Profile cover photo
Profile photo
Баштина ратника
316 followers -
Неговање традиције ослободилачких ратова Србије
Неговање традиције ослободилачких ратова Србије

316 followers
About
Posts

Post has attachment
Вечна руска армија
ОПШТИНА ВРЊАЧКА БАЊА
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „ Др. ДУШАН РАДИЋ“
УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА „НОВОСЕЛАЦ“
УДРУЖЕЊЕ ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ „ДОБРИЦА ЕРИЋ“ – БЕОГРАД

ПОВОДОМ 100.ГОДИНА НЕПОБЕДИВЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ

У СЛАВУ РУСКИХ ВОЈНИКА ПАЛИХ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ КРАЉЕВА И СРБИЈЕ

О Р Г А Н И З У Ј У

А К А Д Е М И Ј У
ВЕЧНА РУСКА АРМИЈА

У ПРОГРАМУ УЧЕСТВУЈУ

- Јован Пејин, директор Архива Србије и Архивски саветник у пензији са темом – ИДЕОЛОШКА ИСТОРИОГРАФИЈА И ИСТИНА.

- Појац Љуба Манасијевић са репертоаром Српских и Руских песама

- Хор „АБРАШЕВИЋ“ из Врњачке Бање

- Ученици ОШ „Братов Летоња“ из Шмартног об Паки

- Победници литералног Наградног конкурса и др.

О стању у српској ЋИРИЛИЦИ говориће Миша Којић из Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ из Београда.

Народна библиотека „Др.Душан Радић“- Врњачка Бања

Четвртак, 07.06.2018.године од 19.сати.

Post has attachment
ОВО ЈЕ ФОТОГРАФИЈА И РЕЧИ ЗА KОЈЕ ХРВАТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ЗНАЈУ: Тријумфални улазак победничке српске војске у Загреб 1918. (ФОТО)

Post has attachment

Post has attachment
Србија са обе стране фронта (Српска историјска читанка)

Post has attachment
ТРЕБА ЛИ РЕХАБИЛИТОВАТИ НАЈВЕЋЕГ ИЗДАЈНИКА? ВУК НИЈЕ БИО БРАНКОВИЋ
“Бог убио Бранковића Вука, он издаде таста на Косову”, каже народна песма.
Куну ли Срби већ вековима недужног човека, проглашавајући га гробаром српске средњовековне државе?
Када су, у отимању за наслеђе немањићке државе, Лазаревићи победили Бранковиће, између осталог и тиме што су кнеза Лазара и његову жртву посветили и дигли чак на ниво Христове жртве, остало је још да се пронађе Јуда.
Први историјски извори који помињу Вука Бранковића као издајника на Косову, јављају се тек крајем 15. и 16. века.
Да ли је издао?
На то питање историја још не може да стави тачку. Али његова биографија показује да је био непријатељ Турцима, чак и кад су Лазаревићи са султаном склапали савезе. А смрт је дочекао у Бајазитовој тамници




Пише: Проф. др Момчило Спремић

Post has attachment
ПУКОВНИК ЉУБИНКО ЂУРКОВИЋ: Кошаре, битка која траје
Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“, каже пуковник Љубинко Ђурковић за „Седмицу“ Радио Београда.
Две недеље од почетка НАТО агресије 1999, на Велики петак, ноћу, 9. априла почео је копнени напад на Југославију. Мимо очекивања, за место удара изабрана је караула Кошаре, на висовима Проклетије. Снаге ОВК и НАТО, потпомогнуте артиљеријом два дана су непрекидно гранатирале положаје Војске Југославије.

Душан Поткоњак, војник који је учествовао у одбрани Kошара, водитељ Ана Томашевић и пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Kошара
Успели су да заузму караулу и 4 квадратна километра наше територије. Даље нису могли, али битка је настављена у наредна два месеца. „Све је било као у магновењу. Будан си, јер ћеш погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати недељама будан“, забележио је један од бранилаца са Кошара.

Епилог херојске одбране био је скоро 300 рањених и страдалих, али напад ОВК и НАТО пешадије је заустављен. Копнена инвазија је спречена. На 19-ту годишњицу од почетка битке за Кошаре, за Седмицу Радио Београда 1 говори командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић.

Г. Ђурковићу, политичари тог времена сагласни су у оцени да је рат 99. био неопходан западу и да је био неминовност, која се није могла избећи. Како сте Ви, као професионални официр доживели ту неминовност?

