Post has attachment

БОГОСЛОВЉЕ КАО ТЕРАПИЈСКА (ИСЦЕЛИТЕЉСКА) НАУКА

Све ово показије да је богословље плод човеквог исцелења, а не рационална наука. Само човек који је очишћен или се, у крајњем случају, налази у процесу очишћења, може бити посвећен у неисказана тајинства и велике истине, може примити откровења и након тога их предати људима. Богословље је у суштини исцелење, терапија, и отуда следи да богослов може да исцели друге. Због тога се у православном светоотачком предању богословље повезује и поистовећује са духовним оцем и духовни отац је превасходно богослов - другачије речено, онај ко доживљава божанско и способан је да непогрешиво води своја духовна чеда.
Карактеристично је оно што пише о. Јоанис Романидис: “Православни богослов је превасходно онај ко кроз просветљење или виђење поседује непосредно знање о неким Божијим енергијама или их пак познаје посредно, кроз пророке, апостоле, светитеље, или кроз Писмо, списе светих Отаца, одлуке и правила Васељенских и помесних сабора. Богослов је онај ко кроз ово непосредно или посредно духовно знање и боговиђење поуздано зна како да прави разлику у делима Божијим или делима творевине, а посебно у делима ђавола и демона. Без дара разликовања духова није могуће проверити духове и увидети да ли је нешто дејство Светог Духа или ђавола и демона.
Богослов и духовни отац су, дакле, једно исто. Онај ко тежи да, по франколатинском моделу, рационално појми верске догмате сигурно није духовни отац нити би се могао назвати богословом у правом смислу те речи. Богословље није апстрактно знање или делање као што је то логика, математика, астрономија или хемија него, напротив, има полемички карактер као стратегија или медицина. Ова прва се бави питањима одбране и напада кроз телесне вежбе и стратегију за распоређивање оружја, утврђења или офанзивних и дефанзивних шема, док се друга бори против менталних и физичких болести имајући у циљу здравље и начине његовог васпостављања.
Богослов којим су непознати методи непријатеља и савршенство у Христу не само да је неспособан да се својим сопственим савршенством бори против непријатеља него, исто тако, није ни у положају да исцељује и води друге. То је исто као када би некога називали генералом, па чак и када би био генерал, а да при том није ратовао, био обучаван или изучавао ратну вештину, обраћајући пажњу само на дивну, величанствену појаву војске у њеном сјају и блиставим униформама, на пријемима и парадама. То је као касапин који заузима место хирурга или лекара, не познавајући узрочнике болести нити методе њиховог лечења, као ни здравствено стање до којег пацијента треба поново двести” (Ј. Романидис, Догматско и смволично богословље, стр. 85 - на грчком).

