Profile cover photo
Profile photo
Баштина ратника
314 followers -
Неговање традиције ослободилачких ратова Србије
Неговање традиције ослободилачких ратова Србије

314 followers
About
Posts

Post has attachment
Поводом 73. годишњице смрти, парастос војводи Бојовићу
19. јануара 2018.1106
Нова Варош – У Цркви Свете Тројице у Новој Вароши данас у 12,30 часова служиће се парастос војводи

Војвода Петар Бојовић ( из каталога Живот и дело)
Петру Бојовићу, поводом 73. годишњице смрти.

Парастос у знак сећања на славног земљака организује Удружење потомака ратника 1912 -1920. године у Новој Вароши, које носи војводино име.

Петар Бојовић је рођен 16. јула 1858. године у селу Мишевићи и прешавши пут од турског роба и златарског чобанчета до стратега и командата у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробљеном народу, под заставом отаџбине провео је 46 година. Бојовић је учествовао у шест ослободилачких ратова Србије, од 1876. до 1918. године, био начелника Врховне команде Српске војске на Солунском фронту и и командовао Првом армијом у пробоју фронта 1918. године и ослобађању Србије.

Иако је је војвода Бојовић војничким умећем и личном чашћу за живота подигао најлепши споменик, доживео је понижења од ослободилаца Београда. Један историчар бележи да је „умро потпуно заборављен 19. јануара 1945. године усред невиђене равнодушности за једно херојско доба“. Сахрањен је скромно, без војних почасти, 20. јануара, на неугледној и запуштеној породичној гробници.

Заборављеном војводи је, 52 године после смрти, на Видовдан 1997. године, на тргу који носи његово име у Новој Вароши, откривен споменик – рад београдског вајара Миодрага Живковића.



Црква Свете Тројице у Новој Вароши, фото: Д. Гагричић

У Општини Нова Варош ове године обележиће се значајни датуми наше прошлости – 100-годишњица пробоја Солунског фронта и ослобођењa од окупатора (септембар – новембар 1918. године) и 160 година од рођења војводе Петра Бојовића.

Дуг прецима

Уз координацију представника општинске управе, установе културе (Дом културе, Завичајни музеј, Библиотека) и други учесници програма започели су припреме за централну свечаност 1. новембра 2018. године, када се традиционално обележава Дан општине. Окосница програма је подизање споменика ратницима 1912-1920. године на Тргу војводе Петра Бојовића и проширење поставке Завичајног музеја изложбом о Великом рату и експонатима који сведоче о животу и делу војводе Петра Бојовића.

У календару и репертоару манифестација значајно место заузеће аматери и спортисти града, а очекује се да ће школе дати допринос неговању сећања на славне претке, продубљивању знања из националне историје и афирмацији вредности слободе.

Златар инфо, Д. Гагричић

glaszapadnesrbije.rs

Post has attachment
Драматично! Операција Халијард - спашавање оборених савезничких пилота 1944. године. 16.01.2018
Емисија ,,Наш аеропут'' 16.01.2018.
Гост: истраживач историје ваздухопловства Милош Бојанић.
Аутор и водитељ: Велибор Вукашиновић.

Post has attachment
РАСЕН ''ГОВОР БРИТАНСКОГ ПРЕМИЈЕРА О СРБИМА 1914 те'' (7526. коложег дан шеснаести)
http://www.radioserbona.rs - ''Расен'' бр.13.(50.)
Аутор и водитељ: Далибор Дрекић
Тех.подршка: DJ.Willy и Горан Станаревић

