ја, очекују ударе невидљивих таласа или као буђење, или вечити сан. 
Шкрипи дрвена ограда старог балкона, а стари орах раширио гране и цвили. Из старог стабла као да се одваја непослушна младица, а родитељи упорни да је сачувају, вуку и куну ветрове који јој нуде одступницу, да у миру нечујно пролети у загрљај дугом топлом лету. 
Стара канта, излупана од сличних промоција,  излете испод поткровља и упути се долином право на мачје гнездо. У том тренутку храбри мачак нарогушен као јеж затрепта поред мене и успе се уз борово стабло. 
Још један напад ветра у мојим мислима пренесе песму сватова давних свадбара, окићених коњаника и коња, клепет прапораца уздиже срце изнад планине и пусти благи дрхтај у лепом лику жене, која храбро каска у колони вечности не обазирући се на радозналце тренутка у коме је оживљавају, ради сопствене стварности и остварнеости. 
Тихо преплитање мисли умири дамаре и поче да броји капљице, тихо док срце само сећањем продире кроз  невеште вапаје тренутне тишине, заштићене још увек далеким топотима и јеком времена, пробуђеног из дубоког сна. 
Тако су ветрови тукли метохијском долином и враћали ме у нека времена из којих никада нисам ни отишла, осим када се пролеће преламало у лето, а ја хтела да испратим тренутак стасавања и отицања првих бујица неукроћених страсти.
Дође још једно лето, оно тихо, августовско, чудно и тајанствено у свему, па и у покушајима да сазри на уобичајен начин. Била сам сама, тада и сада, тада под багремом, сада под сећањима, ако под брегом. 
Била је ноћ. Саме у кући, мајка и ја, ослушкујемо шкрипање багремових грана и пратимо траг месеца изнад тајанственог села. Нигде живе душе. Понегде се огласи понеки пас лавежом и узнемири војску дивљака, ону исту без које кућа ни једног сељака не вреди ни паре. Важило је правило, ако дођеш код некога у кућу, погледај му жену и пса. Ако се тиме задивиш, друго немој гледати, јер иако је нешто запуштено, имало је разлога. Стојим изнад бунара и чекам "оно" нешто што је лебдело у ваздуху и у срцима свих нас. Страх од нечеаг што се крило иза тих огромних пространстава, већ закувано и зачињено ко зна чијим укусом. Чујем глас мајке како ме дозива и тражи да одмах уђем у кућу. Ноћ је тамо била непознаница. Седосмо једна наспран друге, хоће да гледа телевизијску емисију, ја сам тај програм и тада презирала, јер на њему већ годинама ниси могао да одгледаш ништа што би нормналном човеку било корисно и занимљиво. На страну оне који се и данас хране оним што отуда сеју, ја им нисам веровала и никада нисам променила мишљење.
- Сине, стави кафу. Ко зна кад ће ови доћи.
- Каква је тишина кроз село. Као да нема живе душе осим псеће. 
Не прође ни два минута, неко покуца на прозор и јави се познатим поздравом.
- Вељо! О, Вељо! Јеси ли код кућа, мори? А, ја, ја, ја. Само луташ, бре. Не може човек да ти нађе, кафу да попије.
Улази стари комшија Осман и поздравља се са мајком исказујући поштовање, какво су само они знали својим вечитим клањањем и анимацијом.
- Како си, Драго? Их, било вруће цео дан. Сам изгорео. Сенко, шта ти радиш? Тренираш онај кер. Вала, добар ће да буде. Ааааа...
- Драго, кад ће дође Веља, сам хтео нешто да разговарам са њега.
- Доћи ће, Османе. То је младо и не мисли на кућу као ја и ти. Ево још мало ће дубока ноћ, а они ко зна где су.
Говори мајка забринуто и резигнирано. Зна да и он има истих проблема са својим потомцима.
- Вала, Драго, сам дошао у ноћ да ми нико не види. Знаш, ми смо комшије толико године и ни грку рећ нисмо имали. Увек се помагали. Тако ти Бог, кажи Вељу да не иде сам по ноћ, и да не ноћите овде више од ову ноћ. Не могу да заштитим, али могу да упозорим, јер ни моја кућа није сигурнија од твоју, али сам ћуо да је ваш кућа под присмотром. 