БОГОСЛОВЉЕ КАО ТЕРАПИЈСКА (ИСЦЕЛИТЕЉСКА) НАУКА

Светитељи не примају “божанске ствари интелектуалним путем” и, према Светим оцима, они се богословљем не баве на аристотеловски начин, путем интелекта, него на “начин апостола”, другачије речено, деловањем Светог Духа. Ако човек није очишћен од страсти, а превасходно од фантазије, он није у стању да беседи са Богом или да говори о Богу будући да “ум испуњен фантазијама није способан за богословље”.
Исто учење налазимо и у делима светог Максима Исповедника. Када човек живи практичном (делатном) фолософијом, а то је покајање (тачнији превод грч. израза био би “преумљење”) и очишћење од страсти “он напредује у разборитости”. Када искуси созерцање, “он напредује у (духовном) знању”. У првом случају он је способан да разликује врлине од порока, док је у другом случају (у созерцању) “његов заједничар вођен ка унутрашњим својствима бестелесних и телесних бића”. Свети Максим у наставку каже да је “човек удостојен благодати богословља онда, када на крилима љубави Божије, превазишавши и делање и созерцање (теорију) пребива у Богу, “испитујући Духом Светим Његова својства, колико је то могуће уму човека (“400 глава о љубави, стр. 64). Богословље или, другачије речено, знање о Богу, откривено је за онога ко је досегао созерцање. На другом месту, овај исти свети отац каже да човек, који “се увек трудио о ономе што је унутра”, не само да постаје целомудрен, дуготрпељив, благотворан и смиреноуман него, исто тако, “созерцава, богословствује и моли се” (исто, стр. 118). Богословље је овде такође тесно повезано са созерцањем и молитвом.
Мора се нагласити да је оно богословље, које није резултат очишћења, односно “делања” (“праксе”), демонско. Према св. Максиму, “знање без делања је демонско богословље”.
Свети Таласије, који је делио исто гледиште, каже да ће човеков ум, када започне са (једноставном) вером, “достићи богословље какво превазилази ум и одликује се најузвишенијом, непролазном вером виђењем невидљивог” (Добротољубље, 2. том, стр. 227). Богословље је изнад разума, оно је откровење Божије дато човеку и Свети оци га одређују као “созерцање”. Богословље се и овде помиње као созерцање, односно као боговиђење. На другом месту, исти светитељ каже да “љубав рађа духовно знање и да за њим следи највећа од свих чежњи: благодат богословља” (исто, стр. 226).
У учењу светог Дијадоха Фотичког богословље је представљено као највећи дар који Свети Дух нуди човеку. Сви Божији дарови су савршени, али ниједан не распламсава срце и не покреће на љубав према Његовој доброти као богословље. Богословље је “превасходно изданак Божије благодати и награђује душу највећим даровима” (Гностички стослов - Солун 1977, стр. 146 - на грчком).
Према св. апостолу Павлу, Свети Дух даје духовно знање једном, а мудрост другом човеку (1. Кор. 12; 8). Тумачећи те речи св. Дијадох каже да духовно знање сједињује човека са Богом, али да га не покреће да речима изрази оно што зна. Постоје монаси који су привржени безмолвију и озарени благодаћу Божијом, па ипак не богословствују. Мудрост је један од најређих дарова и Бог је дарује човеку који у исто време поседује и способност изражавања и снажан ум. Према томе, богопознање “долази кроз молитву и дубоко безмолвије у савршеном немару за житејско док се мудрост задобија смиреноумним изучавањем речи Божије а превасходно од Бога дарованом благодаћу” (нав. дело, стр. 33). Дар богословља је енергија (дејство) Светог Духа, али у сарадњи са човеком, јер Свети Дух “ не даје човеку духовно познање тајинства независно од оне (човекове) силе која прирдно трага за таквим знањем” (св. Максим Исповедник, Добротољубље, 2. том, стр. 150).
У учењу светог Григорија Паламе каже се да су они, који виде Бога истински богослови и да је богословље заправо боговиђење. “Јер постоји знање о Богу и његовим догмама, сезерцање које називамо богословљем” (Тријаде, 1. 3, 15). Свако, ко без знања и опита у стварима вере нуди учење о њима сагласно свом сопственом разумевању, покушавајући да речима искаже Добро које превазилази сваку реч, поуздано је изгубио разум. Такав је, у свом безумљу, постао “богоборац” (исто, 1, 3, 12). Осим тога, постоје случајеви када људи без дела, другачије речено, они што нису прошли очишћење, а сусрели су свете људе и разгварали са њима, “покушавају да расуђују сами од себе, одбацују светитеље и надимају се гордошћу” (исто, 3; 1, 32).