Post has attachment
Битка у којој је Гвоздени пук добио име
За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку:
Пролог
Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за веру и отаџбину, са осталом дечурлијом играо Срба и Турака. Када је остао само са мајком и сестром, присуствовао би молитви од почетка до краја, а у Београду би, као питомац Војне академије, коју је завршио 1900, обележавао тај празник најсвечаније могуће, као „свој дан“. Видовдан је, некако, увек био свет, посебан, са мислима ка прошлости, из које се црпела снага за оно што следи. Тако се према овом празнику нарочито односио откако је ступио у службу у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“, који је у Нишу имао мирнодопски распоред. Овај Видовдан 1913. дочекао је 150 километара јужније, И, као и свуда на линији разграничења Срба и Бугара, био је потпуно другачији. Пун стрепње.
Колико прошле јесени, Јордан је, и поред давнашњих упутстава својих старешина са Академије да „истински савезници, заправо, не постоје, већ само борци за сопствене интересе“, Бугаре ипак сматрао браћом. Како и не би, јер док је он са својим Другим пуком, као капетан прве класе, ослобађао Стару Србију и за своја јунаштва добио мајорски чин, Бугари су такође ослобађали свој део Балкана од Османлија. Сада, девет месеци касније, то „који је чији део Балкана“, било је питање за које Срби и Бугари нису имали исти одговор. Само им је територијална жеља била иста. Све снажнија, све огорченија, без икакве спремности на уступке.
Препирке та два савезника пратило је гомилање њихових војски дуж целе старе границе. А и дуж ове нове, назване „линија разграничења у новоослобођеним територијама“.
Мајор Јордан Миловановић је био гласан када би се официрски обраћао подређеној му војсци. Али, чим би са њом сео, био би оно што јесте. Посвећен сваком момку понаособ. Једном од њих – нарочито.
Баш у тог младог војника, тананих бркова и нешто дуже косе од уобичајене, гледао је док су по врелом јунском предвечерју сви, са ове и оне Брегалнице, покушавали да проникну у то шта ће бити. Стрепња је свима стајала у једно једино питање: да ли ће се невидљиви облак нетрпељивости досадашњих савезника стварно претворити у невреме које ће помести све пред собом? Овај Видовдан је баш био другачији од свих које је мајор Јордан памтио…
А надао се да ће, колико још пролетос, довести кући, у госте, овог необичног војника. Малтене је Јегудила сматрао сином. Кад већ није имао своје деце, у дому су остале да га чекају мајка, жена и сестра, бар да још неко мушко буде за његовим столом, а да није комшија, или какав ордонанс са посебном поруком из нишког гарнизона. Јегудило је, ионако, био толико вољен због своје чисте душе, због бритких ставова, али и честе тишине у коју је урањао, да је то сироче, са необичном животном причом, мајор Јордан пригрлио целим бићем.
Овога пута, због једног другог момка у униформи, официр склони поглед са Јегудила, који је читао неку књигу, као што је то често читао током предаха. А читао је, кад год би стигао, и јесенас, кад су се Османлије гониле са Балкана, а нарочито зимус и пролетос, када је Други пук стражарио у Дебру. Тамо је, неретко и уз Јорданово вођење три чете, које би му велики пријатељ, командант батаљона, поверавао – долазило до интервенција. Сузбијала се побуна Арнаута, којима се није свиђало толико ширење Краљевине Србије и називање „ослобођеним територијама“ оног што су они сматрали својим. Мајор би се и сада, као током дебарских дана предаха, осмехнуо када би поново запазио Јегудилову потпуну посвећеност читању. Ипак, повео је разговор са другим војником. Једним од најмлађих у батаљону у којем је мајор Јордан Миловановић био „први до команданта“. Лице тог другог војника је деловало унезверено, па му се Јордан одмах посветио.
Леонида Анастасијевић је био сушта супротност смиреном Јегудилу. Једно тако обично, тако живахно сељаче, многи су волели да имају близу себе, јер „уста није затварао ни кад спава“, што би рекли неки, а „по решености му није било равног“, што би рекли други.
Баш тај Леонида, седећи наспрам мајора Јордана и редова Јегудила, није могао да се начуди ономе што му је официр рекао о недавно пронађеном, једва живом српском чобанину, према коме Бугари нису имали милости.
„Како – одсекли уши?!“, упита згранути Леонида.
„И уши и нос…“.
„Ама, гос’ин мајоре, то ни мртвом свињчету не радимо у мој Белољин, камоли живом човеку!?“.
Јордан Миловановић само уздахну. Толико тога је умео лепог, неретко мудрог да каже својим војницима током осам година обучавања регрута у Другом пешадијском пуку, али – сада је ћутао. Само је гледао у правцу Брегалнице и Злетовске реке. Реке није видео, али је, као и свако у пуку, знао где су. Свега 20 километара источно од њих. Две воде, на чијим су супротним обалама биле две савезничке војске. Ако је од оног српско-бугарског савезништва ишта остало. Други пук је, као резерва Треће армије Краљевине Србије, био удаљен, а опет довољно близу – у случају да рат између досадашњих савезника избије.
„Јаој, кукала им мајка бугарска, па куд ће им душа!“, настави млади Леонида слободно да говори, како је и увек било када би поседео са официром који је био омиљен многима у трећем батаљону.
