Post has attachment
Радоје Андрић
ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА
Велики новински час
Сећање на стрељање 3.000 Крагујевчана – на осмој страни у новинама, а на насловној – десетогодишњица СНС.

Мислили смо да нема веће несреће од стрељања ђака…

Гробаријада
У Деспотовцу одржана ”Гробаријада”, али Тома Дедињски није био покровитељ, јер је морао да иде на десетогодишњицу СНС…

Први
Србија оснива ”Свемирску агенцију”!

И ред је: ми смо први пали с Марса…

Плате
На рачуне запослених, плате ће се уплаћивати и ноћу!

И боље него дању, људе срамота да се види колике су.

Страдање
Маја Гојковић: ”Српска историја је тешка и страдалничка”.

И не би ова власт ту ништа да мења!

Знамо и зашто
У Црној Гори прави се највиши мост.

Мрзи их да силазе доле, па премоштавају са планине на планину…

Знамо и како
Исти ти Црногорци неће спајати стубове моста коловозом, јер док они то ураде, почеће да се користе летећи аутомобили…

Државни посао
Главни добитак на лутрији у САД износи 1,6 милијарди долара!

Могла би држава Србија да нам смањи плате и пензије, па да сваком свом грађанину уплати по један тикет…

Добитак уложити
… А, ако добијемо ту премију, одмах да се кладимо на Звезду, са колико ће голова изгубити од Ливерпула!

Истополна конфедерација
У БиХ озакоњени истополни бракови.

Па ће Хрвоје и Хасо моћи да озваниче истополну конфедерацију!

Крлеуша
Небојша Крстић Крле, бивши саветник бившег председника: ”Онај ко има политички став је бот, а ко нема је идиот”.

Крле директно да се изјасни: ја ли наш Председник бот или идиот?

На службеном путу
Председник: ”Извели смо Србију на пут напретка!”

Па, ако нас неко покупи, покупи…

Post has attachment
Саша Рудић ''ДОБРО ЈУТРО СРБИЈО 1.'' (7527. шумопад дан осамнаести)
http://www.radioserbona.rs
Добро Јутро Србијо бр.1.
Аутор и водитељ: Саша Рудић
Тех.подршка: DJ.Willy и Горан Станаревић.

Post has attachment
ПОЛИТИКАРАЊЕ бр.63. ''КАД МАЧКА НЕМА МИШЕВИ КОЛО ВОДЕ'' (7527. шумопад дан осамнаести)
http://www.radioserbona.rs ''Политикарање''
Домаћини: Саша Рудић и Вилибалд Ерић
Тех.подршка: DJ.Willy и Горан Станаревић.

Post has attachment
Дарко Танасковић: Претензије да преко историјских фалсификата српско постане „косовско“
Доскорашњи амбасадор Србије у Унеску Дарко Танасковић рекао је за „Радио Београд“ да питање пријема Косова и Метохије у тој институцији није решено
Дарко Танасковић је, гостујући у емисији Седмица, рекао да је пријем Косова и Метохије у Унеско стратешки циљ власти у Приштини и њихових међународних покровитеља.

Очекује да ће наредне године поново бити покренут захтев за пријем КиМ у Унеско.

„То би онда подразумевало понављање, можда у нешто другачијим околностима, свега што смо прошли у Паризу 2015. и 2017. године, где је у центру пажње свакако и наше културно наслеђе, али не само оно. То је политичко питање, може ли се обезбедити довољан број гласова, да, упркос свему, КиМ буде примљено у Унеско. Мој је утисак и процена да, кад би данас тај захтев био поднет, сигурно Косово не би могло да добије двотрећинску већину на Генералном заседању Унеско“, објаснио је Танасковић.

Наглашава да је српска баштина на Косову и Метохији, иако је под заштитом Унеска, и даље у опасности, а да је јасно да је угрожавају они који тамо спроводе власт, с обзиром на то да Србија нема могућност да делује на терену.