Рече и заћута видећи да се мајка замислила и од страха јој се коса подигла испод танке мараме.
- Чика, Османе...покушах да питам.
- Немој да ми питаш ништа, али тако ти Бог, веруј мене. У селу има нека војска, не знам ћија, заустави људ и пита. Пита и за вас.
- Хвала ти, комшија. Видиш, урадио си оно што ја у овом тренутку не бих могла да гарантујем да бих за тебе. У сваком случају, ти знаш да за ово што се догађа нисмо криви ни ти ни ја. 
_ Их, Драго. Велики ломе тежак колаћ и славе славу, а ти и ја ћемо купимо мрвице, ако нам и то дају. Нека нам је Бог на помоћ. 
- Амин. Рече мама и остаде да стоји поред кауча. 
Испратих комшију, рече ми да не излазим далеко, ту где пси могу да ме виде и пожеле ми лаку ноћ. 
Оде у ноћ. Отада га више ни једном нисам видела.
Паника која је настала после овога, уз сву захвалност на ризику и обавештењу, потисла је све остало. Успомене, баште, јабуке, житна поља, питоме ливаде, поток, извор између две крушке, шљиве белице, шарице, моје јагујенце.
Срећа па чусмо како пси ударише зубима копајући земљу и најављујући да препознају звук газдиног аута. Дођоше.
Мама, одувек прави наратор авантуристичких прича, исприча догађај са комшијом као филмску сцену у којој порука носи тежину живота.
И носила је, само што у том тренутку нико није био свестан тога у потпуности. Договорише се да све преноћи до јутра. Сутра је Преображење, сутра ћемо тихо изаћи из села и уселити се у своју кућу, која још није довршена а налази се у центру Дечана. У међувремену се издогађало и то да је неко нама близак знао да припремамо селидбу и без оне изненадне опомене, те је, тај неко, умислио да би било лепо да у тим смутним временима упадне на силу и свом одузме оно што му не припада. Изненадисмо га. Припремисмо све. Остадоше, ја одох за Београд на посао. Колико је ситуација била готова да у једном тренутку све запали говори и чињеница да су мени и Ранку сузе текле док смо излазили из питомих источких ливада ка Косовској Митровици гледајући колоне аутобуса са полицајцима који су долазили као резултат вапаја потиштених српских породица сакупљених у котлу вечности. 
Морадох да напустим посао. У Београду су се већ догађале чудне ствари, предузећа су нестајала, спајала се радна места, а ја сам добила могућност да се запослим у школи и нисам размишљала. Исте године дође Васкрс, брижан да брижнији не може бити. Браћа се окупила, најстарији вечито панично опредељен, диже кућу на леђа. Мама, сестра и ја, одосмо код најстарије сестре да боравимо онолико колико ће бити потребно да одлучимо шта ће се догодити. Тога дана у мало Дечане дошло је пуно људи. Безбедност се вратила у нормалније оквире, и решисмо да не напуштамо кућу, још увек. 
Догађаји лете брзином муње. Свакога тренутка по нека брига. Заробљени младићи, па пуштени, изубијани. Мајка кука:
- Мора да су им обили бубреге. Оштетили су их. 
Погибе чувени полицајац. Страх и туга уселише се у срца мале вроши. Солидарисасмо се. Сви су бринули о свима. Некако се још више зближисмо. Уби се млада девојка. Нека јој је лака она тиха и мирисна метохијска земља. Нико јој већ годинама не може отићи на гроб, али теши оно да невидљиви живе срећније и узвишеније него ми који смо сами себи терет. Заробише Слоба Радошевића, Милоша Радуновића, Мику, лепу Милошеву жену и још петоро из села. Нестаде им сваки траг. Истога дана заробише и сина Слобовог са мајком и мојим рођацима. Пустише их некако. 
Прође време, објавише на телевизији да су пронашли тела Слободана и Милоша. Уредно поређан прслук, панталоне,обућа, из џепа полицајац вади личну карту. Боже, као да је све уређено да се нађе. Можда и јесте. 
Донесоше сандуке и поређаше, три, пронашли су тело још једног из Лоћана, строг села изнад Дечана. Дворили смо прслук и панталоне, толико је виђено.               
Наставиће се.  СС

