Profile cover photo
Profile photo
Srpska ISTINITA Istorija
211 followers
211 followers
About
Posts

Post has attachment
 Хајнрих Кунстман (1923-2009), немачки слависта и професор на Лудвиг Максимилијан Универзитету у Минхену  у свом делу "„Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“  на страни 125 пише,тeкст у фокусу :

,,За познатије Руске, Пољске и Бохемијске писце, Славени су дошли наиме са југа, тачније са Дунава, са Балкана."

,,Код Далмила, праотац Чех долази из Хрватске, из земље која припада српском народу: V srbském jazyku jest země, jiež Charvátci est jmě. Под „сeрбским народом“ овде се очигледно подразумевају сви Славени. Тенденцију да се изједначе Срби са Славенима, такође налазимо код других средњовекних писаца, као што је Лаоникос Халкокондил, који о Србима такође каже да су „најстарије и највеће племе целе земаљске кугле“.

Оригинални текст (нем.): 
(страна 125) 

,,Für die namhaftesten russischen, polnischen und böhemischen Schrifteller kamen die Slaven nämlich aus dem Süden von der Donau, vom Balkan."

,,Bei Dalimil kommt Urvater Cech aus Kroatien, aus einem Land, das zum serbischen Volk gehörte: srbském jazyku jest země, jiež Charvátci jest jmě. Unter „serbischem Volk" sind hier offenbar alle Slaven zu verstehen. Die Tendenz, Serben mit Slaven gleichzusetzen, begegnet auch bei anderen mittelalterlichen Schriftstellern, beispielsweise bei Laonikos Chalkondylas, der von den Serben außerdem sagt, sie seien „der älteste und größte Stamm des ganzen Erdenkreises"

СЛИКА СТРАНЕ БР 125:
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xft1/v/t1.0-9/11188218_986848178013852_6046254062580542325_n.jpg?oh=dcccff032fbe999e6097cb27ea737c43&oe=566FA3C7

SLIKA TOMA KNJIGE:
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11174897_986848201347183_1080247837042804656_n.jpg?oh=1a29f6303b00659f4cf1ad48f3c7b450&oe=566DD780

Извор (назив дела/књиге): „Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“

Страна књиге: 125 

Аутор: Хајнрих Кунстман (1923-2009), немачки слависта и професор на Лудвиг Максимилијан Универзитету у Минхену 

Издавач: Franz Steiner Verlag

Година издања: 1996

Место штампања: Штудгарт(Савезна Република Немачка: 1945-) 

Језик: немачки

Писмо: латиница

Лаоник Халкокондило, историчар рођен у богатој атинској породици,
у својој Историји,9 je записао:

“Σεπδλόι,Τπιδαλλοι δε εςνορ αλαιοηαηον ηε και μεγιζηον ηονεςνοων“, односно, „Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“. 

У одељцима Б,Ц и Д,његове опсежне књиге,у десет томова,налазе се и значајна обавештења о Србима. Између осталог, Халкокондило се осврће на разне облике имена Срб и Србин, тј. варијанте које су странци од њега направили. Овде је значајно историчарево идентификовање имена Србин од пра-облика Србљин (пре XV века чешће употребљаваног),са називом Трибал. Он употребљава множину Трибалои,Τπιδαλλοι, што одговара имену Србљи. Халкокондилов спис се,углавном,односи на историју "Византије"(Ромеје) од 1298. до 1463.г. и историју Османлијског царства;у њему се Срби спомињу узгред; њиховој историји писац не придаје велики значај, окупиран односима између "Византије"(Ромеје), царевине у слабљењу и Турске империје,чија моћ непрекидно расте. Но, баш због ове чињенице,Халкокондилова напомена о Србима добија на значају. 
Add a comment...

Post has attachment
Јохан Георг Кол: Црногорци,Неретљани,Бокељи, Морлаци и Ускоци су СРБИ
Јохан Георг Кол (1808-1878), немачки историчар и географ у свом делу "Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro“, Erster Theil(Путовања по Истри,Далмацији и Црној Гори,Први Део),објављеном 1851. године у Дрездену,пише на страни бр.64 следеће: "Срби и Хрвати Далмације одликују се посебним физичким и моралним различитостима. У суштини се на србско племе гледа као племенитије и лепше. Срби нису само вишег раста и изврсније грађе тела, већ су стално били познати по већој храбрости као ратници и борци за слободу. Храбри Неретљани, који су у средњем веку на Неретви утемељили веома чудесну пљачкашку државу и њу очували двеста година у бици са Венецијом, Црногорци који се још увек боре против Турака, Бокељи, републиканци из кантона Пољица, пранепријатељи Турака, Морлаци и Ускоци, су сви у суштини србског племена." 