„Ту долазимо до апсурдне ситуације да се неке државе, из чисто политичких разлога, залажу за то да КиМ уђе у међународну институцију културе и баштине, иако знају да је српска културна баштина и српски народ тамо угрожен, а гласали су за то да наша баштина буде на листи заштите Унеска. То су двоструки стандарди“, рекао је Танасковић.

Објашњава да је једна од тенденција да се на простору Косова и Метохије затре сваки траг српског вишевековног присуства, о чему, каже, сведочи српска материјална баштина, која има универзалну вредност.

„Поједностављено речено, они који настоје да кажу да је Косово њихово, а не српско и да српско никада није ни било, веома би волели да та културна баштина уопште не постоји, као што би, усуђујем се рећи, неки у Црној Гори волели да Његош не постоји“, рекао је некадашњи амбасадор Србије при Унеску.

Указује да ће Приштина наставити да врши притисак на монашке заједнице и да административним смицалицама отежава живот свештенству и верницима.

„Кад то већ постоји и кад има универзалну вредност и кад они пред очима света не могу то да униште, јер није уништено ни за време османског царства, власт у Приштини прибегава опаснијем моделу“, напомиње Танасковић.

Објашњава да је у питању настојање да се изгради нови идентитет Косова, који уствари никада није постојао, један синтетички неоидентитет и ту почињу претензије да, напомиње, преко историјских фалсификата српско постане „косовско“.

„У научној заједници то не може да прође. Међутим, у сфери паралелне реалности коју ствара политика и конкретне моћи на терену, на овом пољу може бити злоупотреба и то је потенцијално већа опасност од физичког уништавања баштине“, упозорио је Танасковић.

Прегледач звучних записа

00:00
00:00

Користите стрелице горе/доле за повећавање или смањивање гласности.
Уредник и водитељ: Ана Томашевић

Опрема: Стање ствари

Post has attachment
Лазански: Горбачове, Горбачове, шта уради да се свидиш Западу
САД унилатерално излазе из Споразума о елиминацији ракета кратког и средњег домета, што је други радикални потез Вашингтона у рушењу целокупне архитектуре нуклеарних споразума. Први је био америчко једнострано напуштање Споразума о антибалистичкој одбрани из 1972. године. Гост Мирослава Лазанског је професор доктор Срђа Трифковић.

Post has attachment
Tрибина „Револуционарни јакобинизам Димитрија Ценића“
Tрибина „Револуционарни јакобинизам Димитрија Ценића“ одржана је у понедељак, 22. октобра, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Љубиша Деспотовић.
На почетку трибине, Деспотовић је нагласио да је Димитрије Мита Ценић (1851–1888) најрадикалнија политичка и идеолошка личност која се појавила у другој половини 19. века. У почетку, он је био припадник покрета Светозара Марковића.

Post has attachment
Петер Кениг: Повратак суверених нација
Поука је – за самосвесне и опрезне владе које желе да се врате својој сувереној националној политици – да је ово кључни тренутак истине. Брод мења курс. Сада је тренутак да се иступи из глобализацијског хора, глобализоване трговине

Кључни представници три главна негативца међународних финансија и трговине, Међународног монетарног фонда, Светске банке (ВБ) и Светске трговинске организације (СТО) састали су се на раскошном одмаралишту на Балију, у Индонезији, где су упозорили свет на кобне последице све обухватнијих трговинскиx ратова које ће се испољити кроз смањене међународне инвестиције и снижење економског раста а које је покренула и подстакла Трампова администрација. Они су критиковали протекционизам који може да стрмоглави државе у пад просперитета. Међународни монетарни фонд је срезао предвиђени светски економски раст за текућу и 2019. годину.