БОГОСЛОВЉЕ КАО ТРАПИЈСКА (ИСЦЕЛИТЕЉСКА) НАУКА

Из онога што је досад речено сасвим је јасно да је хришћанство исцелитељска наука, односно психотерапијски метод и поступак. Исто се може рећи и за богословље. То није философија него, у највећој мери, исцелитељски поступак. Православно богословље јасно показује да је оно, с једне стране, плод исцелења, док са друге указује на пут ка исцелењу. Другим речима, богослови су само они исцељени, који су задобили заједницу са Богом, и само они могу показати хришћанима прави пут за досезање “места” исцелења. Богословље је дакле и плод и метод исцелења.
Како бисмо јасније сагледали те истине потребно је да овде проширимо оно што је речено. Навешћемо учења светих Отаца везана за богословље и богослове.
Сматрам да треба да почнемо са светим Григоријем Назијанзијским, јер није случајно да је управо њега Црква назвала Богословом. На почетку својих чувених богословских текстова, он пише да није за свакога да богословствује, да говори о Богу, јер ово није једноставна и лака тема. Нису сви за ово дело него само “они који су испитани и који су прошли кроз боговиђење, који су претходно били очишћени у души и телу или се бар очишћују”. Само они који су од праксе (делања) прешли на теорију, тј. созерцање, од очишћења ка просветљењу, могу говорити о Богу. А када се то дешава? Онда када смо ослобођени од свих спољашњих оскрнављења или узнемирења и када оно што преовладава у нама није пометено немирима или погрешним представама. Због тога светитељ саветује: “Неопходно је да човек буде уистину смирен да би спознао Бога” (св. Григорије Богослов, Е. П. Е. 4, 14).
Свети Нил Подвижник (вероватно је реч о Евагрију, јер су неке његове изреке у грчком издању Добротољубља приписане св. Нилу, прим. прев) повезује богословље са молитвом, превасходно са умно-срдачном молитвом. Из учења светих Отаца врло добро знамо да је свако, ко је задобио благдат умно - срдачне молитве, ступио на прве степене созерцања (теорија, богопознања). Овај тип молитве и јесте један облик созерцања (теорије). Због тога се свако, ко се моли умом, налази у заједници са Богом, и ова заједница је човечије богопознање. Тако св. Нил (или Евагрије) каже: “Ако си богослов, онда ћеш се истински молити. А ако се истински молиш, онда си богослов” (Добртољубље, 1. том, стр. 182).
Свети Јован Лествичник представља истинско богословље на многим местима у својој Лествици духовног наслађивања. “Врхунац чистоте је услов знања о Богу”. “Ко је осећања своја савршено сјединио са Богом, тога сам Бог тајанствено уводи у истине своје, јер доклегод не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко је говорити о Богу” (поука 30, стр. 206). Напротив, човек који није истински познао Бога говори о њему само “са нагађањем”. И заиста, према светоотачком учењу, веома је лоше да се о Богу говори “са нагађањем”, јер то човека одводи у прелест. Овај светитељ зна како се у нама развија “демонско богословље”. У славољубивим срцима, која се нису претходно очистила деловањем Пресветог Духа, нечисти демони нам “држе предавање о тумачењу Светог писма”. Онај, дакле, ко робује страстима, не би требало да се “неуко бави богословљем”.

ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСТВО

Уздржањена које се указује даје нам право на тврдњу да хришћанство није ни философија ни религија у оном смислу у коме се схватају “природне” религије, него да је, у највећој мери, терапија, исцелење. Оно подразумева исцелење човекових страсти како би могао задобити јединство и заједницу са Богом.
У параболи о милосрдном Самарјанину Господ нам је указао на неколико истина. Чим је Самарјанин видео човека који је запао међу разбојнике што су га ранили и оставили полумртвог, сажали се и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе одведе га у гостионицу и постара се око њега (Лк. 10; 33 - 34). Христос се побринуо за рањеног човека и довео га у гостионицу; односно у болницу а то је Црква. Овде се Христос приказује као лекар који исцељује болесника, а Црква као болница.
Веома је карактеристично да свети Јован Златоусти, анализирајући ову параболу, представља истне које смо управо нагласили. Човек је из Небеског царства сишао у царство ђаволских обмана. “И западе међу разбојнике, а то је ђаво и силе противне човеку”. Ране којима је он изложен јесу различити грехови, као што каже Давид: Усмрдеше се и загнојише моје ране од безумља мојега (Пс. 38; 5), јер “сваки грех наноси модрице и ране”. Самарјанин је сам Христос, који је са неба сишао на земљу да би исцелио рањеног човека. За ране је користио вино и уље, другачије речено, “помешао је Светог Духа са својом крвљу и оживотворио човека”. Према другом тумачењу, “уље доноси утешну реч, а вино, које представља балзам за скупљање рана, поуку која сабира расејан ум”. Посадио га је на своју сопствену животињу: “Примивши тело на своја сопствена божанска рамена, уздигао га је ка Оцу на небесима”. На њој је милосрдни Самарјанин, Христос, одвео човека у велику, чудесну и пространу гостионицу, односно у ову саборну Цркву. Предао га је гостионичару, а то је апостол Павле, а кроз Павла и архијерејима, учитељима и служитељима сваке цркве, говорећи: “Побрини се за народ што долази из незнабожаца и који ти предадох у Цркви. Како се људи болесни и рањени грехом, исцели их стављајући им лековите облоге, а то су пророчке изреке и еванђелска учења, учинивши да оздраве помоћу савета и опомена Старог и Новог завета”. Према светом Јовану Златоустом. Павле подржава цркве Божије и “исцељује све људе духовним саветима, делећи свима просфору” (П. Г. 62, стр. 755 - 757).
Из начина на који св. Јован Златоусти тумачи ову параболу очигледно је, да је Црква болница која исцељује оболеле од греха, док су епископи и свештеници - исто као апостол Павле - исцелитељи народа Божијег.
Те истине се појављују и на многим местима у Новом завету. Господ каже: Не требају здрави лекара него болесни (Мт. 9; 12). Исто тако Христос је, као исцелитељ душе и тела, исцељивао сваку болест и сваку немоћ у народу..... и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бесомучне, и месечаре, и одузете, и исцели их (Мт. 4; 23 - 24). Апостол Павле добро зна да је људска савест слаба, посебно код оних простодушних: Грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите (1. Кор. 8; 12). У Књизи Откровења се каже да је Јован Еванђелиста видео реку живота како истиче од престола Божијег и Јагњета: са обе стране реке Дрво живота..... и лишће од дрвета беше за лечење народа (Откр. 22; 1 - 2).
Дело Цркве је дакле, превасходно исцелитељско. Она тежи да исцели болести које муче људе, и то углавном болести душе. То је основно учење Новог завета и отаца Цркве. У ономе што следи у овом поглављу, као и у другим поглављима и одломцима из текстова светих Отаца, Износи се управо ова истина.
Овде поново желим да нагласим неопходност Цркве. Веома сам захвалан свештенику и професору Јоанису Романидису јер је у својим радовима истакао управо ову истину. Показало се да је она у наше доба запостављена. Уверен сам да су незаборавном професору добро познати подвижнички списи, посебно они садржани у Добротољубљу, и да је стога дбро схватио истински смисао хришћанства. Верујем да је у томе његов велики допринос јер је у овој епохи, када се хришћанство представља као философија или неплодна спекулација, као интелектуално богословље, култура или народно предање (као обичај или начин понашања, као лаичка побожност) представио ова учења као исцелитељску, терапијску науку и поступак.

ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСТВО

Тумачећи карактер хришћанства, многи га формулишу као једну од бројних философија и религија познатих из античког периода. Извесно је да хришћанство није философија у смислу какав данас преовладава. Философија формулише мисаони систем који у већини случајева није повезан са животом. Основна разлика између хришћанства и философије налази се у чињеници да ова друга представља људско умовање, док је хришћанство откровење Божије. Она није човечије откриће него откровење које је сам Бог дао човеку. За људски разум је било немогуће да пронађе хришћанске истине, али где је човечанска реч (грч. логос) немоћна, појављује се богочовечански Логос односно Христос Богочовек, Логос Божији. Ово Божије откровење је формулисано философским терминима тог времена, али опет треба нагласити да оно није философија. Одежде богочовечанског Логоса су преузете од философије тога доба.
Свети Јован Златоусти, тумачећи 1. стих 3. поглавље у књизи пророка Исаије (Гле, Господ, Господ над војскама, узеће потпору Јерусалиму и Јуди..... јунака и војника, судију и пророка и мудраца), запажа: “Чини се да он овде мудрацем назива човека способног да предвиди будућност посредством дубоког промишљања и искуства са стварима”. “Мудрост и пророштво су две заиста различите ствари: пророк, остављајући самога себе по страни, говори под утицајем божанског надахнућа; мудрац са своје стране, полази од онога што се већ догодило, а затим, дубоко промишљајући, предвиђа многе будуће догађаје, као што један мисаон човек обично и чини. Међу њима, међутим, постоји велика разлика: то је растојање које дели људско умовање од божанске благодати”.
Умовање (или философија) је, дакле, једно, а пророштво, реч пророка који богословствује, нешто друго. Ова прва је људска делатност, док је друга откровење Божије.
У светоотачким делима, а посебно у списима светог Максима Исповедника, о философији се говори као о почетку духовног живота. Треба, међутим, приметити да изразом “практична (делатна) философија” светитељ означава очишћење срца од страсти, што устину и јесте први степен у кретању душе према Богу.
Хришћанство се, исто тако, не може сматрати ни религијом, или бар не онако како се религија данас представља. Обично се замишља да Бог обитава на небесима и отуда управља људском историјом: Он је врло захтеван и тражи задовољење од човека који је у својој болести и слабости пао на замљу. Између Бога и човека постоји зид који их раздваја. Човек мора да га савлада, а религија му у томе успешно помаже. Том циљу служе разни верски обреди.
У складу са другим становиштем, човек се осећа немоћним у свемиру и има потребу за Створитељем, за моћним Богом који ће му помоћи у његовој слабости. Са тог становишта не ствара Бог човека него човек Бога. Религија се исто тако сматра за човекову везу са Апсолутним Богом, другачије речено, као веза између “ја” и “Апсолутног Ти”. Постоје и мишљења да је религија начин којим су људи обманути да своје наде пројектују на будући живот. На тај начин моћне силе помоћу религије врше притисак на народ.

ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСТВО

Јоанис Романидис, конкретно, каже: “Веровати у Христа а не доживети исцелење у Христу значи не веровати уопште. Овде налазимо исту контрадикторност као и у случају болесника који имајући велико поверење у лекара, не прихвата поступак какав он прописује. Да су се пророчки јудаизам и његов наследник, хришћанство, по први пут појавили у двадесетом веку, највероватније их не би окарактерисали као религије него као медицинске науке сродне психијатрији и имале би великог утицаја на друштво захваљујући успеху у постизању различитих степена исцелења делимично функционалних личности. Ни на који начин се пророчки јудаизам и хришћанство не би могли тумачити као религије које користе разне магијске методе и веровање да би обећале бекство из новог света материје и зла или из света лицемерја у наводни свет сигурности и успеха (Јоанис Романидис, Исус Христос, живот света стр. 28 - 29, на грчком.
У свом другом делу исти професор каже: “Светоотачко предање није нити социјална философија, нити етички систем, нити пак верски догматизам; оно је исцелитељски поступак. У том погледу оно у великој мери подсећа на медицину, и то углавном на психијатрију. Умна (мисаона, неотичка) енергија душе која се умно и непрекидно моли у срцу је физиолошки орган какав свако поседује и он захтева исцелење. Ни философија, ни било која позитивна или друштвена наука нису у стању да исцели тај орган. Једино трезвеноумно и подвижничко руковођење Светих отаца води ка исцелењу тог органа. Неисцељени, дакле, нису чак ни свесни постојања тог органа” (1984, том 1, стр. 22 - 23, у даљем тексту: ПП).
У цркви смо, дакле, подељени на болесне, на оне који се лече и оне, тј. светитеље, који су већ излечени. “Свети оци не одређују људе као добре или лоше, као моралне и неморалне на основу моралних закона. Таква подела је површна. Човечанство се у дубини дели на оне са болесном душом, излечене и оне што се лече. Сви, који нису у стању просветљења, имају болесну душу. Правславним не чини само добра воља, добра одлука, морални поступци или оданост православном предању него, исто тако, и очишћење, просветљење и обожење. Ти степени исцелења су сврха светајинског живота Цркве, о чему сведоче и литургијски текстови” (исто, стр. 27).

ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСТВО

Хришћанство је, међутим, нешто узвишеније од ових тумачења и теорија; оно не може бити обухваћено уобичајеним одређењем религије, какво се даје такозваним “ природним религијама”. Бог није Апсолутно Ти, него жива Личност која је у органској заједници са човеком. Осим тога, за хришћанство се не може рећи да проблем једноставно преноси у будућност или да ишчекује наслађивање Царством небеским након историје и након свршетка времена. У хришћанству, будућност се доживљава у садашњости, а царство Божије почиње још у овом животу. Царство Божије је, по светоотачком тумачењу, благодат Тројединог Бога, виђење нестворене Светлости.
Ми, православни, не ишчекујемо крај историје и свршетак света него, живећи у Христу, журимо у сусрет крају историје и тако већ живимо живот какав ће уследити након Другог доласка. Свети Симеон Нови Богослов каже да онај, ко је видео нестворену светлост и сјединио се са Богом не ишчекује Други долазак Господњи, него да га живи. За хришћанско учење не постоји праволинијско одређење времена, него кружно и крстолико. Вечност нас на тај начин обухвата у сваком бременском тренутку. Према томе, прошлост, садашњост и будућност се, у суштини, живе у једном непрекидном јединству. То је тзв. згуснуто, сконцентрисано време.
Православље се, дакле, не може окарактерисати као “опијум за народ”, управо због тога што не одлаже проблем. Оно нуди живот, преображава биолошки живот, посвећује и преображава заједнице. Када се Православље живи на истински начин и у Духу Светом, оно бива заједница човека и Бога, небеског и земаљског, живих и упокојених. У таквој заједници су уистину разрешени сви проблеми који се испољавају у нашем животу.
Како се међу члановима Цркве налазе и болесне особе и почетници у духовном животу, можемо очекивати и да неки од њих хришћанство схватају као религију у горепоменутом смислу. Осим тога, духовни живот представља динамично кретање. Он започиње крштењем, које означава очишћење “образа”, (лика), а наставља се подвижничким животом чији је циљ задобијање “подобија”, односно заједнице са Богом. У сваком случају, треба да буде јасно да, чак и када говоримо о хришћанству као религији, онда то морамо учинити уз извесне претпоставке.
Ми, као прво, треба да знамо да је хришћанство углавном Црква. “Црква” значи “Тело Христово”. Постоји много места у Новом завету где се хришћанство назива Црквом. Поменућемо само Христове речи: Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву своју (Мт. 16; 18), као и речи апостола Павла упућене Колошанима: Он је глава тела, Цркве (1; 18) и његовом ученику Тимотеју: да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3; 15). То значи да Христос не обитава једноставно на небесима, одакле управља историјом и људским животима, него и да је сједињен са нама. Он преузима на себе људску природу и обожује је; тако се људска природа, обожена у Христу, налази са десне стране Оца. Христос је на тај начин наш живот а ми смо “удови Христови”.
Као другу претпоставку, морамо имати у биду циљ хришћанина да достигне блажено стање обожења. Обожење је истоветно са “подобијем”. Да би човек задобио подобије и достигао боговиђење, превасходно му је потребно очишћење; оно је неопходно и стога што ће у противном боговиђење, уместо да буде животворна светлост, бити сажижући огањ. То очишћење и исцелење јесте дело Цркве. Када хришћанин учествује у богослужењима а да предходно није прошао кроз животворно очишћење (а богослужења за циљ имају и човеково очишћење), онда он не живи истински унутар Цркве. Хришћанство без очишћења је утопија. Када смо очишћени и када се старамо о исцелењу, онда можемо говорити и о религији, сагласно речима св. Јакова брата Господњег: Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега него вара срце своје, његова је побожност узалуд. Побожност чиста и непорочна пред Бгом и Оцем јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света (Јак. 1; 26 - 27). Овај цитат јасно показује да је побожан онај ко зауздава свој језик, не обмањује своје срце, брине о несрећнима и чува се да га не опогани овај свет. Онај, дакле, ко се стара о својој чистоти, јесте побожан и обитава у побожности.