Оригинални текст (нем.): 
(страна 64) 

"Die Serbier und Kroaten Dalmatiens zeichnen sich durch einige charakteristische Unterschiede sowohl ihres Physischen als ihres Moralischen aus. Im Ganzen hält man den serbischen Stamm für den edleren und schöneren. Die Serbier sind nicht nur von größerem und ausgezeichneterem Körperbau als die Kroaten, sondern sie sollen auch stets einen größeren Kriegsmuth und Freiheitsdrang offenbart haben. Die tapferen Narentiner, die im Mittelalter an der Narenta einen höchst merkwürdigen Raubstaat begründeten und zweihundert Jahre lang im Kampfe mit Venedig aufrecht hielten, die noch immer mit den Türken ringenden Montenegriner, die unternehmenden Bocchesen, die Republikaner des Cantons Poglizza, die Erbfeinde der Türken, die Morlachen und Uskoken sind alle wesentlich serbischen Stammes"

Слика стране бр.64:

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/10364069_750571601679566_8375162130864026189_n.jpg?oh=f439138f222b22aa9c86c068eafdaf14&oe=563FFB68

Слика писца( Johann Georg Kohl (1808-1878), немачки историчар и географ):
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpt1/v/t1.0-9/10858568_750581978345195_7930315860149994628_n.jpg?oh=79196158c6e6a5ac279421e182ab23c0&oe=5681A345


Слика тома књиге (под називом: „Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro“, Erster Theil) :

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/551467_750571411679585_7456856442723659307_n.jpg?oh=48a8948bface61fe7ba2a1e4ce9e1dac&oe=563ACA4B
Add a comment...

Post has attachment
Francuski lingvista i istoricar jezuitskog obrazovanja iz XVII veka Šarl (Karol) di Fresn, sir (domini) di Kanž(Dikanž),  (ziveo 1610-1688.godine),napisao je obimno delo o istoriji Ilirika pod nazivom "Iliricym vetus & novus ",koje je objavljeno tek 1741.godine od strane Josipa Keglevića.On je u svoju istoriju ukljucio vladarske rodoslove.Tako u 3. glavi(pod nazivom- Capus III: Priurum Dalmatiae et Serviae Regum, od 36-63.  strane) navodi listu vladara od Svevlada do Stefana Nemanje,sto dokazuje starosedelastvo Srba na Balkanu i negira tkz "seobu Srba na Balkan u 6. i 7. veku". Izvor:(Caroli Du Fresne Domini Du Cange: "Iliricym vetus & novus ", p. 36-63,Haeredum Royerianorum,Pasonii,1746.).Biografija pisca: https://en.wikipedia.org/wiki/Charles_du_Fresne,_sieur_du_Cange 
Add a comment...

Post has attachment
Svetski lingvisti o osobina SRPSKOG JEZIKA!(UKRATKO)
1 .Osnivač moderne slavistike Josif Dobrovski, koji je bio jezuita i rektor katoličke bogoslovije, tvrdio je da je samo srpski jezik direktan i nesporan potomak staroslovenskog, dok se ostali slovenski jezici uopšte nisu razvijali iz njega, nego pored njega. On to ovako objašnjava: “Ćirilo je bio iz Soluna i tako je srpski jezik u mladosti naučio i govorio.” (Lazo M.Kostić:u “O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god, str. 14.)

2.  O tome jepisao početkom 19.veka i Jernej Kopitar (1780-1844)  u svom delu „Grammatik der Slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark“ piše na strani XVI sledece: 
" Vidi se tako, da je dijalekt dva brata- apostola koji su ga u svom rodnom  Solunu jos u detinjstvu  morali da nauče ,... da je STARO SRPSKI DIJALEKT bio tu da se podigne  za knjizevni jezik Slovena (kao kasnije  toskanski u Italiji ili gornjesaksonski u Nemacnoj) "

SLIKA STRANE XVI:

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/t31.0-8/s960x960/11174386_818816014855124_1997583175793085658_o.jpg

SLIKA DELA:

 https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/t31.0-8/q81/s960x960/11140148_818815824855143_8486862078600973658_o.jpg

SLIKA PISCA:

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/11065909_818816051521787_8084280684050170684_n.jpg?oh=b3f4a465f19ef6d49e60934010653aae&oe=562E601D

ORIGINAL TEKST SA STRANE XVI:
»Man sieht also, daß der Dialekt der zwey Brüder-Apostel, den sie in ihre, Vaterstadt Thessalonike von Jugend auf konnten gelernt haben (um Thessolonike wimmelte es ja von Slaven. s. Stritter's Geschichte der Slaven aus den Byzantinern, in Schlözers Nordischer Geschichte) und dessen sie sich bey Uebersezung der heiligen Bucher, und überhaupt in ihrem Apostelamte um so mehr bedienen konnten, da die Abweichungen der Dialekte in jenen Zeiten noch unbeträchtlicher seyn mußten, als heut zu Tage — daß der Alt-Servische Dialekt also, auf dem Punkte war, wie späterhin in Italien der Toskanische, und der Obersächsische in Deutschland.« 


OSTALI PODACI:

O Piscu:
Јернеј Бартол Копитар[1] (1780-1844) је био администратор Аустријске дворске библиотеке[2] (у империјалном комплексу – Хофбург[3]).

-----------------------------------------------------

[1] Слове. Jernej Bartol Kopitar.

[2] Нем. Hof-Bibliothek (данас носи назив: Österreichische Nationalbibliothek). 