У питању је чисто застрашивање ни на чему засновано. У ствари, прошли економски раст за који се тврди да је проистекао од увећане трговине и инвестиција заправо је користио малој мањини и подстакао је проширење расцепа између богатих и сиромашних и у земљама у развоју и у индустријализованим земљама. Занимљиво је како нико никада не говори о унутрашњој прерасподели бруто друштвеног производа због кога се шепуре и лажу, за рачун елите, пришипетље и служитељи империје; изгледа да се нико не пита о начину како се стопа раста прорачунава – или се једноставно незасновано одрезује? Узмимо за пример Перу, земљу богату привредним ресурсима која је до сада остваривала стопе економског раста често између 5 и 7 процената. У просеку дистрибуција овог раста била је таква да је 80% ишло 5% популације а 20% је дистрибуирано 95 посто људи. Ово чак ни не узима у обзир фрагментацију нижих и виших слојева расподеле процената, али свакако ствара више сиромаштва, неједнакости, више незапослености и делинквенције.

Или само погледајте сумануто и потпуно незасновано предвиђање ММФ-а о стопи инфлације од милион процената венецуеланске нове валуте 2018. и 2019. године? – О чему они то говоре? Без икаквог поткрепљења. Исто је са предвиђањима кобних последица ограничене трговине, када трговину какву је знамо, у потпуности држи и о њу се окоришћује корпоративни свет богатих индустријализованих држава, остављајући земље у развоју оптерећене бременом непоштених договора и често последичне дужничке замке.

Оваква манипулација истином која стиже из међународних финансијских и трговинских организација, посебно Међународног монетарног фонда и Светске банке, је толико флагрантна и темељно погрешна да не може бити подупрта ни трунком професионализма. Но њима то успева да прође, због њихове наизглед неупитне репутације, па успевају да застрашене владе наведу да раде оно што је против најбољег интереса њих и њихових народа – наиме да воде своје сопствене локалне, суверене економије, без било каквог страног мешања.

Изнова и изнова се показивало да земље које треба и које желе да се опораве од економског пада то најбоље чине тако што се усредсређују на и унапређују своје сопствене друштвено-економске капацитете, са што је мање могуће страног уплива. Један од најистакнутијих случајева ове врсте је Кина. Након што је Кина 1. октобра 1949. изашла из вековног периода западне колонизације и тлачења тако што је председавајући [КПК, прим. М.М.] Mao створио Народну Републику Кину, он и Комунистичка партија Кине су прво морали да разорену „кућу доведу у ред“, пошто је земља била упропашћена болестима, изостанком образовања а мориле су је и болести које су биле последица бесрамне експлоатације западних колонизатора. Како би то извела Кина је остала практично затворена према спољашњем свету све до половине 80–их. Тек тада, када је превазишла болести и глади без краја и конца, изградила државни образовни систем и постала извозник житарица и других пољопривредних производа, Кина, до тад потпуно самодовољна, је постепено отварала своје границе за међународне инвестиције и трговину. – Погледајте где је Кина данас. Свега тридесет година касније, Кина не само да је постала светска економија број један, већ је и светска суперсила коју не може да прегази западни империјализам.

Но, не морате да гледате толико далеко.[1] Северна Дакота је себе сачувала од „кризе“ из 2008. године, тако што је користила јавно банкарство тако да служи економским потребама Северне Дакоте – не похлепи деоничара – и планирала је производњу и услужне делатности које су обезбеђивале у основи пуну запосленост, док се у остатку земље стопа незапослености винула у небеске висине. Економија савезне државе Северна Дакота је расла по стопи од 3% 2008. и 2009. године – а и данас је држава са највишом стопом раста у земљи и са најнижом стопом незапослености. Ово је пре свега због економске развојне политике која је заснована на локалним капацитетима и због тога што је банкарство засновано на јавним банкама. Данас, Северна Дакота има једину јавну банку у земљи; но и друге државе, попут Њу Џерзија, Њу Мексика, Аризоне и друге, као и град Лос Анђелес су близу томе да створе јавно банкарство. Мејнстрим медији, међутим, не објављују о оваквим примерима пошто они нису у интересу банкарских и корпоративних олигархија.