– Запад, не само 99, него и раније, крајем 80-их почео је разбијање Југославије, а НАТО је планирао тај рат. Такође, да будемо свесни и чињенице да НАТО није више био војни савез држава, које се боре за своје националне интересе, већ савез ратних корпорација, које се боре за нове ресурсе. На ред је тако дошла тадашња Југославија, односно Србија. Њихова истраживања показала су да на КиМ постоје не само ретка рудна богатства, већ и нафта и гас, чија се вредност данас процењује на шест хиљада милијарди. Онда су уследили политички притисци, на које смо морали да одговоримо.

Какво је уопште било стање у војсци 98. и почетком 99. године?

– Имали смо среће да је тих година, војнички састав, а посебно Приштински корпус био сачињен од људи надахнутих патриотизмом и частољубљем, спремних да бране то парче свете земље православља. Сви који су се тамо затекли, од војника, полицајаца, обичног становништва – сви су имали јак, немерљив отаџбински код, који још нико није успео да разреши. Код – како се љуби и воли отаџбина.

А када сте ви лично схватили да ће бити рата?

– Крајем септембра или октобра, кад је дошла верификациона комисија ОЕБС-а са Вилијемом Вокером на челу. Они су омогућили да се поново регенерише и реорганизује УЧК. Тада је било више него јасно да се они припремају за даља борбена дејства.

Ви сте били у саставу Приштинског корпуса, као командант 125-те моторизоване бригаде. Како сте се лично а како војнички припремали за оно што долази?

– У време борбених дејстава, затечен сам на дужности команданта Другог моторизованог батаљона, у саставу 125-е моторизоване бригаде. Већина официра Приштинског корпуса већ је имала искуства у борбама у одбрани српства на простору бивше Југославије – у Крајини, Републици Српској… имали смо искуство, војничко образовање и били смо оспособљени да обучимо војнике. Војници су тако, поред, из куће понесеног васпитања, морала и патриотизма имали и добру обуку. Официри су махом били млади, свега неколико година старији од регрута. Тако се створио дух заједништва у одбрани земље.

Претпостављало се да ће доћи до копнене агресије. Какве су биле процене вашег штаба, где ће доћи до удара?

– Ми смо доживели стратегијско изненађење нападом НАТО преко Кошара. Процене нашег војног руководства, стратегијских и оперативно-тактичких групација, од бригаде до генералштаба биле су да се напад очекује из правца Македоније, пошто су тамо већ биле стациониране импозантне НАТО снаге. Затим, рачунало се и на удар из Албаније, али не преко Кошара, зато што су Кошаре врло незахвалан правац за борбена дејства, како за одбрану, тако и за нападача. То је предео испресецан увалама, јаругама, са густом шумом, пролаз технике, па и војника, пешадинаца, кроз то шипражје, практично је био немогућ. Немогући услови и за позадинско обезбеђење, на пример довоз хране. Постојала су само два пута, а и они су земљани, уски, кад је лоше време фактички су били непроходни.

Уз то, велика надморска висина… Све у свему, суровост терена није указивала на то да ће удар бити преко Кошара. Капацитет правца није био велики. Осим тога, ми смо били земља у окружењу НАТО-а. Стратегијски развој јединица био је на свим правцима – ка Мађарској, Румунији, БиХ, Бугарској… Упркос томе што смо имали врхунског обавештајца генерала Милановића, до неких непријатељских микро планова и позиција се није могло доћи. Имали смо информације о ваздушним дејствима, што је најзначајније.

Али ипак ОВК И НАТО стратези одабрали су Кошаре. Зашто?

– Прво, у припреми су апсолутно располагали распоредом наших снага. Ми смо на Кошарама на самом почетку НАТО агресије имали мали број војника, ценећи ово што сам већ рекао. Друго, очекивали су да наша команда неће квалитетно одреаговати на њихов напад. Рачунали су да ће за врло кратко време да направе продор, јер од самог превоја Кошаре, где су они ударили, до села Батуше има око пет километара. НАТО снаге су тамо имале оклопни и моторизовани батаљон, да не говорим о ракетној дивизији и 24 апача.

Тај удар је трајао непрестано два дана. Да ли је на крају је караула пала?

– То ме често питају. Караула суштински никад није пала. Тачно је да тог 9. априла, око 11, можда 12 сати, наша јединица, гранична чета од стотинак војника није била у караули, али била је у непосредној близини, на око 250 метара и штитила је караулу ватром. Тек 10. априла, део њихових снага дошао је на караулу, али се није задржао. Дејством наших артиљеријских јединица, они су били принуђени да се повуку. Значи, од 10-ог противнапад смо консолидовали и са удаљености од километар и по до 14-ог априла протерали смо их са своје територије на граничну линију. Гранична линија ишла је врховима Маја главе, Маја зез, Гурин гат, Мрчај, а надморска висина на тим врховима и до 2250 метара. Због те надморске висине, њихови положаји су доминирали, па смо ми већ 14-ог консолидовали своје положаје и ватром бранили границу. Ниједном стопом нису били на нашој територији.

