Post has attachment

Post has attachment
Београд: Попусти за фирме „на ћирилици“?
Градски менаџер Београда, Горан Весић, најавио је необичну могућност за бизнисмене у престоници – попуст на ћирилицу.

Post has attachment

Post has attachment

Post has attachment
ТРАГЕДИЈА: На значајним славистичким катедрама без српског језика
Били смо под санкцијама, други су били наметљиви и офанзивни, па су лекторати српског језика постајали лекторати БХС (босанског/хрватског/српског) језика, хрватског, црногорског, a српски је остајао на маргини

Србија је 2000. године на иностраним универзитетима имала 47 лектората за учење српског језика и књижевности, а сада их има двадесетак. Некада су наши лектори били познати писци, од Киша до Данојлића, а сада се лектори српског језика боре за опстанак на овој позицији.
Један од главних разлога за гашење лектората налази се у чињеници да се српска држава никада није системски позабавила овим проблемом, као и то што су се министарства просвете и науке и културе и информисања међусобно „жонглирала” одговорношћу и издвајањем новца из буџета за финансирање лектората.
Лекторат на страном универзитету је најбоља промоција нашег језика и наше културе – преводе се дела наших писаца, гостују наши уметници, јача културна сарадња, стварају се услови и за привредну сарадњу. Поређења ради, Хрватска има око 60 лектората у свету, а Словенија више од 50.
Лекторати представљају културне центре у правом смислу те речи, а сада уместо српских лектората у иностранству примат имају они за хрватски и БХС језик. Иако ситуација изгледа безнадежно, неке скорије изјаве министра културе и информисања Владана Вукосављевића говоре о томе да подржава озбиљнији приступ овом проблему.
Министарство просвете и науке, бар до сада, није одговарало на дописе лектора. Лектор у Катовицама Срђан Папић, који је у више наврата покретао разговор о положају својих колега и који је указивао на то да је наше Министарство просвете и науке очекивaло да Пољска повећа плате нашим лекторима, док у сопственој земљи финансира 60 лектората, каже да полако од свега одустаје…
– Лекторат није у надлежности једног министарства, мада је, мора се признати најближи Министарству просвете и науке. Посреди је државни посао у правом смислу те речи. Ипак, радује да неки универзитети показују интересовање за српски језик. У Кини имамо лекторе у Пекингу и Харбину, Кинези показују отворен интерес за отварање нових лектората. Радују и најаве из Министарства културе и информисања за решење ових проблема. Верујем да ће после озбиљне стагнације уследити помаци и да ће српски језик наћи своје место и на славистичкој мапи света. Србија и Београд ће 2018. години бити домаћини Светског конгреса слависта, први пут у историји. Тада ће у наш главни град доћи више од хиљаду слависта из целог света и то ће бити добра прилика да се оснажи ова прича, да ојачају контакти и да наши гости, учесници конгреса покажу додатан интерес за српски језик, српску књижевност и српску културу – каже за наш лист Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду.
По његовом мишљењу, некада је српскохрватски језик добро „стајао” на свим славистичким катедрама у целом свету. Негде је био студијска група, негде изборни (помоћни) предмет.
– Међутим, од краја осамдесетих полако опада интересовање за славистику, негде је то рађено и плански, де не кажемо с лошим намерама… После је српскохрватски језик „расточен” на националне језике и ту је, по правилу, српски језик лоше прошао. Ми смо били под санкцијама, други су били наметљиви и офанзивни па су лекторати српског језика постајали лекторати БХС (босанског/хрватског/српског) језика, хрватског, црногорског, a српски је остајао на маргини. Тако смо данас на значајним славистичким катедрама без српског језика. Немамо лекторе тамо где се без њих не би смело, скоро да их немамо у Немачкој, Француској, Аустрији, Италији, Шпанији… Некада је у Француској српскохрватски изучаван на 11 универзитета, српски је данас сведен на два универзитета, па и то са несигурном будућношћу…
– Немамо лектора у Петрограду и многим важним славистичким центрима и значајним културним метрополама. Мала је утеха ако кажемо да се српски језик добро држи у Бугарској, Румунији, Пољској и још понегде. Данас у Љубљани има доста Срба, али тамо српски језик држи хрватски лектор, ми у Словенији немамо лектора, али Словенци у Београду имају лектора за словеначки језик. Није тајна колико је Срба у Словенији и Словенаца у Београду – истиче још професор Брборић.
Управо је тај словеначки модел организације лектората који одлично функционише, где су лектори добро умрежени и опскрбљени довољним бројем књига, а састају се једном годишње о трошку своје земље како би разменили искуства, посебно је истакла Рајна Драгићевић, професорка Катедре за српски језик на Филолошком факултету Београдског универзитета, која нам се јавила са Карловог универзитета у Прагу.