Трампов трговински рат – или деглобализација?
Локална економија са локалним инвестицијама у корист локалне популације није, разуме се, нешто што жели ултракапиталистички систем. Он се не уклапа у неолибералну економску доктрину – напредовање глобализације, примењивање њених горких пилула штедње којима се насилно кљукају владе, како би се даље експлоатисали људи, стварало више сиромаштва, исцрпљивао њихов друштвени систем и крали њихови природни ресурси.

Доста! Буђење! – Шта год да мислите о председнику Трампу – а он никако није панацеа за светски мир и његова подла политика мешања у послове страних земаља и подстрекивања сукоба и ратова на Блиском истоку као и широм света морају бити осуђени – али његове протекционистичке политике, „царински ратови“ су добродошли мач заривен у трбушину глобализације – у саму неолибералну доктрину која је за последњих тридесет година донела више беде за 99,99% планетарне популације од било које економске доктрине почев од Адама Смита. Трамп можда зна а можда ни не зна шта ради, али свакако његови сарадници и помагачи, скривено или отворено, знају сврху њиховог новопрокламованог обрта у спољној политици.

Њихова намера је да поремете политичку кохезију коју је створила глобализација, да поново поделе како би империја могла да завлада. Да. Намера, сама по себи, није да се промовишу локалне економије, већ да се земље незаштићене доведу на билатералне преговоре и да се затим постигну споразуми између Вашингтона и света у развоју, у складу са којима овај не би имао заштиту, и уз углавном корумпиране лидера, морали би да се повинују суочени са тешким условима империје. Тако да намера није да се помогне, примера ради, латиноамеричком дворишту САД да поново постане суверен, већ напротив да се наметну билатерални споразуми – на пример са Бразилом, Аргентином, Чилеом, Еквадором, Перуом и Колумбијом – који би их осудили да постану још рањивије и зависније од Сједињених Држава и америчке доларске хегемоније.

Поука је – за самосвесне и опрезне владе које желе да се врате својој сувереној националној политици – да је ово кључни тренутак истине који треба искористити. Брод мења курс. Сада је тренутак да се иступи из глобализацијског хора, глобализоване трговине – отворене границе за непреиспитане стране инвестиције; време је да се седне и да се размисли – време је за повратак аутономним локалним политикама: локалне економије, за локално тржиште, са локалним новцем и локалним јавним банкарством које ради у корист локалних економија. Наравно, трговина је део локалне економије; али трговину је најбоље одржавати у оквирима пријатељских суседа и нација које имају заједничке интересе и слична политичка уверења. Трговина под деглобализованим околностима треба да обезбеди подједнаку корист партнерима, и она ће то чинити, што је победничка ситуација за све трговачке партнере – као и што би требало да буде у складу са изворном интерпретацијом трговине. Насупрот томе, модерна трговина какву је знамо, готово без изузетка доноси корист богатим државама на штету сиромашнијих.

Добар пример за поштену и равноправну трговину може бити АЛБА (скраћено од Alianza Bolivariana para los Pueblos de Nuestra América, Боливарски савез за народе наше Америке) – савез једанаест латиноамеричких и карипских држава (Антигва и Барбуда, Боливија, Куба, Доминиканска република, Гренада, Никарагва, Сент Китс и Невис, Света Луција, Суринам, Гренада и Венецуела), који су иницирале и створиле Венецуела и Куба. АЛБА може да буде одлична илустрација како трговина треба да се обавља између држава и група држава. Већина људи никада није чула за АЛБА-у, из једноставног разлога што међународни медији уобичајено о њој ћуте, зато што неолиберална елита не жели да случај једнакости постане пример који ће други да прате. Тренутно постоје и други слични, чак и мање познати случајеви поштене и равноправне трговине, широм света, које медији подједнако успешно прећуткују.

Промовисање поштене и равноправне трговине није агенда Светске трговинске организације, нити ММФ-а или Светске банке. Њихова улога је супротна, да олакшају Западу да даље експлоатише народе Југа и да додатно исцрпи акумулирана средства радника у њиховим мрежама друштвене сигурности која су и даље доступна у многим западним индустријализованим државама, посебно у западним деловима Европске уније. Саме темеље социјалне сигурности онда може да приватизује међународни корпоративни банкарски систем, уз приватизацију снабдевања водом и канализације, електроенергетског система, болница, аеродрома, железница – и много чега још. Све у вези са чиме постоји могућност профитабилности може и мора бити приватизовано у складу са неолибералном економском доктрином.