[3] Хофбург (нем. Hofburg) је комплекс империјалних палата у самом центру Беча (нем. Wien)

O DELU:

Назив дела//књиге: „Grammatik der Slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark“
Аутор: Bartholomäus Jernej Kopitar[1] (1780-1844)
Издавач: Wilhelm Heinrich Korn (17??-18??)
Место штампања: Laibach/Ljubljana (Kaiserthum Oesterreich: 1804-1867)
Година: 1808
Језик: немачки и словеначки 
Писмо: латиница (готица) 

------------------------------------------------

[1] Словеначки слависта и лингвиста

Извор (назив дела): „Grammatik der Slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark“
Страна: XVI
Аутор: Bartholomäus Jernej Kopitar[1] (1780-1844)
Издавач: Wilhelm Heinrich Korn (17??-18??)
Место штампања: Laibach/Ljubljana (Kaiserthum Oesterreich: 1804-1867)
Година: 1808
Језик: немачки и словеначки 
Писмо: латиница (готица) 
Део текста који је у фокусу (серб.):
(страна XVI) 

»Види се тако, да је дијалект два брата-апостола, који су га у свом родном Солуну још у детињству морали да науче, …да је старо-сербски дијалект био ту да се подигне за књижевни језик Славена (као касније тоскански у Италији или горњесаксонски у Немачкој.« 

Оригинални текст (нем.): 
(страна XVI) 

»Man sieht also, daß der Dialekt der zwey Brüder-Apostel, den sie in ihre, Vaterstadt Thessalonike von Jugend auf konnten gelernt haben (um Thessolonike wimmelte es ja von Slaven. s. Stritter's Geschichte der Slaven aus den Byzantinern, in Schlözers Nordischer Geschichte) und dessen sie sich bey Uebersezung der heiligen Bucher, und überhaupt in ihrem Apostelamte um so mehr bedienen konnten, da die Abweichungen der Dialekte in jenen Zeiten noch unbeträchtlicher seyn mußten, als heut zu Tage — daß der Alt-Servische Dialekt also, auf dem Punkte war, wie späterhin in Italien der Toskanische, und der Obersächsische in Deutschland.« (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god, str. 14.)

3.Diveći se srpskom jeziku Jakov Grim je u predgovoru Vukove “Gramatike srpskog jezika” pisao: “Da li bi mogli mnogi narodi obrazovanog sveta, čija je literatara sad u punom cvatu, da uživaju u jednom jeziku tako bogatom u rečima i oblicima, tako slikovitom i plemenitom, kao što je ovaj grženi jezik čobana, srpski jezik, koji pod južnim nebom tako južnjački prijatno zvuči.” (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god,str.21.)

4 .Srpski je Grim smatrao najlepšim i najsavršenijim slovenskim jezikom, a za njega je zainteresovao i najvećeg nemačkog pesnika svih vremena, Johana Volfganga Getea, koji je 1824. godine ustanovio: “Slovenski jezik se deli u dva glavna dijalekta, severni i južni. Prvom pripadaju ruski, poljski i češki; drugom
pripadaju Slovenci, Bugari i Srbi.” (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god,str. 22.)


5. 1829. godine ruski oficir Oto fon Pirh navodi: “Srpski jezik zauzima, usled svog blagoglasja i razvoja, među slovenskim jezicima ono mesto koje italijanski zauzima među romanskim jezicima." (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god. str. 25.)

6.Najveći nemački slavista dvadesetog veka Gerhard Gezeman
pisao je 1930. godine: “Dinarac je rođeni govornik, koji svojim narodnim jezikom majstorski vlada”. Ovaj jezik pun zvuka, obigran sa četiri muzikalna akcenta, lapidaran, gramatički i sintetički neobično jasan, izrazit i slikovit, koji raspolaže moćnim bogatstvom reči punim duhovnih i stvarnih nijansi, umeju da upotrebljavaju u svim registrima plemenske i seljačke elokvencije, i to otmeno, logično, pa ipak sa patosom dostojanstva.” (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god. str. 27.)

7. Poznati putopisac Feliks Filip Kanic divio se srpskom jeziku: “Što
se tiče melodičnosti, srpski jezik se naziva italijanskim jezikom među slovenskim jezicima, i to prema izjavama najučenijih filologa svih naroda ... Srpski jezik je potpuno isti na selu i u varoši. On je slobodan od žargona... Srpski jezik je bogat, u isto vreme kratak i energičan, konstrukcija govora je veoma prosta; naročito je pogodna za javne diskusije... Srpski jezik ističe se svojom osobenom sposobnošću formiranja, velikim bogatstvom svoga jezičkog blaga (mnoštva izraza) i pesničkim duhom, koji razvija čak običan
seljak u dnevnom saobraćaju, i to mnoštvom epiteta koji su postali tipični, simbolično upotrebljenih izraza, uveravanja, želja, zakletava i poslovica... I Hrvati su, od pre po prilici 35 godina, mesto njihovog narodnog dijalekta, podigli srpski jezik na svoj pisani jezik”. (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god.str. 28.)

