Profile cover photo
Profile photo
Јелена Глишић
15 followers
15 followers
About
Posts

Post has attachment
МУКЕ ЈЕДНЕ ТОРБЕ

Кад је звона звонки глас
одзвонио задњи час,
напоље је истог трена
истрчала журно Лена.

Игралишту мисли јуре,
за мислима ноге журе,
само торба на леђима
не слаже се нешто с њима.

Узбуна је у њој права,
читанку већ боли глава,
нотна свеска, није шала,
у несвијест је, ено, пала.

Свеске редом муку муче,
лењир по средини пуче,
лекција о сунцокрету
за страну се држи пету.

Ни перници није лако,
блок се држи како-тако,
заврши се све сударом
радне свеске са шестаром.

Сва се ова трка збила
јер се Лена заљубила,
па само је хтјела Марка
да погледа из прикрајка.

И торба се љути мање
– баш је љубав чудно стање!
Гледај како Лена блиста –
биће сутра прича иста!
Add a comment...

Post has attachment

Post has attachment
ИЗГУБЉЕНЕ ТАЧКЕ


Траже се двије тачке!

Али не тачке било које,
не оне што у књигама стоје,

ни оне што пјегави носић красе,
већ посебне тачке – да одмах зна се!

Траже се двије тачке!

Не зна се да л' су у ријеку пале,
те двије тачке – црне и мале,
или су можда, незнаним правцем
одлепршале за неким врапцем!

Траже се двије тачке!

Јер једна бубамара није пазила
ни куд је летјела ни куд је газила,
тек кад је хтјела да мало дријема
видјела је – тачкица нема!

Траже се двије тачке!

Неутјешно она од јутра плаче,
плакаће с мраком још и јаче,
зато завирите у ћошак сваки,
кажите мами, тати и баки…

Траже се двије тачке!

Ко год их нађе – ево адресе,
нек шаље поштом ил' сам донесе:
Ливада трећа, маслачак цвијет,
поштански број тридесет пет!


Поезија за дјецу | Јелена Глишић
Add a comment...

Post has attachment
ОТЈЕРАЈМО СТРАХ


Када се смрачи и све смири –
испод кревета нешто провири….

Јесте, мрак је, и све сад спава,
ал' тебе ипак спопада страва…

Кроз прозор падају неки зраци,
од њих уз леђа пењу се жмарци...

А са ормана, тог собног дива,
жмиркају чудно два окца сива...

Ех, да је само храбрости смоћи,
па у два скока до лампе доћи!

Ова господа која ме плаши
видјела би како се праши!

* * *

(Слушај ме сада, тајна се крије,
ништа ту страшно, запамти није!

То што ти испод крвета вири
твоје су папе – зато се смири!

Што да се плашиш тих чудних зрака?
То мјесец вирка иза облака!

А са ормана оно што жмирка
Очи су твога мачка – немирка.

Сад кад знаш тајну, за страх не мари
спавај, чекају важније ствари.)

Јелена Глишић
Add a comment...

Post has attachment

Post has attachment

Post has attachment
НЕСПРЕТНИ МРАВ


Један је мравић неспретно стао,
оклизнуо се и с травке пао.

Двије ће капи јутарње росе
за овај пад кривицу да сносе!

Ал' мрав их ипак тужити неће,
паде, срећом, њежно на цвијеће.

Узнемирио је само пчеле
док су за доручак нектар јеле!

Видјеле све то двије су вране,
од смијеха обе пале са гране!

Сада се њима сва шума смије:
- Е баш сте смотане вас двије!

Јелена Глишић
Add a comment...

Post has attachment

Post has attachment
ПАДАЛИЦА


Једна звијезда неопрезна
мира нема дању, ноћу,

на критике и придике
одговара – е баш хоћу!

Једна звијезда неопрезна
не држи се свога јата,
сама свемир истражује,
каже – хоће из ината!

Једна звијезда неопрезна
с небеског је пала лица,
златним сјајем заискрила
и постала – падалица.

Јелена Глишић
Add a comment...

Post has attachment
ПРИЧАЛА МИ ЦРВЕНКАПА

Да не буде да измишљам
или нешто томе слично,
знајте, ово Црвенкапа
причала је мени лично!

Скакућући стазом шумском,
ко и досад много пута,
кренула је до бакице,
а не да кроз шуму лута.

У корпици колачићи,
изнад главе лишћа шум,
са свих страна птица цвркут,
овдје-ондје цвјетни жбун.

А јагоде тек дозреле
шапућу у један глас:
– Црвенкапо, љепотице,
с пута скрени, пробај нас…

Мислила се хоће-неће,
могла би и вука срести,
ал' ко још је чуо да вук
јагодице воли јести!

И баш никог не угледа
сем два зеца у пролазу,
па се срећно с јагодама
вратила на шумску стазу.

Кад на стази – гледај чуда –
ко још то да очекује –
стоји вук у црном фраку
и вучици намигује!

А и она сва у бијелом –
нит шта види нити чује,
лепезом се само хлади
и шапицом одмахује!

Чак и ловац с пушком стао,
сузи оком, нема срца
да у вука заљубљеног
из близине такве пуца.

Продужише пјевушећи
до медвједа матичара,
а за њима кум и кума –
лептирић и бубамара.

Да не буде да измишљам
или нешто томе слично,
Црвенкапа код баке је,
па питајте баш њу лично!

Јелена Глишић
Add a comment...
Wait while more posts are being loaded