Мајор уздахну, па окрену главу у страну. На клади до његове, погледа оног момка који му је прирасао срцу још откако је као регрут први пут крочио у нишки гарнизон пре неку годину. Јегудило спусти књигу у крило, покуша да се осмехне не би ли официру одагнао црне мисли и још црне слутње, потом и устаде. Кад приђеш, онда си и ближи.
„Бог зна коме ће све мајка закукати, ако се и ми и они не дозовемо памети…“, прошапта Јегудило и погледа ка истоку.
Леонида, простодушно сељаче, брецну се на те речи:
„Шта има ми да се дозивамо памети, па не сечемо ми уши и нос људима, него они!?“.
„Секли смо главе“, одговори тихо Јегудило. Довољно гласно да га нишки официр и младо сељаче чују.
Тада наступи тајац, вече поста потпуно тихо. Птице се одавно нису оглашавале по ужасној јунској врућини, побегле тражећи хладовину.
„Добро, Јегудило, једно су мртви, већ мртви Арнаути, а друго живи српски чобани“, огласи се мајор Јордан.
Причљиви Леонида скиде бајонет са пушке, поче да га разгледа. Поглед је подигао само због обраћања официру:
„Ја сам му већ рекао, гос’ин мајоре. Ови наши што су одсекли пет, шест глава мртвима и поставили их као упозорење по мосту, то су зимус урадили да би престали напади оних арнаутских племена на њих. Да могу у миру да избију на море. Је л’ тако или није тако, право реците?“.
Мајор је само дунуо кроз нос. Наравно да је млади Леонида био у праву. Само је искусном Јордану била мука од помисли на оно што су преживела два напрасно формирана одреда, један од од девет, други од шест и по хиљада људи, који су упућени „по српско море“. Ем су Дринци кренули без довољно хране, усред зиме, по албанским планинама, ем су Шумадинци по сличним стазама ишли малтене без лекара и сантитетског материјала. И једне и друге су локална племена нападала свако мало. Крвнички. Из заседа. Често најпре уништавајући комору са оно мало понете хране, па су тек онда ударали на војнике под оружјем. Отуда и онај „одговор главама“, после једне од већих борби, што је арнаутским главешинама био довољан знак да мало зауздају своје људе и, без нових великих инцидената, пусте војску краљевине да прође куд је пошла. „А да је знала да узалуд иде по оном беспућу, не би ни полазила“, помисли мајор. Још су му у свежем сећању биле недавне речи пријатеља са Војне академије… Њихове приче о томе да су избили на дивно море… Њихова сведочења о терању Османлија из Љеша и Драча, али и Тиране и неколико других градова и места… А онда, неверица! Стигло је наређење да се све напушта и тихо врати одакле се пошло. Просто, Аустроугарска је подржала стварање нове државе, арнаутске. Измучени одреди, под притиском ове силе, која је претила и ратом, морали су да се повуку са „српског мора“. Сада је то била нова држава. Албанија. Мајор Јордан уздахну.
„Ма, јесте, тако је, мој добри Леонида, све си у праву. Ал’, шта ћеш, велике силе…“, хтеде официр да дода још нешто. Сети се да је узалуд скакао на ноге кад Аустроугари запретили ратом због „српског мора“, које је требало да отвори нови, поморски пут за трговину, тиме и обезбеди већа економска независност. „Па, докле више да претите, мајку ли вам хохштаплерску!? Претите деветсо шесте кад сте нам економију умало уништили Царинским ратом, претите деветсто осме после ваше окупације Босне, шта ‘оћете од нас више?!“, бунио се тада заједно са официрима, истомишљеницима, гледајући ка северозападу. Сада је, на југоистоку краљевине, одједном ућутао. И та ћутња потраја малко.
Јегудило се, током те тишине, присети сличног разговора који је, са њему драгим официром, мајором Миловановићем, водио и у Дебру. „Можемо ми да се јуначимо колико хоћеш, да причамо сад шта нам је воља, мој Јегудило. Пресудило то што је Аустроугара једно дванаес’ пута више од нас, а ми још крвави и поцепани после Куманова, Бабуне, Бакарног гумна, Битоља… Који нови рат, и то још са Аустроугарима. Да не да Бог. Треба бити мудар, не луд. Иако је нама ово друго некако драже“, рекао му је тада мајор.
Рат са Аустроугарима је зимус избегнут, али један нови је изгледа био на помолу. Са Бугарима. Иако се никоме више није ратовало. Нарочито не са „браћом по крсту“, досадашњим савезником. Ипак, како су дани неизвесности на линији граничења пролазили, а бивали све чешћи мали, крвави ноћни напади бугарских комита, страсти су се разбуктавале. Као и увек на врућини. Није више било никога коме у мислима, поред толико жељеног повратка кући, није било и сећање на борбе бугарских и српских комита, четника, од оне давне 1903. Биле су то борбе на тада османској, а сада спорној територији северне Македоније, коју су својом звали и једни и други. А како су дани пролазили, а вести о провокацијама „савезника“ се умножавале, тако је мисли о кућама било све више, али и нарастајућег беса. „Никоме бес није донео добро. Никоме и никада. Само смирен човек иде ка Господу“, сети се Јегудило давнашње поуке.
Он обриса зној за чела, повуче косу иза увета и посегну за чутуром. Младом сељачету до њега Леониди, како је то обично и био случај са њим, још се причало.
„Нас ће, гос’ин мајоре, видим ја, и даље да убијају, да нам секу уши и носеве, а велике силе ће на крају да решавају како им се ‘оће. Било и остало“, рече Леонида више за себе, а заправо желећи да се разговор настави. Ионако је свима у пуку једино прича и остала, док се чекало шта ће бити на линији разграничења која је полако, али сигурно, постајала граница.
Када му се Јегудило благо осмехнуо, младо сељаче устаде.