8.Francuski geograf Ami Bue piše 1840. godine: “Srpski je među slovenskim jezicima ono što je latinski prema jezicima izvedenim iz njega. Tako Srbin lakše razume ruski nego Rus srpski.” (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada 1963.god.str. 30.)

9.Ruski slavista i profesor
Varšavskog univerziteta Platon Kulakovski: “Istorijski spisi Vuka
Karađića mogu se smatrati kao početak znanja u Evropi samog srpskog naroda,  jer do njega vrlo malo ima spisa u kojima bi se govorilo o Srbiji i srpskom narečju. Ime srpskog naroda, tako nedavno potpuno nepoznato, zaboravljeno tokom stoleća, pridobilo je u Evropi simpatije ka novostvorenoj kneževini.
I u tom pogledu on je možda učinio više nego ikoji drugi srpski pisac
pre i posle njega.”  (Lazo M.Kostić:“O srpskom jeziku. Izjave stranaca”,Hamilton,Kanada1963.god.strstr. 56.)

10.List "Glas Crnogoraca" objavio je (u subotu 7.avgusta 1910.godina,na Cetninju,br.34) sledeće: " Srpski jezik kao sveslavenski.Prvi bugarski ministar prosvjete i poznati slovenski naucnik  d-r  Konstantin Jiriček povodom sveslovenskog kongresa u Sofiji  dotakao se ponovo u uvodnom članku  jednog praćkog lista pitanja o prihvatanju sveslovenskog jezika ,kao posredničkog govora medju Slovenima uopste.Na osnovu svojih ispitivanja došao je dr.Jiriček do uvijerenja  da bi za to  najzgodniji bio SRPSKI JEZIK,i to onakav kakav se govori u Hercegovini i Boko Kotorskoj.Jiiček zagrijeva Čehe ua hercegovačko narečje srpskog jezika,za poslednjički govor izmedju 150 miliona Slovena za to,što je srpski jezik bogat u korijenimai podešan za rasprostravljanje u koliko mu ju ortografija laka i jednostavna. "

SLIKA  STRANE LISTA "GLas Crnogoraca"
https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/20581_371843116332520_8384527523423389487_n.jpg?oh=2e222fea196ba382318f7e292ca31805&oe=55BA74BE&__gda__=1437928893_445b78d8a88b723186fbf1077393f79b 

11. Ami (Amédée) Boué (1794-1881),nemacki geograf i geolog francuskog porekla u svom delu "„La Turquie d'Europe..." na strani br. 34 piše sledeće : " Srpski je otprilike za slavenske jezike,ono što je latinski za jezike,koji su iz njega proizišli" 
Original tekst:
»Le serbe est environ aux langues slaves ce que le latin est aux langues qui en sont dérivées.« 

SLIKA STRANE BR.34:

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/v/t1.0-9/11206040_826520604084665_2407412194852304828_n.jpg?oh=5c186e3f6e5264a7860e68f095881df3&oe=56260808

SLIKA TOMA KNJIGE:

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/11215174_826520544084671_3285303366571710538_n.jpg?oh=7445fe858029b980e53b2d41fcc83a26&oe=561B61EE

SLIKA PISCA NEMCA Ami (Amédée) Boué :

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11245475_826520677417991_6694465435580937053_n.jpg?oh=ba3bdc7374367d70b9d2462e2e60022a&oe=5658D843

OSTALI PODACI:
Део текста који је у фокусу (серб.):
(страна 34)

»Сербски је отприлике за славенске језике оно, што је латински за језике, који су из њега произишли.«


Оригинални текст (фр.): 
(страна 34)

»Le serbe est environ aux langues slaves ce que le latin est aux langues qui en sont dérivées.« 


Извор (назив дела/књиге): „La Turquie d'Europe ou observations sur la géographie, la géologie, l'histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes, l'archéologie, l'agriculture, l'industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l'histoire et l'état politique de cet empire“, Tome deuxième
Аутор: Ami (Amédée) Boué[1] (1794-1881)
Издавач: Arthus Bertrand
Место штампања: Paris (Royaume de France - la monarchie de Juillet: 1830-1948)
Година: 1840
Језик: француски 
Писмо: латиница

-------------------------------------------------

[1] Овај чувени немачки географ и геолог, био је француског порекла.
Add a comment...

Post has attachment

List "Cetinjski Vjesnik" koji je izlazio samo na Cetinju (Crna Gora) pisao je 16.maja 1912.godine o Nikoli Tesli sledece: 
"Mi Srbi morali smo se radovati sto je Tesla nas,sto je sav Srbin ,i sto jedan dio njegove slave pada i na narod cije on sin"

SLIKA STRANE ORIGINALAPRIMERKA LISTA iIZ 1912.GODINE (1):

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11265447_417544245095740_8034082820961498750_n.jpg?oh=e93c2a3a49077db47ff6566425e22a61&oe=5616B8E6

SLIKA PRIMERKA LISTA (2) :
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/t31.0-8/s960x960/11113007_417544595095
Add a comment...

Post has attachment
МИШЉЕЊА СТРАНИХ НАУЧНИКА И ПОЛИТИЧАРА О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ!