Колико је војника у том тренутку бранило наше положаје?

– Деветог априла у раним јутарњим сатима до 9 ујутру било је 110 војника из граничне чете 53 граничног батаљона Ђаковица, а у непосредној близини, на километар биле су снаге другог батаљона херојске 125-е, које су имале задатак дубинског обезбеђења. Од 7 ујутру уведена је артиљеријска подршка минобацача, затим јединица из Прве армије која је била у Дечанима, затим делови другог моторизованог батаљона… Међутим, тог 9-ог априла није постојала могућност да протерамо непријатеља.

На основу сведочења учесника борбе, ниједном од војника није падало на памет да се повуче и устукне, чак и рањени су се враћали на прву линију ватре.

– То је апсолутно тачно. Они су својим грудима штитили отаџбину. Они су гинули са задњим речима „за ову земљу вреди умрети“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“. Смртно рањени нису дозвољавали да им се укаже прва помоћ него су вадили бомбе и бацали на непријатеља. Они су рањени тешили мене, „команданте, не треба ми помоћ, ја ћу свакако до Јуника бити мртав, дајте да пружим још неки отпор..“ А и он и ја знамо да ће умрети. Кошаре – то је био истински пакао а истовремено узвишен чин. Могуће је оспособити војника, обучити га, оспособити психо-физички, али тај њихов код патриотизма, частољубља, њихово заједништво – тај код нико разрешити неће! Данима и ноћима у рову, не једу, не спавају, ту обављају физиолошке потребе, све време свесни да су на нишану, да су мета – и не одустају. „Што су нас више притискали, то смо имали већу жељу да се не померамо. Ако се склонимо, ући ће у двориште. Не моје. Наше“ – тако је размишљао сваки војник на Кошарама

На КиМ било је још битака, али Кошаре су јединствене. Равно 67 дана, од 9. априла до 14. јуна, непрекидно, 24 сата водила интензивна борба, што копном, што из ваздуха.

Битка за Кошаре је практично окончана споразумом у Куманову. Како сте примили ту вест и како сте доживели тај дан?

– Морам признати, врло тешко сам то поднео. Кад је стигла наредба о повлачењу, војници су ме питали „команданте, ко нас мења?“ Замислите колики је био њихов осећај одговорности и родољубља, да они нису могли да прихвате да то што су 67 дана и ноћи бранили и одбранили сада треба да оставе. Без обзира на то што Кумановски споразум у датим околностима није био неповољан и што је НАТО у процени био 600 пута јачи од наше војске, ја и данас мислим да смо наставили борбу још три месеца – НАТО би морао да одустане од кампање.


СРБИН инфо
@srbininfo
БЕОГРАД ЧУВА ДОКАЗЕ о злочинима хрватских католичких свештеника https://srbin.info/2018/04/09/beograd-cuva-dokaze-o-zlocinima-hrvatskih-katolickih-svestenika/

8:20 PM - Apr 10, 2018

БЕОГРАД ЧУВА ДОКАЗЕ о злочинима хрватских католичких свештеника
Šta sve sadrži dokumentacija MSP i Vojnog arhiva: Tražili da se ruše pravoslavne crkve i sinagoge, masovno pokrštavanje Srba. Vatikanski kardinal Eugen Tiseron svedočio o zlodelima nad Srbima.

srbin.info
2
See СРБИН инфо's other Tweets
Twitter Ads info and privacy
Уследило је повлачење. На КиМ били смо надахнути осећањем части, борбама које смо извојевали, српским светињама, лепотом Метохије. Отишли смо с тугом.

Где су Кошаре данас у Вашем животу?

– Кошаре су битка која траје. Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“. Драго ми је да се о одбрани Кошара сада прича, после рата то је била забрањена тема. Понижавајуће је било то време. Па ми нисмо ишли тамо да се прослављамо, него да бранимо отаџбину! Из тог петооктобарског периода и данас живе рецидиви, поједини НАТО лобисти и данас покушавају да омаловаже битку. Упркос томе, ушли смо у предање. Данас деца од пет година певају „Вилу са Кошара“. Држава и носиоци власти сад треба још напора да учине, да упркос тешкоћама хероји браниоци Кошара добију заслужену сатисфакцију. Такође, важно је да у образовању и уџбеницима, Кошаре постану тема.