– Као гостујући професор, држала сам предавања у Берлину, Грацу, Марибору, Вроцлаву, Катовицама, Брну и Прагу и на универзитетима у свим овим градовима приметила сам да Словенија више од свих земаља нашег региона води рачуна о својим лекторатима. Ако нам је заиста стало до лектората, не треба да смишљамо нове моделе – довољно је да у потпуности прекопирамо словеначки – каже Рајна Драгићевић.
Како она примећује, два су разлога због којих се гасе лекторати за српски језик широм света: први је небрига наше земље о њима, а други је чињеница да се гаси интерес студената, а затим и бројних универзитета, за хуманистичке науке, уже – за језике, и још уже – за словенске језике.
Српски се учи уз албански и руски
Наш језик је издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и постао је тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо
Питање језика у нашем свету јесте и политичко питање првог реда због тога што је новим државама у окружењу био потребан и нови језик.
Док се поједини интелектуалци из региона сада опредељују за јединствени језик, без обзира на то како бисмо га прецизно могли назвати, за Србију је ово и питање опстанка њене културе у оквиру иностраних универзитетских центара.
Ево шта о томе каже професорка Београдског универзитета Рајна Драгићевић.
– Универзитетски професори за матерњи језик широм словенског света жале се да имају све мањи број студената и на групама на којима се изучава матерњи језик. У таквим условима, изучавање српског језика на многим универзитетима решава се тако што се српски подводи под такозвани БХС (бошњачко-хрватско-српски) или се укључује као изборни предмет у студије историје, културе, књижевности и језика неког региона. Тако се, на пример, на Карловом универзитету у Прагу, српски језик учи на Катедри за југоисточноевропске и балканолошке студије. Јужнословенским језицима и културама придружени су албански и румунски језик, што значи да је наш језик издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и да је постао тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо, чиме се његов статус још више деградира – објашњава професорка Драгићевић.
– На овом чувеном европском универзитету који постоји од 1348. године, за бригу о српском језику, који је већ сам по себи скрајнут у корист балканске историје и књижевности, задужена је само једна лекторка из Србије, и то о трошку Чешке. Када она изгуби интересовање за лекторски рад, вероватно ће бити укинуто изучавање српског језика, а у Србији се то неће чак ни запазити, а камо ли да ће се тај проблем решити, јер наша земља ни сада не улаже ни динара за унапређивање наставе српског језика на овом универзитету. Ове недеље гостујем на Карловом универзитету о трошку ЕУ (на основу програма Еразмус плус) и малобројним студентима држим часове српског језика. Чини се као да се Чешка и ЕУ много више од Србије брину за опстанак србистике у Прагу. Ако се тако незаинтересовано опходимо према српском језику, књижевности и култури на овом чувеном универзитету, може се само замислити каква је ситуација на мање значајним универзитетима широм Европе и света – закључује наша саговорница.
Ни професор Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду, није оптимиста када је реч о нашим угашеним лекторатима у иностранству, због тога што је пракса да када држава једном остане без лектората, скоро да је немогуће да га поново успостави.
– Свет се понаша функционално и ми им то не можемо замерити, они знају да је српскохрватски лингвистички један језик и не пада им на памет да за један језик имају више лектора. Тамо где је хрватски лекторат, српском нема места, а договор око поделе лектората никада није постојао, други су били офанзивнији, ми смо били статични, неопрезни и несмотрени. И данас имамо ситуацију која је све осим добра. Било је ту и политике, али она није била једини проблем. Лекторати су предмет међудржавних, међууниверзитетских и међуфакултетских договора – приметио је Брборић, уз запажање да се може искористити потенцијал Филолошког факултета у Београду, где се изучава тридесетак језика, књижевности и култура, и да се онда на бази реципроцитета оснаже постојећи лекторати и да се отворе нови. За решење проблема предлаже јасно одређење државе према великим центрима и њен одговор на питање да ли нам лекторати требају или не. Поред министарстава просвете и културе, одговорност проширује и на министарства иностраних послова. Још једном подвлачећи важност успостављања нових и одржавања већ постојећих лектората српског језика, професор Брборић каже:
– Студент који изабере да студира српски језик, на неки начин, одређује и своје професионално опредељене. Мање је важан разлог због чега је неко одабрао наш језик и више је важно и значајно што ће он професионално бити упућен на везу с нашим језиком, књижевношћу и културом. Онај ко једном дође у Београд и направи контакте, често те контакте одржава до краја своје професионалне каријере. На тај начин смо и у прошлости стекли велики број пријатеља који су нас подржавали и у тешким годинама.