„Јооој, да је нама Цар Душан сад ту, па да не чекамо неке странске силе, него да по Бугарима, одма’, фркете, фикете, фркете, фикете и – крај. Бугари су то!“, рече Леонида, па и он, знојав од главе до пете, узе чутуру. Окрену је наглавачке. Празна. Унервози се још више.
Мирни Јегудило му пружи своју и, док му је млади друг испијао млаку воду, опет допуни Леонидину мисао скроз неочекиваним речима:
„Цар Душан је пола био Србин, а пола Бугарин“.
„Шта, бре!?“, престаде да пије Леонида. Мајор Јордан се осмехну са своје кладе.
„Цар Душан је, по пореклу, до пола био Србин“.
„А од пола Бугарин?!“, скроз се збуни момче из Белољина.
„Тако је. Његов отац је Стефан Дечански а мајка бугарска принцеза Теодора“, осмехну се Јегудило, који је о многим родитељима знао много, а ништа о својим.
„Пола Србин!? Само пола?“, понављао је Леонида, па се прену. „Ма, и пола Србина је довољно за ове кукавице од савезника, што касапе чобане и нападају ноћу!“.
Насмејани мајор Јордан му добаци:
„Је ли, Белољинче, а јеси ли знао ти да је пехар из ког је Цар Душан пио вино био толики да је у њега могло да стане два и по литра?“.
„Тол’ка чаша!? Па… кад је био Србин и по! И… један омањи Бугарин, приде. То му дође два и по“, израчуна Леонида, гледајући Јегудила.
„Колики смо ми данас Срби, толике су нам и чашице за пиће“, рече момак ког је мајор Јордан волео и због речитости, и због необичног смирења, изграђеног одрастањем у манастиру. Волео га је и због начитаности, а и због сопствене бездетности, те му Јегудило, као сироче, би један од оних у којима је видео свог наследника. „Колики смо ми Срби, толике су нам и чашице за пиће“. Свидела се мајору та мисао, па му се брк поново осмехну.
Леонида Анастасијевић, свима омиљено Белољинче, није се дао. Погледа Јегудила, па малтене дрекну:
„Ау, бре, човече, шта је теби данас!? Овај, гос’ин мајоре, није исти откако смо јесенас прегазили набујалу Шемницу. Села ми мога Белољина, није исти. Немојте да га терате да прелази и Брегалницу, има да пошандрца, да простите, начисто!“, рече Леонида. Одједном угледа другог, младог официра у близини, те се опет продра, што не да није био обичај у пуку, него се сматрало недисциплином. Нарочито када се обичан војник обраћао некоме са чином. А ово сељаче управо то уради:
„Гос’ин потпоручниче! Праштајте. Је ли слободно да упитам нешто?“.
Потпоручник Сретен Станић-Цукић приђе, насмејан, какав је увек био када дужност није захтевала официрско заповедање и поздрави тај мали трочлани скуп.
„Помаже Бог, људи, и нека вам је срећан овај свети дан. Господине мајоре“, заврши Сретен обраћање климањем главом.
„Бог ти помогао“, одговорише му сви. Одмах уследи Леонидино питање. Тај није чекао ништа:
„Ви сте, гос’ин потпоручниче члан „Душана Силног“? Соколског друштва, мислим.“
„Јесам? Нишког, па београдског. Што?“
„А је л’ истина да му је мајка била Бугарка? Наставник сте, ви боље знате од овог судског чиновника“, рече Леонида и погледа у Јегудила.
„Учитељ сам гимнастике, нисам ти ја баш неки велики наставник“, рече официр уз осмех, на кратко се замисли, а онда настави: „Мајка? Теодора? Јесте, бугарска принцеза. Српска краљица потом. Да, мати Цара Душана је била Бугарка. Као што је истом том Душану Великом жена, такође, била из Бугарске“.
„Јооој!“, удари се Леонида по челу. „Има ли Срба међу Србима?! Мислим… Српкиња“.
Сви се насмејаше, а младић настави:
„Је л’ Душан Силни ратовао некад с Бугарима?“
„Јесте, јашта је. Разбио их је баш његов јуриш код Велбужда, кад смо их поразили за сва времена“, одговори потпоручник Сретен.
„Е, добро је!“, лакну Леониди.
„После тога смо изградили најбоље односе са Бугарима у нашој историји. Мудар човек био, не само велики ратник“, добаци Јегудило, више за себе. Леонида није стигао ни да реагује, а стиже и њему једно питање:
„А што питаш, Белољинац?“, знатижељан је сад постао новопридошли потпоручник Сретен.
„Ма, овај овде“, погледа Леонида ка две године старијем Јегудилу, „Овај само нешто добацује… Ево, сад причамо о оном чобанину што га Бугари осакатише грдно…“
„Седи, Сретене“, рече мајор Јордан потпоручнику, па се помери.
„Нека, хвала, господине мајоре. На овој врућини ми некако лакше да стојим“, изговори и узе чутуру. „Да… чобанин… Водио стадо, они умислили да је српски шпијун, па га мучили…“.
„И уши му одсекли!“, прекину официра Леонида.
„И нос…“
„Па, мајку им, бугарску! Мени је то, гос’ин потпоручниче, објава рата. Села ми мога Белољина!“.
„Ћути, Леонида, какав црни рат, још нисмо ни извидали ране од претходног. Велике силе неће дати, а и све ће ово руски цар да разреши, какав је и договор из прошле године“, одговори Сретен Станић-Цукић.
„Кад ми на овај Видов-дан причамо о рату, као што је цар Лазар на исти овај дан, мени се чини да он не може бити далеко…“, рече Леонида.
„Даће Бог да ти ниси у праву. Једном“, насмеја се мајор Јордан, па устаде, посегну за чутуром и он, те настави:
„Него, људи, вече је већ. Да одморимо колико се може по овој врућини, па сутра поново да… Чекамо. У зору прво – вежбе. Да ови што нам попуњавају бројно стање што пре стигну вас, прекаљене“.
„Опет вежбе!?“, упита Леонида, који јесте био један од најмлађих, али је са Другим пуком преживео све страхоте и подвиге у 1912, потом и пролетос код Дебра, на граници са арнаутским племенима.
„Да, вежбе. Ко у миру није спреман за рат, тај у рату нема шта да тражи“, одговори мајор, додирну своју капу и упути се ка шаторима.
Разговор преостале тројице се, међутим, наставио.