Godine kao laste lepršaju pred očima. Mašemo svakom pokretu kao pramenu magle kroz koji prolazimo neosvešćeni da je svaki trenutak jedinstven i neponovljiv.
 Još jedno jato slavuja preleće predele detinjstva i odlazi u carstvo cveća da bira svoje stablo. Mladi i neukrotivi menjaju stvarnost sobom. Svet u jednom trenu nevinih osmeha bezazleno liči na bajku. Jato se cvrkutom brani od oblaka, a igrom od istine. Napravite krug šireći svoja krila i prospite po svetu blagost i lepotu kojom zračite, kako bi i oni koji nisu uspeli da polete osetili trenutak visine koju dosežete obučeni kao prinčevi i princeze, poređani u parovima kao da će svakoga časa neka cipelica odleteti ka zamišljenom dvorcu, životu kakvom težite. Kad već ulepšate u svoja gnezda, sigurna i tvrđa od nevremena, shvatićete koliko je nežnosti i strpljenja potrebno kako bi se očuvala te ćete, jači nego ikad, ponovo mahati, ali onima što budu preletali ka svom jugu. Neka vam topli vetrovi naših želja budu blaga ruka sigurnosti da što lakše i uspešnije zaplovite svojim tokom. SS

Мало село у подножју Проклетија дише жељеним пролећним ветровима и плаче тихом јутарњом росом за нежним дечјим прстићима, који, ко зна из ког разлога, више никада неће чешљати баште питоме детелине бирајући оне са четири листа и трофејно их одлажући у хербаријумску збирку, мислећи да ће тако сакупити башту среће. Знам да још увек негде у неком листу мирише опојно детињство незаборава и тече непролазношћу кроз време као нада. Можда је све то био сам бес Богова који су своје снаге одмеравали сходно приликама и потребама оних којима су помагали да се боље упознају. Или је опомена свима који су се дрзнули да помисле како божанска енергија почива у безвредној снази новца и заглупљује мисао о поштовању природе и њене моћи да открије колико хоће и може да истрпи људску дрскост о поседовању беживотног тела онога кога убије у име жртве коју приноси себи.

Већ дуго лутајућа колона нема смираја, пепео сагорелог моста још увек је у ноздрвама оних који су пламен угасили сопственим стопалом прелазећи од кућних врата у неповрат. Тек се поново распламсао жар огњишта у новим одајама усвојених срца и греје просуто благо по рубовима друмова. Поново цветају ранке у новим баштама, само се лица не препознају, и чудећи се једни другима ћуте по пропланцима завејани сопственим сметовима мисли које ни топли пролећни ветар не може да отопи. Биће то брана чудним летима у душама преврелих осећања док одлажу сопствена признања да су опипљиви и чврсти као кристали на грудима замаскираног вође туђег племена, који их гони у крдима ка пространој пијаци, где чопор разиграних вукова довршава ценкање узмичући пред ужареним погледом жртве. 

Ипак, негде у неком углу, недоступном ни птици у лету а камо ли људском оку, почива блага мисао о васкрснућу свега што је тренутно склоњено у прху заборава и чека повољне зраке да заблиста новим сјајем. Човек је само вал у узбурканом мору живота, који не може да бира стену о коју ће се разбити....... СС

Pametan čovek pametno govori, sujetan osobenjak o sebi govori, tako da inspiracija propadne pri prvoj rečenici, lukav i odmeren pauzira kad god pomisli da je previše kazao, tako da nedovršene misli naprave zabunu. Kukavica govori kad treba i kad ne treba, kritikuje i ogovara, svakog pojedinačno, čim ugleda obrise leđa, a pored sebe nađe pogodnu priliku za prikupljanje informacija. Zanesenjak se ne povodi ni za jednim profilom. On ima svoju iluziju o svetu oko sebe i u njoj se pronalazi. Teško je svet nepoznatog prilagoditi sebi, to mnogi pokušavaju. Ličnost se uglavnom prilagođava uslovima i situacijama ako ima svoj stav o postojanju i cilj kome teži. Ako želi konflikte, onda menja sve od Sunca do Zemlje, tako da i priroda ima šta od njega da nauči. Jutarnja razmišljanka. SS

Pravda slepa, ljubav slepa, ako se istina samo srcem može sagledati, u ono: "Kunem se u oba oka", samo slepac može poverovati. SS

Помоли се данас да топао и златан зрак сунца падне на земљу, угреје је тако да природа добије снагу рађања пре времена. Загрли брезу и шапни како је зима само пролазни вагон воза, који, ето, ко зна из ког разлога није прикачен, одложен стоји и чека себи прилагођен садржај. Нека га напуне они који не знају да уживају, да се смеју и гаје мноштво лепоте које рађањем наслеђујемо као дар. Ми, којима свет личи на башту разноврсног цвећа, зрелих и лепих гроздова, шуму укусних кестенова, свежину букових сенки и висину борова и јела, помислите у једном трену и пожелите рај себи и другима, природа ће сигурно пронаћи у себи онога кога тражимо, пренети наше жеље и свет ће постати онакав каквог желимо. Будимо оно што у другима тражимо и имаћемо онолико колико можемо да прихватимо и да дамо. Помоли се данас да зрак сунца буде угреје семе природе и наше станиште постане топла пећина срца у којима живот цвета. СС