Марина Вулићевић

Post has attachment

Post has attachment
ДУША ЋИРИЛИЦЕ: Српски песници у Великом рату и разговор са књижевницом Весном Капор 18.05.2017.

Post has attachment
Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ?
Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици.
„Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“
Синиша Стефановић
„Надам се да они који одлучују, неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска (према праву које су Хрвати изборили од Угарске 1892.) и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске, где је и усвојена као закон“
Краљ Александар покушавао је да направи нову нацију Југословена, а у периоду после Другог рата су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Новосадски споразум покушава да то понови, али не успева
Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе
ЕУ декларативно има неки сет вредности, али се чини да ни сâми не знају које су. Схватили су да код нас постоји безакоње и понашају се безаконо. С друге стране, дозвољавају својим државама, као Естонија, да у погледу права, нарочито језичких, руске мањине праве такву кризу која изазива нагомилавање трупа. Дакле: и то је ЕУ! Ако су то европске вредности, онда: шта су ту вредности? И да ли се оне примењују за једне онако, а за друге овако? Молио бих некога да ми да документ у коме се наводе европске вредности у погледу писма, језика, мањинских права и да ми покаже примере у упоредном европском праву. Домаћи заступници, изгледа, имају довољно новца да ангажују људе и то прецизирају … Ја немам.
МОЛИМ онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард српски језик – ћириличко писмо успостављен у време и, готово несумњиво, радом Св. Саве. Нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, да тај стандард мења – каже у разговору за Факти Синиша Стефановић, историчар о положају српске ћирилице у очекиваним уставним реформама.
Стефановић подсећа да је Европска комисија 2015. године тражила од Београда да члан 10. Устава измени премапрепорукама Венецијанске комисије из 2007. године. Уколико би том захтеву било удовољено „Тиме ће хрватска латиница, која је до сада била писмо мањине, хрватске и бошњачке, са ћирилицом постати равноправна (у српском језику). Неминовна последица ће бити ново потискивање ћирилице у Србији, иако је она писмо већине“.
И додаје: „Члан 10. Устава каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“. Ја сматрам да тај члан и треба да буде промењен, али тако да се изменом направи јасна разлика између писма већине и писама мањина. То би се постигло уметањем речи „њихових“ и гласило би: „службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом“.
„Надам се да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске. Тако је успостављена веза државе, језика и писма. Покушај Ђуре Даничића да направи варијанту латиничког писма тиме није успео. Дакле: латиница никада није постојала у српским стандардима. Само у југословенским и није део српске културе, него хрватске и југословенске.“
У српском правопису до југословенства никада, а ни тада, није дефинисано да је латиница писмо српског језика. Чак ни у Новосадском споразуму, који се односи на српскохрватски, односно хрватскосрпски, то не пише.Каже се да је „равноправна употреба“ у јединственом језику, али не и да се српски има писати латиницом. Хрвати су се 1971. повукли из тог споразума, а Срби су га задржали.
Ћирилица је у СФРЈ била проглашена шовинистичким писмом. Систематски је потискивана. То се види и у графиконима које објављујемо уз разговор. Иза тога стоји лењинистичка доктрина да је већински народ који је кичма целог царства уствари угњетачки народ. Да је и његова култура угњетачка. Тако и са Југославијом. Тиме је и ћирилица, као изузетан знак српске културе – угњетачка.То је кључно питање.