Државе, нације и друштва, чувајте се од слушања, прихватања и рада са овим опаким глобализаторским организацијама – Међународним монетарним фондом, Светском трговинском организацијом и Светском банком. Оне су пуке слуге западног корпоратизма и поробљивачки финансијски системи које воде Америчке федералне резерве (ФЕД), као и Волстрит и њихови европски банкарски партнери.

Ово је позив свим државама које се поносе повраћајем свог политичког суверенитета и економске аутономије, да игноришу застрашивање и страхове наметнуте претњама ММФ–а, Светске банке и Светске трговинске организације. Они не представљају истину, већ је њихова прљава улога да лажно представе стварност у корист измишљених манипулисаних статистика за које се очекује да им се укаже поверење зато што долазе из такозваних институција са добром репутацијом. Понављамо, најбољи пример бесмислених исказа ММФ-а је њихова у више наврата поновљена клевета Венецуеле, којом оптужују земљу да је створила економију која је довела до инфлације од милион процената 2018. године и да ће, кажу, 2019, она бити чак и виша. – Можете ли да замислите? – То све каже. Будите опрезни – њихове речи, без обзира да ли су изговорене на Балима, у Вашингтону или Женеви, нису ништа више до застрашивачко и претеће трабуњање.

Пeтер Кениг (Peter Koenig) је економиста и геополитички аналитичар. Он је такође специјалиста за водне ресурсе и еколошка питања. Више од тридесет година радио је за Светску банку и Светску здравствену организацију широм света на пољима заштите животне средине и воде. Предавао је на универзитетима у Сједињеним Државама, Европи и Јужној Америци. Редовно пише за Глобал рисерч (Global Research), Раша тудеј, Спутњик, ПресТВ, Твентифрст сенчури, ТелеСУР, Сејкер блог (The Vineyard of The Saker Blog) и Њу истерн аутлук (New Eastern Outlook) као и друге интернет сајтове. Аутор је књиге „Имплозија – економски трилер о рату, уништењу животне средине и корпоративној похлепи“ (Implosion – An Economic Thriller about War, Environmental Destruction and Corporate Greed), дела фикције заснованог на истинитим подацима и тридесетогодишњем искуству у раду за Светску банку широм света. Коаутор је дела „Светски поредак и револуција – Есеји из отпора“ (The World Order and Revolution! – Essays from the Resistance). Истраживач–сарадник је у Центру за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Post has attachment
Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас
Поводом ослобођење Србије 1918. у Првом светском рату важно је подсетити на чињеницу да је забрањена ћирилица у окупираној Србији (1916-1918) враћена наредбом с роком од три дана у Београду и да је данас потребно такође наредбом вратити свих преко 90 одсто ћириличких табли замењених латиничким у комунистичкој окупацији Београда и целе Србије од 1954. године до данас.
Сто година од првог ослобођења ћирилице у Србији
Прошло је равно сто година од првог ослобођења српске ћчирилице од окупационе латинице у Србији (1918) из времена ослобођења Србије у Првом светском рату. Тим поводом српскуи лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.





Аустријски војници у Београду 1916. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Тада су латиницом штампане „Beogradske novine“

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом. На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници у институцијама науспешнији противници ћирилице
Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистзике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском хјезику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је донмедавно (до краја 2017) био на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише јануарских дана ове 2018. године својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који су, с Клајном на челу, доноли уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу се у српском правопису за настављаљање неодрживе „двоазбучности“ у свом лажном спасавању српске ћирилице.



Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар

Комунизам је у многим елементима био окупаторски сустем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као старији аурохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „бвогатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика. Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој език туђим писмом.



Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.