„Не знам, људи… Али, да мирише на добро, не мирише. Само се надам да је ова нова бугарска влада мирнија од претходне. Мада, кажу неки да је још гора. Ваљда ће бити још ових њихових војника што одбијају послушност…“, изговори потпоручник Сретен.
„Ових што неће на брата“, рече себи у браду Јегудило.
„Ама, каква браћа смо ми и они!?“, није се дао Леонида. „Видиш ли ти шта нам раде? Нападну њихове комите на наше предстраже, ми седимо овде и ћутимо. Секу уши сељацима, ми седимо и ћутимо!“.
„Полако, Белољинче, полако. Мислио је на оне што братство нису заборавили. На оне Бугаре који неће у рат са досадашњим савезником, којима памет није залудела аустроугарска пропаганда у Софији. Зато они и одбијају послушност у својим пуковима“, одговори официр уместо Јегудила.
„А шта ‘оће они други, што слушају Аустроугаре и Немце? Ови, ови, ено они тамо што чуче са пушкама на готовс? Шта ‘оће ти што су им вране памет попиле? Маћедонију? Марков-град Прилеп? Битољ? Нашу Стару Србијицу, коју смо ми крвљу јесенас залили, ослобађајући је после толико векова ропства, то ‘оће? Како, бре, гос’ин потпоручниче? Ево, Ви боље знате од нас са села“, рече Леонида, па се заустави. Погледа Јегудила, па се извину одмах: „Праштај. Мислио сам на… на нас, сељаке“.
Јегудило се само осмехну. Није био из села. А ни из града. Нико и није знао одакле је, просто је као беба само остављен испред среског начелства једног јутра. Нити је ико видео ко га је донео, нити одакле.
Тишину прекину глас потпоручника Сретена:
„На основу чега? Па, они сматрају да је ово што ми сад држимо њихово. Кажу да је тако и потписано у тајном уговору пре годину дана. Али, није баш да су они одржали реч из тог уговора“.
Потпоручник Сретен је знао много тога. Касније су и други сазнали, када је штампа о томе навелико писала, да су, према тајном међудржавном споразуму из 1912, Бугари српској армији морали да пошаљу у помоћ сто хиљада војника. А нису! То и деца знају. Србија је као накнаду за гажење дате речи, а и због тога што су је велике силе протерале са јадранске обале, тражила компензацију. А најважнија компензација је била да цела територија коју су Срби сами ослободили од Османлија – Србима цела и остане. „Што је једино логично решење“, сматрао је потпоручник Сретен, као и сви официри, а нарочито народ који је изгубио неког свог у дотадашњим крвавим борбама. Тај став се толико распламсавао, после свакодневног писања штампе, да је и народу и војсци било јасно да је неправедно то што Бугари хоће.
С друге стране, Бугари нису хтели ни да помисле да би могло Србима да остане оно што су сами ослобађали. Све време бодрени аустроугарском и немачком подршком, а уверени у снагу своје војске, значајно веће од српске, од почетка 1913. су пред светом тврдили да нису ни морали да шаљу помоћ. У први план су истицали да су, после међудржавног уговора, две врховне команде потписале свој, други споразум, у коме је писало је да Бугари нису дужни да помажу Србији кад су се протеривале Османије – „ако Србима добро иде“. „А ишло нам је добро, није да није. Бог душе да прости палима у том нашем идењу“, помисли потпоручник Сретен. Наравно, бугарску власт није занимало што је важнијим документом, оним које су потписале две Владе – њена војна помоћ била потписана обавеза. Која није испуњена.
“Па да! Нису одржали реч. Пусти уговоре – реч! Заједнички нам је био непријатељ. Шта се праве луди. И они су учили „У почетку беше Реч“! Тако је, господине, нису је одржали. То и ја све време причам!“, надовеза се Леонида на официрове речи. „Ми завршимо све за месец дана, они ни да помогну, а онда још пет месеци за њих ратујемо, код њих! И после смо ми Бугарима нешто дужни!? Ми њима, мимо уговора, дали 50.000 наших војника да им ослободе Једрене од Турака, Једрене које су они на крају и добили, а они нама нису дали ништа, ни црно испод нокта а сад би нашу земљу? Па, не може то тако, брајко. Не може! Ко је луд да им на то пристане!?“, као из рафала ибаци Леонида сав људски осећај за правду. Био је решен да ратује истог часа. Ни шта га није интересовало. Ни велике силе, ни мале силе. Бог и правда. Амин!
„Неће нико ни да пристане, не брини. Не пада никоме на памет. Па, не бисмо стајали овде по овој врућини да је другачије“, умири га официр Сретен, уз осмех.
„А што ми њих, гос’ин потпоручниче, не нападнемо, па их пошаљемо у три лепе Бугарске, него нам ноћу кидишу на предстраже, па сутрадан се сви правимо као да ништа није било? Или нам секу уши и носеве? Што!?“.
„Не могу се, Леонида, посматрати ствари само на тај начин. Па, њима би одговарало да на њих кренемо. Е, али онда би Бугари придобили целу европску јавност, па би руски цар, чију пресуду сви чекамо, стао одмах на бугарску страну“.
„Ахааа! Зачикавају нас само… ‘Оће да ми кренемо. Зато секу носеве и уши. Е, па, нећемо да ратујемо! Има да седимо овде и да се пржимо. Зимата шће дојдееее! Јасно ли еее?“, викну Леонида с рукама на устима, окренут ка Брегалници и Злетовској реци.
Насмејаше се оба његова сабеседника. Јегудило приђе Леониди, благо га загрли, тако га умири, а онда упита потпоручника:
„А како се вама чинило у Софији?“
„На првенству?“
„Да, да. Мислим, народ и тако то… Како су се односили према Србима?“
„Па… има увек разног света. Од оног који те грли, дочекује, виче из срца „Браћо!“, до оних других“.
„Ви сте и са Бугарима били на такмичењу?“, умеша се Леонида.