Имате период када је краљ Александар покушавао да направи нову нацију Југословена и имате период после Другог рата када су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе, са другог полазишта, нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Стојан Новаковић је подразумевао да ће и Срби и Хрвати подједнако читати оба писма. То предвиђа и Новосадски споразум. Међутим, језичка политика краља Александра и унитаристички концепт нашао је реалног израза у ономе за шта се залагао Скерлић: имате српски језик и екавицу, али писан латиницом. Ја то зовем Скерлић-Ранковићевски концепт. Управо је то оно што је највише нервирало Хрвате, што се види у „Декларацији“ из марта 1967.И Хрватима и Брозу је био непожељан. Када су се Хрвати извукли из Новосадског споразума, добили су један специјалан језички статус, а Срби су остали у српскохрватском. Још 1967. је било дефинисано како ће се Србија понашати у том погледу (а то ћете сами наћи у анкети из 1971.). Положај је био одређен вољом ЦК Савеза комуниста Србије поводом одговора групе књижевника на Декларацију“, документ „Предлог за размишљање“.То мишљење називам „државно-партијским“.
Употреба ћирилице пада стрмоглаво од октобра 1944. године. Графикони показују да је до 1967. био толики пад да је до краја процеса уставних реформи 1972. године (Амандмани на уставе СР Србије и СР Хрватске) била ситуација коју Павле Ивић („Српски народ и његов језик“) описује као „двоструку предвојеност српског језика“: и ћирилица и латиница, и екавски и ијекавски.То сви треба да знају и да прихвате да би се очувало културно јединство српског народа. Он говори о културном јединству у двострокој предвојености пошто је 1967. покушај повезивања српског и ћирилице проглашен шовинизмом.
Поставља четири сегмента исте целине да би се супротставио ономе, како је то већ Стипе Шувар говорио 1967. када је тврдио да је хрватски језик ијекавски и латинички. То је последица Новосадског споразума из 1954.Партијски задатак да тај споразум буде створен добио је Владимир Бакарић, док је главни писац и редактор био Јосип Хам из Загреба.
Графикон за Војводину показује да је имала преко 60 одсто штампаних издања на ћирилици до 1971, а од када је АП добила право да регулише употребу језика и писма креће оштар пад. Иначе, правној пракси је страно како АП може да регулише службени језик и писмо: то је прерогатив државе. За то право, добијено 1972. и 1974. данас се залаже заступањем идеје и захтевом за увођењем „латиничког писма српског језика“, а, то је израз, није појам. Њега је 2007. године убацио Ранко Бугарски у тексту у коме каже да је најбољи језички систем био онај из 1974. Када отворите његову књигу „Писмо“, где се стално позива на грађанско, комуникацију, толеранцију, видите да је то целина. Латинично писмо српског језика не постоји, није дефинисано. Једина латиница за штокавски језик је она која коју је 1892. у свом стандарду хрватског језика дефинисао Иван Броз. Ми смо дефинисали ћирилицу. Прво Св. Сава, а онда 1894. Стојан Новаковић својим ћириличко-екавским правописом. Следећи пут је дефинисана као таква новим Правописом Матице српске и Уставом 2006. године. У њему пише да су службени језик и писмо у Србији српски језик и ћирилично писмо.
Један од системским удараца ћирилици задаје и такозвана “јавна употреба”, којом се заобилази Устав. Кад се правио 10. члан направљен је компромис. ДСС је ишла за моделом који је употребљен у Хрватској, где се одређује службено писмо и језик, а за мањинска писма и мањинска права постоје органски закони. Проблем је у томе што је наш закон написан 1991, за устав из 1990, а његови основи се налазе у амандману из 1989, који предвиђа службену и јавну употребу језика и писма. Само у Уставу СР Хрватске (амандман из 1972.) из 1974. имате јавну употребу која служи као сурогат службене. Предвиђање да се службена употреба на неки начин ограничава у раду институција, а да је све друго између тога и личне употребе једно празно поље, није радило ни у Хрватској. У „јавној употреби“ је био хрватски књижевни језик, а његов је стандард латинички. Код нас је у то празно поље упало све што видите.