Данашње манипулације у српској лингвистици
Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он у јануарском броју НИН-а (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби прив српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке поитике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српскин језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корсна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик. Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући бначин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не херватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању сропског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој полуитици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…



Данашњи Београд, нажалост, да није овога натписа КНЕЗ, готово да се не би могао видети ћирилички испис у главној, Кнез Михаиловој улици у Београду, али ни у други улицама Београда и других српских градова.

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је сто две године, од враћања наредбом ћирилице (1918) прошло је сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским инстриотуцијама води и данас када, иако им, као раније, нико не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности Новосадског језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика, поготово што се српске азбуке тиче, и даље је у дубоком југословенсом комунистичком мраку. Зато је неизбежно наредбу о враћању српске ћирилице из 1918. године поновити што пре данас.

(У мањим детаљима измењен је текст Драгољуба Збиљића из 2017. године)

Драгољуб Збиљић
#ћирилица #Србија #Збиљић #Великират

Post has attachment
Милан Миленковић: Ко је пригушио крике из Шумарица?
Не знам шта се десило са нама, са српским народом, кад има речи оправдања за стрељање у Крагујевцу, за стрељања у Крушевцу и Краљеву, за 18 логора „срБске мајке Недића“ на територији Србије, за сваку опачину коју је окупатор у овој земљу урадио…
За све смо ми криви. Вучићева прича је освежила, удахнула нови живот помало прецвалој и уморној колаборационистичкој причи у Сораба.
Тачно је: партизани су (некад са четницима, некад сами) пуцали на Немце по Србији, али ми према томе имамо однос као да су пуцали на Немце по околини Берлина, а не по Шумадији, као да смо ми напали Немачку. Откуд Швабе у Крагујевцу? У Србији?
Сви они што серу да је по конвенцијама забрањено пуцати после капитулације и да је држање талаца легитимно (што је, иначе, тачно), нека се сете да Немци нису поштовали конвенције, када је у питању објава рата и убијање цивила током масовних бомбардовања.
Шта је требало да радимо 1914. године, кад су Швабе почеле са масакрима у Мачви? Да обуставимо отпор, да не гину цивили? Да бринемо о народу? Да будемо Дража пре Драже? Да је тадашњи поручник Дража отишао до Мишића или Степе и предложио им да се не пуца на Швабе, да не гину цивили, добио би од њих метак, да се не мучи више.
Како смо успели да оправдамо овако масиван злочин? Како имамо симпатија за окупатора? Откуд то код нас?
Службе су сјајно шарлатанизовале Србе и од нас направиле Чехе: окупатор је мио, које вјере био!
Јадна, мизерна философија Данка Поповића и Вука Драшковића, да је требало седети, сачекати крај рата који ионако сами не можемо добити, поражена је у животу: Дражи се није посрећило, власт су узели комунисти. И поред тога, опет се та философија, овог пута у протестантско-вучићевској форми, потура Сорабима. Што је најбоље, жртве те философије, антикомунисти, уопште не оверавају да су је (ту фолософију) потуриле баш комунистичке службе. Шта су били Вук Драшковић и Данко Поповић пре него што су се посрбили?
Мене код тих вулгарних антикомуниста, који нису сами у екипи која производи причу, него у екипи која звечи, понавља је и гризе, највише забавља што ни после 30 година не капирају одакле је ветар њихове философије дунуо.

Post has attachment
У ЦЕНТАР О покушају убиства, корупцији, милиону марака и Мирослављевом јеванђељу (Бошко Савковић)
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је Бошко Савковић, који је за себе каже да је пре свега Београђанин, иако је у животу био, и данас још јесте, и новинар, ратни извештач, писац, редитељ, сценариста, продуцент, издавач, Генерални секретар Уније послодаваца Србије и члан Социјално-економског савета Републике Србије. Тема емисије је била корупција у Републици Србије и објављивање фототипског издања „Мирослављевог јеванђеља”
. #центар, #БошкоСавковић, #ДејанПетарЗлатановиц
Wait while more posts are being loaded