ДА ЛИ ЈЕ НАША ДУША БЕСМРТНА?

Мислим да је логично да оно што је просто (несложено), буде и бесмртно, а на који начин - послушај. Међу постојећим нема ничега што би било рушилачко само по себи. Уосталом, такво нешто није постојало од самог почетка, јер оно,што може бити изложено оштећењу, бива оштећено од нечега што му је супротно. Због тога се све, што може бити оштећено, може и уништити, а што се може уништити, то је сложено, док сложено има више делова. Оно, међутим, што се састоји од делова, састоји се, као што је познато, из различитих делова, а оно што је различито није истоветно. Будући да је душа проста и да није састављена из различитих делова, да је несложена и неуништива, из истог разлога мора бити и непропадљива и бесмртна.
Осим тога, све што бива покренуто од стране нечега другог и што своју животну силу не добија од себе самог него од онога што га покреће, остаје у таквом стању све дотле, док бива подржавано силом која у њему дејствује; када дествујуће прекрати своје дејство, прекрати се и оно, будући да га оно покреће. Како душа покреће саму себе, она никада не престаје да постоји, јер оно што се само покреће мора увек бити у покрету. Оно пак што се стално креће, никада се не може прекратити; што се не може прекратити,оно нема краја; оно што нема краја је неуништиво, а што је неуништиво, оно је и бесмртно. Према томе, уколико душа покреће саму себе, као што је већ доказано, онда ће, на основу управо изложеног силогизма, бити и неуништива и бесмртна.
Истовремено је и све, што не бива оштећено сопственим злом, неуништиво; зло је супротно природно лепом, па је због тога и погубно за њега, јер за тело не постоји друго зло осим страдања, болести и смрти, исто као што су, насупрот томе, његове врлине лепота, живот, здравље и благостање. Ако се, дакле, душа не уништава сопственим злом, онда је зло душе бојажљивост, разузданост, завист и сл. али све то није у стању да јој одузме моћ живота икретања и она је, према томе, бесмртна.

ПОСТОЈИ ЛИ ДУША?

Када се наше тело креће, оно бива покренуто или споља или изнутра. Из чињенице да се оно креће и онда када га не гурају и не повлаче, јасно је да оно не бива покренуто споља, као што се дешава са неживим стварима. Са друге стране, када бива покренута изнутра, не креће се силом природне нужности, као ватра, која не престаје да се креће све док је ватра, слично као што тело, када је мртво, престаје да се креће, али не престаје да буде тело. Према томе, ако тело не бива покренуто споља, слично неживим предметима, и ако се не креће силом физичке нужности као, на пример, ватра, јасно је да оно бива покренуто душом која му омогућује и да живи. Ако је, дакле, доказано да душа даје живот нашем телу онда, само по себи, мора постојати и душа, која се спознаје из свог дејства.
Wait while more posts are being loaded