„Јесам, добри мој Белољинац. Кад си у Софији, не мож’ да их избегнеш“, рече уз осмех потпоручник Сретен.
„И, како сте завршили?“
„Ја тек почињем“, настави насмејани официр. „Шалим се. Добро сам прошао. Али… Медаља је ту најмање важна. Не може човек да се бави гимнастиком, ма, било којим радом, а да не гледа да напредује из дана у дан. Оно што си био јуче, ништа не значи ако сутрадан ниси бољи“.
„Умножити таленте“, сети се Јегудило омиљене приче из детињства, због које је терао старог монаха да му изнова и изнова чита Свето писмо.
„А јесте ли се борили?“, упита знатижељни Леонида.
„Са ким?“
„Па, са Бугарима!“.
„Нема ту борбе с другим човеком, добри мој… Гимнастика ти је борба са собом“.
„Како сте онда… победили?!“, ништа није разумео добри Леонида. Ништа није ни знао о том првенству Балкана на коме се и прославио Сретен Станић-Цукић. Само је знао да његов потпоручник предаје у београдској гимазији, а и да је један од најбољих чланова соколског друштва „Душан Силни“.
„Па… Имао сам најтежег ривала“, рече официр уз осмех. Када је видео збуњено лице младог војника, допуни се: „Своје слабости, Леонида. Са њима једино човек и треба да се бори. Са собом“.
Огласи се труба за починак. Пре уласка у шатор, Јегудило погледа на исток. Није био једини који је то урадио, многи су гледали ка Брегалници и њеном ушћу са Злетовском реком. Међутим, он је гледао на исток из другог разлога. Шапутао је молитву:
„Боже свети, Ти знаш колике су наше слабости, оне нама знане и незнане. Не дај да се огрешимо о заповести Твоје. Ни ми, ни браћа наша по Христу. Опрости нам сагрешења, вољна и невољна, учињена речју, делом и мишљу. Дај да се исправимо као народ, који је досад чувало само Твоје човекољубље, а никако заслуге наше. Искварисмо се. Знаш и Сам. Толико си пута видео и прогутане сузе моје у суду, а не поправљамо се нимало и никако. Господе, не дај да пропаднемо. Подари време да стигнемо да се исправимо. Да имаш зашто да нам опростиш све што сагрешисмо. А опет… Ти одлучи. Нека буде воља Твоја, сада и увек, и у векове векова. Само нам онда подари трпљења. Амин“.
Трубе су се зачуле много пре зоре, кад им време није.
„Устај! Устај! Рат!!! Напали нас!“, чули су се гласови официра и подофицира. Читав Други пешадијски пук је био на ногама за тили час. Јегудило се сударио с неким тако снажно да му је шајкача пала. Трчећи по оном мраку да што пре стигне до строја, тресао је капу да избаци прашину из ње. Није трпео штрокаво ни ружно, такав је био.
„Брже, не спавај на ногама, брже!“, драо се неки каплар.
Леонида је, грешком, окачио пушку о раме, па га је кундак ударао све време док је трчао као суманут. Тек пред долазак на чистину сети се да је требало да је држи у руци. Чим је стао, узе маузер у шаку, али се сети да у строју мора да га има о рамену. „Е, ‘бем вас Бугари, ћу изгинем од сопствену пушку!“, помисли момче из Белољина.
„По четама, у строј!“, настављале су се заповести. Ненаспавани војници Другог пука почеше брзо да скупљају фишеклије са мецима, које су им попадале док су паковали шаторе. И не чуди, тек је требало да се раздани.
„Брже!!! Пакуј само шта је неопходно!“, викали су подофицири.
„Где, бре, знам где ми је шта по мраку!?“, рече неки дугајлија и пројури покрај Леониде. Уз њега убрзо стаде Јегудило, а и остатак чете.
Није прошао ни минут откако су се задихани војници постројили, неки се још увек закопчавали, а пред њих изађоше официри. Предводио их је командант батаљона, мајор Михајло Васковић.
Он свом најбољем пријатељу, колеги по чину и свима омиљеном Јордану Миловановићу, главом показа да иступи. Мајор Јордан се прекрсти, иступи из официрке линије и мало приђе војсци. Први зраци сунца осветљавали су му лице:
„Војници! Бугарска је пре неких сат-два напала нашу војску на целој линији разграничења. То више није линија. То је граница која раздваја правду и неправду, истину и лаж, одржану и погажену реч. Ту границу испред нас, док ми стојимо овде, натапа крв наше браће из Дринске дивизије.
Моравци! Колико јуче смо причали о томе како давно беше када смо се окупили у Прокупљу прошле године. Како бисмо кућама, ред је. Али, не зна душманин за ред. Не зна ни шта је чија кућа…
Јунаци! Бугара је петсто ‘иљада, знате и сами. Нас је, јелте, једно двапут мање. Али, не бије бој неки број, „већ бој бије срце у јунака“, к’о што каже песма стара. Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића! Будите дивови какви бесте од Прокупља све до Битоља! Пут за Прокупље, соколови моји, води преко Софије! За мном, напред!“, рече мајор Јордан и поведе војску. „Усиљени марш. Дивота!“, помисли Леонида.
Уместо очекиване тишине због брзог кретања у полусну, у том полумраку уместо првих уздаха – неко запева.
„Јесам ли ти, Јелане…“
Нико није одговорио испрва.
Војник се накашља, прочисти грло, па још јаче поче:
„Јесам ли ти, Јелане, говорио, дивна Јело!“
А истог часа, не само његова чета, већ читав батаљон, читав пук загрме:
„Да не растеш, Јелане, покрај друма, дивна Јело! Где пролазе, Јелане, четовође, дивна Јело, и проводе, Јелане, своје чете, дивна Јело!“.
Пуковски свештеник Лука Марјановић застао је часком. Гледао је младиће како крећу у погибељ.
„Са песмом у смрт… Па, ова војска мора да победи!“, рече и осети како му се мушка суза слива низ образ.
Такав је био и образ мајора Јордана Миловановића, на челу поворке која није ходала. Почела је тог јутра у пуној ратној опреми да трчи ка Брегалници.
www.gvozdenipuk.rs