У уводним ријечима овог дјела овај врсни правник који се у емиграцији борио за право српског народа у послијератној Југославији, издавањем бројних књига и чланака, на тада потраживање Хрвата да се БиХ (која им је дарована у нацистичком европском поретку) поново врати њима Лазо каже:

„Ми Срби нећемо да будемо ничији конфиденти и ничији пришипетље. Нећемо никога пањкати тајно и наша “права” постављати и бранити на начин да их противник не може ни знати, а камо ли оповргати. Ми немамо разлога да не износимо своја права јавно и отворено пред цео свет. Јер су заиста правда и право на нашој страни.

Нарочито то важи у погледу припадности Босне и Хердеговине. Ако не износимо разлоге зато, то се прво има приписати нашој индоленцији за послове такве врсте, а затим уверењу да су наша права тако евидентна да се не могу спорити, да њихово реалисање не може доћи у питање. У своје време нико мањи него пок. Љубомир Стојановић тако нешто је тврдио.

У ствари, то гледиште је погрешно. Кад је непријатељ тако будан и активан, кад не преза ни од лажи ни од подвала, кад није у питању само територијална припадност овој или оној земљи већ опстанак народа милионског броја, његов физички опстанак на који су се Хрвати окомили, онда је наше ћутање не само неразумљиво већ и неодговорно.

Ја сам се зато решио, баш кад су Хрвати поставили тако гласит захтев на ове две покрајине, да бар унапред побележим мишљења странаца на која наиђем. Нека сам после и “максуз” тражио.

Тако је настао овај рад. Он садржи само мишљења странаца, Несрба, о етничкој припадности БиХ, људи потпуно објективних, махом незаинтересованих, најчешће по свом знању позваних и стручних. Мишљења преко којих се не може олако прелазити.

(…) То је био разлог да нисам унео директно ниједно гледиште неког Србина, мада су та гледишта понекад, нпр. једног Цвијића или Владимира Ћоровића, далеко стручнија и објективнија него гледишта странаца, који поред све своје стручности ипак нису били тако присни проблему као ови наши научници. Ја сам намерно избегавао српска гледишта да опет не бих дао повода за “великосрбску пропаганду”. (…)

Гледиште да су БиХ српске земље било је, може се слободно тврдити, communis opinio научног света све до уједињења у несрећну Југославију, кад ни ми више нисмо знали шта је чије, па то ни од странаца нисмо могли очекивати. (…)

СТАНОВНИШТВО ДРЕВНЕ БОСНЕ ПО ЕТНИЧКОМ КАРАКТЕРУ

Један од највећих слависта свих времена и свих народа, Ватрослав Јагић, Хрват али професор многих европских универзитета (Одесе, Берлина, Петрограда, Беча) и редован члан свих словенских академија наука, казао је на једном месту:

“У Босни је, према нашем знању, већ за време бана Нинослава употребљаван израз Србљин, испрва бар у религиозном значењу за православне (можда и патарене) наспрам католичким Дубровчанима који су звати влах”. (…)

Професор славистике на Бечком универзитету, Дубровчанин и католик Милан Решетар, писао је такође у Јагићевом Архиву XIII о најстаријим босанским споменицима, па је навео: “Босански бан Нинослав обележава у три повеље из година 1234-1249 своје поданике више пута именом Срби и никако друкчије” (Франц Миклошић, Монумента Сербика, 25, 29, 33).

У уговорима закљученим 1333 између Босне и Дубровника каже бан Стефан Котроманић да су две српске повеље састављене и две латинске (исто дело 107). Године 1407 спомиње Херцеговац Прбислав Похватић једно своје писмо као српско писмо (Медо Пуцић, Споменици српски, II, 51). Године 1418 дели кнез Гргур Вукосавић, чија је област била у Стањо (?) своје људе на Влахе и Србе (Миклошић, цит. дело, 281); то исто, сасвим исто, чине доцније: године 1434 Јурај војвода Дољњих Крај у Босни (цит. дело 378), године 1451 кнез Владислав, син херцога Стјепана Косаче (цит. дело 445), а године 1454 сам херцог Стјепан (цит. дело 467).

Професор Јагић је на другом месту, приказујући једну повељу Кулина Бана из 1189, равно два века пре Косова, истакао да је тако лепо што се језика пише састављена, да се мора веровати да су још давно пре њега писали ћирилицом “а народнијем језиком српскијем” (књига под 75). (…)

У великој Историји света која је у девет томова изашла почетком овога века стоји у истом тому стр. 289. ово: ”Ако би се хтело замерити Цару Душану да је чинио политичке грешке, то би била само та, што он није целом својом снагом настојао да добије Босну, где је живело чисто српско становништво. Зато што Босна није никад била цела сједињена са Србијом, ту се развио један партикуларистички дух, који је ускоро после Душанове смрти довео до оснивања босанског краљевства под Твртком”. На даље две стране каже писац да су после Душанове смрти једна провинција за другом отпадале од Српског царства. “Српска племена сад су следила партикуларистичке циљеве. То важи и за племенски сродну Босну, која није никад цела припадала Србији… Истина је да су се доцније босански владари изјаснили изречно као Срби и потомци Немањића. Али су они ипак ишли својим посебним путевима…”

О становништву Херцеговине бележи католички архиепископ Могиљева Сиестренчевић у својим ученим Испитивањима о пореклу Сармата, Славона и Словена пре једно 150 година.. “Кнежевина Захумље беше грана дубровачке (кнежине). Поља јој се простираху до обале Оронта (Неретве?); њена обала досезаше до Пагана (Неретвљана); брдовити и северни део земље до Хрватске, која се ограничавала обалом Цетине, а с друге стране до Србије. Становници су били романски колонисти, које је населио Диоклецијан, али су сви били одведени у ропство и одвучени собом од Авара. Ту су Срби дошли на њихова места”. У књ, I, стр. 127 истог дела стоји: “Бели Срби у Босни били су крштени године 867”.