Raška, varoš nadomak Kopaonika, u kojoj su noći sveže kao priroda koja je okružuje, a dani topli kao duša ljudi koje u grudima nosi. Reka koja pamti sve vojske i zagrljaje, zakletve i kletve. Iznad školske zgrade bila je kasarna, nekoliko metara udaljen stan u kom sam proživela najbezbrižnije trenutke života. Ulica prema parku bila je puna, danju starijih, koji su žurili na pijacu, a u predvečerja mladih ljudi, koji su namerno, ili nenamerno, ali svakako sa razlogom, svraćali u "Peticu" Maleševića. Priznajem, najslađi objekat je bila poslastičarnica na kraju ulice. Ne sećam se ko beše vlasnik, ali ukus šampita i danas osećam i često sa setom naručim. Međutim, nemaju isti ukus, ili, ja nisam ista, što će pre biti. Sa prvim mrakom i poslednjim čaosvima ulica se punila sve više. Stihovi Mikinih pesama pljuštali su po korzou, kao da se umnožio i još jednom iskušava duge korake mladosti koji, ko zna iz kog razloga, u tom periodu žele da što brže zađu u tajnu raskrsnica koje ih očekuju. Osmesi i pogledi su oduvek ukras trenutka koji prate. Pamte se i prizivaju, ali nikada ne vraćaju, iskreni i radoznali, dragi i svoji. Drugi deo varoši krasio je Dom JNA, zgrada u kojoj su se najčešće realizovali svi kulturni događaji. Samo, ne mogu da se prisetim kako se zvaše ulica koja je vodila do bioskopa, a tamo smo išli često. Sećam se projekcije filma "Magla", čist horor. Sve bi bilo u granicama onoga što čovek može da podnese, bar sam ja tako gledala na sadržaj takvih filmova, kao na čovekovu nameru da se poigra psihom i stvori odbrambeni mehanizam prema svemu što je nenormalno, da se posle završetka filma nisu otvorila dvoje vrata, a uzvik u istom trenu, sa istim intenzitetom i sadržinom: "Joj, magla". Sneža i ja smo išle laganim korakom, ubeđujući sebe da smo hrabre, sve dok iza jednog auta nije grunulo uplašeno kuče. Da je nekom bilo videti kako se za minut dva uleće u stan i zaključavaju vrata. Uzalud je tetka Rosa lupala, ubeđivala da otvorimo da doda večeru. Uspavale smo se ne gledajući kroz prozor. Inače, tetke Rose i teča Juga više nema, ali to su bila dva bića koja su u potpunosti znala moje navike i potrebe, trudili se da ih ispoštuju. Neprimetni, a uvek tu kad treba. Ovom prilikom govorim srcem, kao oni nekada, potrebom da im zahvalim za sve i da svakom poželim takve prijatelje bar na jednoj životnoj stanici. Prepoznajem sebe, još uvek postojim.

Празнично сећање на изгубљену душу у још непронађеном рају. 


Лето се ближило крају. Велике сенке младости прекривају топлину лета. Сунце се, као случајно, сакрило изнад високих врхова богатих јела. Јутро је. Празнична звона звоне. Изнад Проклетија одлеже најчистији зов. Река уморних сељана једва је дочекала зору. Лаке торбице поскакују на драгим леђима, док растерећени пољског рада, хрле ка светилишту. Тамо ће напојити срце и душу, напунити енергијом изморено тело, попричати са оним без чијег благослова у сан не крећу. На вратима манастира осмех не силази са лица монаха који сваког у душу зна. Поштовање према светињи и њему лично одају дубоким наклоном у додиром руке која благосиља. Црква мирише на душе наше. Око манастира играју млади и стари, сенке прошлости на темељима будућности. По брдашцима заселе старине, проматрају и ликују, вечито говорећи о оном горе, његовом организовању живота, очекивањима; саветују, одобравају и критикују. Тунелом испод конака промиче река радозналих и срећних, оних који ће спас наћи у киселим капимa воде и тихој молитви срца. Три извора киселе воде наизменично плаве плодну манастирску равницу. И тако вековима протичу колоне кроз густу борову и кестенову шуму. Последње сећање буди мирис јунског венца исплетеног на Свете Тројице, освештаног у последњој молитви пред пут. Да ли још увек падају огромни плодови ораха на капији између жеља и могућности? Можда ће се неко сетити ораховог стабла на излaзу из манастирског тунела, уз ограду, коме нико није могао врх сагледати, а кад се најмање надаш велики коштуњавац падне некоме на раме. Многи га не би ломили, већ приносили и остављали тамо где ће се наћи, јер манастирско се ништа не сме узимати, па нека је и тај велики чудновати плод орагаха који мами. СС
Wait while more posts are being loaded