Врхунац тога је што је Уставни суд децембра 2013. године пресудом (Д. Лековић против Закона о трговини) вратио, односно својом дефиницијом поново увео јавну употребу. Повратак „јавне употребе“ гура латиницу у ћириличко подручје, односно ограничава употребу ћирилице само на службену. У Хрватској се од Устава СРХ 1974., употреба ћирилице своди на то да се на њој издаје само Службени лист.
Наши лингвисти су 2007, након много дебата закључили да (то се налази у записницима Одбора за стандардизацију српског језика) не могу да закључе шта је тачно то. Разборит човек би помислио да судија Уставног суда треба да зна шта је то тачно када каже „јавна употреба“. А она нема дефиницију! Служила је као лењинистички оправдан сурогат службене употребе. Код нас се користи као нешто што је између службене и личне употребе. У упоредном европском праву, колико ми је познато, нема „јавне употребе“.Овде је има и она је рупа кроз коју латиница улази и руши став први данашњег Устава Србије. Све на основу Закона из 1991, који је писан за Устав 1990. Дакле: то је подвала, а политичким мотивима. Судија је увео у пресуду нешто што не постоји у Уставу (као што је Уставни суд мало раније увео и латиничко писмо српског језика, премда ни то у Уставу не постоји), зато да би удовољио захтеву Војводине, односно тадашње (2008.) већине странака, за увођењем латиничког писма српског језика у покрајински статут.
Подсетићу да израз „латиничко писмо српског језика“ налазимо само код Р. Бугарског, упркос правопису српског језика, упркос одлукама Одбора за стандардизацију, а примењен је пошто је Србија још у положају да се идеолошки тумаче и право и правопис, и све остало.
Тако смо и дошли у катастрофалну ситуацију да Европска комисија и Венецијанска комисија одбаце члан 10. због угрожавања мањинских права! Цитирам: Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. Одакле писмо којим пише већина угрожава мањинска права, под оправдањем да већина мањина више воли латиницу?И коју, тачно? Бесмислица!
Комисија Одбора за стандардизацију српског језика је 2004. године предложила Нацрт закона о службеном језику и његовом матичном писму, писаног за начело Устава које каже: српски језик и ћириличко писмо. Тај нацрт је после 2008. нестао у процедури. 2006. године је дошао нови устав, па су се морали писати нови закони и дошла је прерада закона писаног за амандман из 1989. Мој предлог је да се у члан 10. убаци реч „њихових“ и да се усвоји нацрт из 2004. Тако ће нестати мит о јавној употреби језика и писма и неће постојати могућност да се лако изврдава слово Устава. Јер се ДС, која се 2005. у нацрту Устава одредила за ћирилицу и латиницу, користила несавршеношћу тог другог става члана 10. да би гурала латиницу. То је безаконо или полузаконо стање, са идеолошким разлозима. Некада се ћирилица склањала ради националног јединства, сада ради ЕУ. Писмо нијесамо одраз језика. Оно је много шта друго. Језик се мења на један начин, он је гибак, а писмо је чврсто, оно је стандард који не може сам од себе да се мења нити развија.
Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе.
Данас је у Републици Српској ћирилица избачена из Устава као одредница службеног писма РС одлуком Високог комесара. У Црној Гори, која је ван мог фокуса, уведена су два нова знака и направили тако нову азбуку, али и абецеду, будући да су, макар номинално, оба писма равноправна и у службеној употреби.
Из интервјуа Синише Стефановића


ИЗВОР: geopolitica.ru

Post has attachment
Никола Танасић: „ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ“ – ПРЕВАРА ПОД МАСКОМ ЗДРАВОГ РАЗУМА

Post has attachment
Wait while more posts are being loaded