Швајцарски публициста Питар, који се доцније на више места цитира (под 13), у истој расправи наводи који су све народи владали Босном (Готи, Хрвати, Хуни, Авари, Срби), па каже (стр. 27): “Изгледа да ни једни ни други (ниједни од ових) сем Срба… нису дали Босни и Херцеговини него врло мало од своје крви, у истој сразмери можда колико ће и Турци доцније дати, кад дође на њих ред да земљу освоје”…

За време у почетку XVI века, пре Мохачке битке, каже под 104 (цитирани Габриел Шарм, ултрамонтанац: “Што се тиче хришћана грчко-источиих, који су имали већину над католицима Херцеговине и Босне, њихова канонска ситуација беше међутим нижа него ових последњих” (стр. 631). Да је становништво Босне и у доцнијим вековима, под Турцима било српско, доказ су стално цитирани стихови Матије Антуна Рељковића из XVIII века. Пустићемо да о томе говори загребачки, а доцније прашки професор Драгутин Прохаска године 1908 4).: “Босна је одувијек са Славонијом била у свези. Из Босне населило се највише данашњих житеља Славоније, и то баш тијеком прошлих вјекова, од 16-18 вијека. Из Босне понесоше ти људи и успомену на културне неке тековине, особито на писмо- босанчицу. Јасна потврда код Рељковића:

Ваши стари јесу књигу знали,

Србски штили а србски писали!”

Нису се само Срби Босне и Херцеговине селили из тих земаља у суседне области, већ је често било и повратника. О томе бележи Сипријан Робер у књизи цитираној под 18 (II стр. 9): “Тако се српска раја мало (незнатно) жалила да су се њена браћа из Далмације и аустриске Хрватске често враћала у XVII веку у великом броју према Босни, налазећи јарам неверних спахија блажим од онога хришћанске властеле”…

Да цитирам још једанпут Ватрослава Јагића. У једној својој расправи писаној пре 90 година у загребачком часопису “Књижевник” он описује први смештај Словена на Балкану још у седмом веку, и каже: “У тај сабијени простор намјестише се поменута племена (Срби и Хрвати) тако, да над Савом и Врбасом, идућ Неретвом к југу до Дубровника, становаху свуда што је к Западу Хрвати а од истих граница к југу и истоку Срби. Овако у 7. вијеку”.

Напослетку, цитираћу према белгијском писцу Лавлеју један став, који се налази скоро у свим осталим списима ове врсте и на који сам много пута наишао. Лавлеј каже 109: “Године 630 Хрвати окупираше садашњу Хрватску, Славонију и север Босне, а 640 Срби, исте крви и истог језика, уништише Аваре и населише Србију, Јужну Босну, Црну Гору и Далмацију. У то време је постављена етничка ситуација тих области онаква каква је још и данас”.

То исто каже немачки етнограф Кобер (113) стр. 132:, “Балкан шаље испред себе као свога заступника, као претставника свога живота Србе у Европу. Ово словенско племе које се сад пред нас појављује са једном сасвим особеном, сасвим великом мисијом, надирало је у VII веку преко Саве иза Хрвата и свој племенски предео је сачувао вазда: Босна, Црна Гора, данашња Србија, Северна Арбанија, тј. Цео средњебалкански планински масив између мора, Саве и линије Морава- Вардар”. (…)

ПИСЦИ КОЈИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ УТВРЂУЈУ САМО СРБЕ

Јосиф Добровски, први научник слависта, назван “отац славистике” у једном писму писаном Јернеју Копитару почетком прошлог века 22). каже и. о.: “О географским називима мало се ја бринем. Та забога Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби…..”

Велики италијански књижевник и патриота Никола Томазео казао је и. о. ово 24).: “Којој грани словенског племена које се још правије одликује српским именом, којој грани припадају Босна и Херцеговина, и Црна Гора, и Далмација, сем италијанских колонија које настањују обалу? Босна… много векова беше део Србије, али је имала свој пут. Српска, ја то понављам, раса је… Пошто је угашено српско име, очува Босна своје, и посебан грб: месец и звезду”.

У истом делу, стр. 24, каже даље: “Од пет милиона Срба (писано 1842) који разасути живе у Турској, у Маџарској, у Срему, и Славонци, и Хрвати, и Далматинци, један милион следи турску веру, један латински обред, а три милиона грчки. Желећи уједињење разасутих чланова и да сви по својој вољи слушају једну вољу (да буду потчињени једној власти) ја желим славу и Грчкој и Србији, двема одабраним деловима људске породице”.