Извор: stanjestvari.com

Ознаке: Љубинко Ђурковић, Кошаре

Post has attachment

Post has attachment
Убијено 53 одсто српског становништва
Јованка Николић
Загреб – Више од 90 одсто жртава убијено је хладним оружјем или спаљено, а у логорима их је много умрло од изгладњивања и инфективних болести. Усташе су биле најкрволочније, наводи предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић.

Прије 77 година, 10. априла 1941. године, основана је Независна Држава Хрватска (НДХ), фашистичка творевина у којој су сви Срби били стављени ван закона и изложени општем прогону, убиствима и геноциду, а страдало је 53 одсто српског становништва.

НДХ је заузимала подручје данашње Хрватске, БиХ и Срема, које су Хрвати прогласили својим, након што је Tрећи рајх окупирао Краљевину Југославију, а већ од првих дана оснивања почело је масовно убијање српског становништва.

Неки од најужаснијих злочина били су покољ у глинској цркви и илиндански покољи 1941. године, као и масакр у Дракулићу 7. фебруара 1942.

„Срби су убијани без обзира на узраст и пол сваког дана и на сваком месту, у својим кућама и на послу, у православним храмовима и школама, на улицама, у логорима – за Србе није било места у тој држави“, наводи за Срну предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић.

Иванишевић наглашава да је све што је НДХ урадила Србима, Јеврејима и православним Ромима било пројектовано још почетком 20. вијека.

„Хрватски предводници, политичке странке и покрети тада су већ увелико правили програме како да се реше Срба. У ствари, то је био прогон православног становништва, а циљ Католичке цркве је био да се то становништво уклони“, каже Иванишевић.

Он истиче да је од укупне српске популације у Хрватској убијено 53 одсто, а више од 200.000 православних Срба преведено је у католичку вјеру.

„Више од 90 одсто жртава убијено је хладним оружјем или спаљено, а у логорима их је много умрло од изгладњивања и инфективних болести. Усташе су биле најкрволочније“, наводи Иванишевић.

Он напомиње да је само у логору смрти Јасеновац убијено више од 700.000 Срба, 40.000 православних Рома, 25.000 Јевреја, 1.733 антифашиста Хрвата и муслимана, 230 Рома католика, те 112 Црногораца и шест Словенаца.

Иванишевић сматра да су срамотна лицитирања о броју жртава и указује да ни од кога, осим од Срба, до сада није тражено да преда спискове својих убијених да би тиме земља која је те злочине направила – уважила жртве.

„Нико није тражио ни за Аушвиц нити за један логор у свету да се знају спискови страдалих, побијених Јевреја и припадника других народа, па да буде усвојено да је Аушвиц био масовна гробница. А од нас се за Јасеновац траже спискови, што је више него сулудо“, истиче Иванишевић.

Он подсјећа да књиге рођених и умрлих нису били у посједу државе, већ цркава, а будући да су сви православни храмови и сва документација у њима уништени – није се знало ни ко је рођен у коме мјесту, па се није могло ни ући у траг о убијенима.

„Јавила се једна госпођа, Цвијета Јокић, која нигдје није нашла податке о својој тетки убијеној заједно са своје петоро дјеце. Нестајала су читава насеља и онда после њих није имао ко да то сведочи“, објашњава Иванишевић.

Он наводи да је командант система концентрационих логора у НДХ, међу којима је највећи био Јасеновац, Вјекослав Лубурић рекао да су у Јасеновцу побили више Срба него што су то урадили Турци у средњем вијеку.

„Усташе су се хвалиле да су побиле много Срба, а хрватски партизани и комунистичко руководство гледали су да докажу да је тога много мање и да сведу на меру за коју су мислили да свет може да прогута, а да не буду окарактерисани као злочиначки и геноцидан народ“, каже Иванишевић.

Он истиче да су губици српске нације у Другом свјетском рату износили 1.707.000 убијених, а да су у документацији позната имена само око 392.000 људи.

Post has attachment
Документарац „Заставе филм“ Војске Југославије из јула 2000-те, који никада није приказан због забране
ПРОНАЂЕН ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМ „ХЕРОЈИ ОДБРАНЕ“ О РАТУ НА КОСОВУ
Нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине! – УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО

И даље је склоњен од јавности Филм, у којем су необориве чињенице да нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине.

Легендарна Трећа армија и њен Приштински корпус предвођени ратним командантима који су имали храбрости, одлучности и знање легендарних српских војвода, да преузму одговорност за част отаџбине и одбрану светиња у страдалној Метохији и на пољу Косову.

Post has attachment
Хероји одбране 1999. (цео филм) - Овако се заиста бранио Космет. Oво је права ИСТИНА.
Wait while more posts are being loaded