Post has attachment
На данашњи дан: Умро генерал Павле Јуришић Штурм, генерал српске војске
14. јануара 1922. – Умро Павле Јуришић Штурм, српски генерал током Балканских ратова и Првог светског рата. Ветеран Француско-пруског рата.

Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина. Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Име му је било Павел Штурм (Paulus Eugen Sturm). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника учествује у француско-пруском рату (1870 — 1871).

Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као алијас. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић-Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Михаела фон Штурма (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић).

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.

Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле то одбио говорећи да је српски официр.

Служба у српској војсци

Павле Јуришић Штурм је у српску војску примљен као поручник, добровољац, 15. јуна 1876. и чествује у српско-турским ратовима (1876-1878). Капетан 2. класе је постао 27. јануара 1877, капетан 1. класе 10. августа 1883, мајор 17. марта 1885, потпуковник 30. септембра 1892, пуковник 22. фебруара 1897. и генерал 2. новембра 1912.

Истиче се као командант Шабачког и Посавско-Тамнавског батаљона у српско-турском рату 1876.-1877., посебно у борбама код села Лешнице и Попова. Због тога је одликован Орденом Таковског крста и унапређен у чин капетана.

У идућем српско-турском рату 1877.-1878. командује 1. добровољачким пуком, а затим Крајинским комбинованим пуком код Беле Паланке и Пирота. Крај рата је дочекао са чином команданта пука.

У српско-бугарском рату 1885. командује 6. пуком Дринске дивизије.

Уочи балканских ратова Павле Јуришић био је неколико година на положају ађутанта краља Петра. Више је анегдота него историјска чињеница, да га је краљ узео уза се да би му се одужио што му је спасао живот. Наиме, у француско-пруском рату нашли су се као ратници на супротним странама, па је Штурм свом ратном заробљенику Петру Карађорђевићу поштедео живот. Штагод било, краљ Петар је с разлогом имао највеће поверење у изузетне војничке способности генерала Јуришића-Штурма.

Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану.

Први светски рат дочекао је на челу III армије. Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој II армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици.

Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом су пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.

Генерал Павле Јуришић Штурм је, што се мало зна, као командант Треће српске армије доживео да се у Првом светском рату бори против немачких и пруских армија којима је командовао његов некадашњи класни друг из официрске школе и ратни друг из француко-пруског рата фелдмаршал Макензен.
Трећом армијом командује и на Солунском фронту до августа 1916.

Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим одликовањима.

ИЗВОР: Википедија, Порекло

Post has attachment
Дан када је умро Арчибалд Рајс
„Нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чинићете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га пак презрети..“

Велики пријатељ српског народа умро је 8. августа 1929. године у 4.30, у Београду. Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром Миланом Kапетановићем који га је по неким сведочењима опсовао. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Kајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Kајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, коме нек је слава.“

Овај швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани, истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.

На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, „Газет“ (Газетте). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника, по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући тај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и политичком животу, повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ у Топчидеру.

Помиње се, и скоро век по смрти, не само зато што нам је увек мањкало иностраних пријатеља већ и због дела „Чујте Срби! Чувајте се себе“, које је оставио као своје наслеђе Србима. Kњигу је из његове посмртне оставштине предао академик Владимир Стојанчевић 1997. ради публиковања. Преведена је на српски језик, те је превод из 2004. више пута публикован.