Карл Браун у предговору Герхардових српских народних песама 78)., на страни 33, каже следеће: “Изван (Србије) ми налазимо српско племе бројно заступљено и у Турској и у Аустро-Угарској. У Турској се налази: у Босни, у Херцеговини, Горњој Македонији, Старој Србији, у североисточној Арбанији и у Црној Гори. У Аустро-Угарској: у Далмацији, Хрватској, Славонији, једном делу Истре, некадашњој Војној Граници, Банату и у горњем току Дунава све до СентАндрејских острва. Тврди се, да укупан број Срба (који уосталом нису само територијално него и верски подељени, јер се налазе, иако грчко-источна црква обухвата велику већину, и латински или римски Хришћани, Мухамеданци и разне секте) тврди се да укупан број Срба износи шест до седам милиона душа. То ипак почива на приближној процени. Пописивао их није нико”. (Заиста до 1921 нису Срби били пописивани у свим пределима где живе. ЛМК).

Отац немачке филологије, један од два брата Грима, Јакоб, писао је 1815 23).: “Србима називамо правилније оно што се иначе Илирцима назива, словенску народну грану, јаку око пет милиона, која станује почев од крањске границе ка југу Купе и Саве доле све до старог Акроцераунија и Хемуса (Балкана, ЛМК), и од Јадранског мора до бугарског Тимока, а по својим колонијама такође је насељена у Славонији и Јужној Маџарској до Сент-Андреје код Будима”… У предговору Вукове граматике, 1824, 29)., даје он прецизнија обавештења о томе. Прво ћемо навести једну примедбу: “Становништво од около пет милиона да се овако израчунати: три милиона несједињених Грка (тј. православних, ЛМК) (један милион у Србији, један у Маџарској, један у Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији); од остала два милиона живе две трећине у Босни, који се зову Турци према својој вери мада ни хиљадети међу њима не говори турски; једна трећина је католичка, и станује у Босни, Далмацији, Славонији и Хрватској”. Прелазећи на језик, Грим каже у истом предговору 29).: “Утврдивши да горе Купа, доле Котор, позади Тимок деле српски дијалект од словенског, арбанашког, бугарског, то се његов предео простире на следеће земље:

1) . Југоисточна Хрватска, јер провинцијални Хрвати спадају ка Крањцима, чији (словеначки) дијалекат чисто говоре.

2) . Далмација. Становници су делом латинског делом грчког вероисповедања.

3) . Славонија између Хрватске, Босне, Србије; у овом малом крају, који једини продужује да носи име целог великог племена, влада, као и у Хрватској, скроз латински обред.

4) . Босна, великим делом турске вере, али има и латинских и грчких Бошњака… Она обухвата, узевши уопште и југоисточне земље српског језика, Херцеговину и Црну Гору.

5) . Србија у ужем смислу, највећим делом подложна Турцима, али ипак један део стоји под Аустријом, нарочито Срем и Банат, а у 17 и 18 веку извршене су велике сеобе турских Срба у Маџарску, у чијим су се јужним пределима населили”. (Под Банатом и Грим, као и многи други тадашњи писци подразумевају и Бачку. У једном писму Копитара Августу Поту стоји: Шафарик је био тада директор школе у Новом Саду, Банат).

Велики немачки филолог Јохан Северин Фатер писао је пре више од сто година. и.о.: “Ми бројимо у Славеносрбе:

1) . Србе у ужем смислу или Србијанце, у некадашњој краљевини Србији, садашњој турској провинцији Серф-вилајет, на обе стране Мораве, између Тимока, Дрине, Балкана, Саве и Дунава. Један велики део отселио се још раније у аустриску Славонију и Јужну Маџарску. Они су готово сви грчког обреда.

2) . Босанце између Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и Балкана. Многи су прешли на Ислам, али су ипак највећим делом сачували словенски језик и обичаје. Највећи део, међутим, исповеда грчки култ, само мало њих западни.

3) . Црногорци, у Турској Арбанији између црногорских брда, од Босне према морској обали до Бара, сви грчког обреда.

4) . Славонци, у аустриској краљевини Славонији и војводству сремском, делом грчког делом латинског обреда.

5) . Далматинци, уздуж Јадранског мора, у окрузима Задар, Сплит, Дубровник и Котор, као и прибрежним острвима, готово сви исповедају римски обред.

Српски језик говоре сви ови народи са неким веома малим отступањима у дијалекту…. Прави српски језик дели се у три дијалекта: херцеговачки, ресавски и сремски. Босански се не разликује од српскога готово ништа. Славонски је само једна нијанса српскога. Далматински је дијалект прилично модифициран утицајем суседне Италије, нарочито у језику обичног народа”. Професор Виганд, цитиран на другом месту каже на стр. 17 предавања: “Српски народ је веће племе балканских Словена, он је такође много већи него што широка публика у Немачкој обично прихваћа, јер Срби краљевине Србије само су мањи његов део; ту спадају још Срби из Јужне Маџарске (Банат, Срем), даље Хрватска и Славонија, онда Босна, Херцеговина, Црна Гора, Далмација и унутрашњост Истре”….. Стр. 18: “Ако Ви (каже публици) посматрате предео повезан заједничким језиком, онда се показује једно далеко пространство са 7-8 милиона

становника, који ће се пре а после сјединити у једну политичку целину; бар национална настојања Срба томе стреме”.