„Био сам с вама када сте били у невољи“, почиње ово дело. „Делио сам с вама те патње, и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер ваше нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања.“

Рајс у уводу наставља нешто другачијим тоновима:

„Видео сам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао ‘чувајте се’ и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.

Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чинићете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га пак презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним.“





Недељник

Post has attachment
ГОДИШЊИЦА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Они су пали да би Србија и Црна Гора живјеле
Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је била једна од свијетлих страна јединства Црне Горе и Србије.

Битка је вођена од 06.01. до 08.01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.

Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да србијанска војска има намјеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења стекла велику предност.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмјерених ка Ловћену.

Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војницу су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цијела Санџачка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500. Главнокомандујући је био сердар Јанко Вукотић.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде.

Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успјева да придобије Бојну њиву, али остали дјелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обје стране, а поред Бојне њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај – Улошевину.

Освајањем Бојне њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, гдје се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба.

Ту је донијета одлука да се изврши контранапад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премјешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму гдје се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снијегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојну њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успијева послије толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви. Међутим, око 3 сата послије подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успио. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бјесомучно падале. И тај други јуриш није донио резултата, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара.

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојна њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, гдје је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојну њиву у паници, чиме је операција успјешно била завршена, освојена је Бојна њива. Након освајања Бојне њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успио да заузме Бојну њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спријечена да пресјече повлачење србијанске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донијела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробија Солунски фронт и креће у ослобођење Србије и Црне Горе. Због овога се често каже „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

in4s.net

Post has attachment

Post has attachment
Од пруског водника до српског генерала
Сјајна војничка каријера генерала Павла Јуришића Штурма није крунисана и чином војводе, али је командујући Трећом армијом помогао да српска војска у првој ратној години потуче Аустроугаре, а 1915. године избегне опкољавање и повуче се преко Албаније.

Лужички Србин Паул Штурм, водник па потпоручник из француско-пруског рата (1870–1871), дошао је, са братом Еугеном, у Кнежевину Србију, почетком осамдедесетих година 19. века, да војна знања пренесе питомцима Артиљеријске школе (претеча српске Војне академије).

Србија је младог пруског официра (рођен је у Герлицу 1848. године) дочекала отвореног срца, а он је у њој нашао нову домовину. Године 1881. примио је православну веру и променио име у Павле Јуришић, а презиме Штурм задржао као надимак. За крсну славу изабрао је Светог Саву.

У првом српско-турском рату (1876–1877) учествовао је као добровољац, а у другом (1877–1878) већ је командовао пуком, да би у потоњим годинама добијао све значајнија командна задужења као један од најспособнијих српских официра.

Учествовао је и у бици на Сливници у српско-бугарском рату (1885). После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Са некадашњим саборцима из Пруске, али и ратним противницима, срешће се поново у првим годинама двадесетог века – у новим улогама.

Јуришић ће постати пријатељ и ађутант краља Петра I Карађорђевића, против кога се борио у француско-пруском рату, у коме је будући српски краљ, под именом Петар Мркоњић, као добровољац носио француску униформу.

Пуковник Јуришић као ађутант краља Петра I у посети Царском селу 1910. године

Први светски рат Јуришић је дочекао на челу Треће армије српске војске, која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију – чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици.

Наредне, 1915. године српски генерал ће се поново срести и са саборцем из француско-пруског рата и познаником из кадетских дана у војној академији у Вроцлаву – немачким фелдмаршалом Аугустом Макензеном. Овог пута као противником на бојном пољу.

Током здруженог напада на Краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, Немачка и Бугарска, трупе под Јуришићевом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини и опкољавање српске војске.

Јуришић се потом и сам повукао пред немачким трупама и прошао албанску голготу, али је и дочекао да на крају рата Макензена види као ратног заробљеника у Футогу.

После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији да би се почетком 1917. преко Јапана вратио у Солун.

Генерал Павле Јуришић Штурм и пуковник Живко Павловић 1917. године

Пред краја рата, у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност, постао је канцелар Краљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова.

Павле Јуришић је преминуо у Београду 14. јануара 1922. године и сахрањен је на Новом гробљу.

Међу историчарима има и мишљења да је Јуришић незаслужено остао без унапређења у чин војводе.

Име српског генерала овековечено је и у песми „Развило се равно поље прилепско“ коју је у Првом балканском рату испевао Беган Цицварић посветивши је Шестом пуку Дринске дивизије и њеном команданту Павлу Јуришићу Штурму.

Post has attachment
Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником
Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају.

Радослав Грујућ (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.


Радослав Грујић
Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.


Свети Архангели, Главна црква, након ископавања 1927. године
На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности.


Гравура манастира Бешеново, 1861
За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата


Манастир Јазак, фото: Википедија
По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.


Део реликвија из фрушкогорских манастира које је професор Грујић вратио из Хрватске; Фото: Новости
Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда јје гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».


Ћивот цара Уроша у манастиру Јазак; фото: Википедија
После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.


Манастир Шишатовац
Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.


Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић,

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић
Wait while more posts are being loaded