Руски и пољски књижевни хисторичари Пипин и Спасович у другој половини прошлог века издали су Историју словенских књижевности, најбољу која је до данас изашла. У уводу тог свог великог дела у три тома дају писци обавештења о историји и етнографији Словена, па наводе и њихов географски распоред и њихове бројне односе према резултатима науке до њиховог доба. Њихово дело, првобитно на руском језику, преведено је на неколико страних језика. Из немачког превода цитираног под 7). даћемо неколико цитата.

Стр. 12-13: “Западно од Бугара шири се српско племе све до Јадранског мора и образује компактно становништво у северозападном делу Балканског полуострва као и југу Аустро-угарске монархије”… “Срби у ужем смислу настањују, изузев кнежевину Србију и Црну Гору, још Босну, Херцеговину, Турску-Хрватску, Далмацију, један део Истре, Славонију, негдашњу Војну Границу, Срем, Бачку, Банат и допиру прилично далеко у унутрашњост Маџарске. То су, дакле, Срби, Босанци, Херцеговци, Црногорци, Далматинци, Дубровчани, Чиче (у Истри), Ускоци, Граничари итд. Сем тога постоје српске колоније у Русији, Херсонска губернија (куда је 1751-1753 емигрирало српско становништво Славоније и Јужне Маџарске), затим у Турској, под Бугарима и Арбанасима, у тзв. Старој Србији. — Једна друга грана Срба, Хрвати заузимају у ужој Хрватској целу вараждинску и крижевачку жупанију, даље један велики део загребачке, саладске и шомоћске. Сем тога њихове насеобине допиру још и у западну Маџарску чак до Пожуна; језик ових последњих разликује се мало од чисто хрватског. Уосталом име Хрват допире далеко иза правог племенског предела њиховог, јер се и српски становници Турске Хрватске, северног Приморја и острва тако називају…

Он затим цитира разне писце и статистике које се баве распоредом становништва према етничким моментима. Прво, разуме се, Шафарика, који је ту праизвор свих писаца, па онда остале: Чернинга, Бракелија итд. Они су употребљени на другом месту, и сви се односе на половину прошлог столећа. Као “најновији” податак Пипин-Спасович цитирају Руса Будиловича из год. 1875. Он већ католике сматра Хрватима, а одваја Србе православне са нешто преко три и по милиона “турцизиране Србе” са округло (како он наводи) пола милиона. Берлински професор Хајнрих Бергханс у свом опису свих народа света према пореклу и сродству, дакле у једној сасвим стручној књизи од пре једног века и нешто више, врши између осталог, поделу Словена на Западне и Источне Словене. У источне Словене спадају Руси, Бугари и “ИлироСрби”.

За Илиро-Србе каже: “У овај одељак словенског света спадају: а) Илири под аустриском државном влашћу. Они се деле на 1) Словенце или Винде, 2) Хорвате или Кроате, у пределу названом по њима Хрватска, али такође и у многим људством богатим колонијама западног дела Маџарске; б) Србе, који настањују сав предео који граничи на северу са Илирцима и Маџарима, на југу са Арбанасима, на западу са Јадранским морем, а на истоку са Бугарима. Тамо, дакле, спадају: највећи део Истре, цела Далмација, аустриска Војна Граница скоро цела, један део Јужне Маџарске (ту је спадала и Славонија, ЛМК), цела Босна, и цела Србија! Срби су, дакле, подељени под аустриско и османско суверенство. Локални називи су: Далматинци, Морачаци, Црногорци, Босанци; они не указују на неку деобу језика, јер Срби говоре свуда један исти дијалекат, који се од Илираца тамо-амо разликује у изговору”.

Румунска списатељка Дора Дистрија (ћерка бана Михаила Гике) пише пре 90 година: “Устанак Срба против отоманске власти у почетку нашег века и образовање кнежевине Србије, што је било последица тога, изазвали су пажњу Запада на један од најважнијих народа источног полуострва. Одељак словенске расе који носи име Словена југоисточних нема достојнијег претставника да буде проучаван него што је то српски народ (Хрвата нема него један милион лица), који (српски народ) заузима Кнежевину, Црну Гору, Босну, Херцеговину, извесне срезове Бугарске и северне Арбаније, Метохију (ранију Србију), Славонију, Далмацију, један део Истре, и који се простире на још неке друге покрајине Аустрије (Бачка, Срем, Банат)”… Затим говори о “ових шест милиона људи”…

Француски публициста Рене Пину, при приказивању Европске кризе проузроковане Анексијом БиХ 20). цитира у овом погледу самога Калаја, најдужег управљача Босне и Херцеговине (као заједничког министра финансија Аустроугарске, под којим су ове две покрајине спадале) и каже између осталога о стању за време окупације: “Страни путници, који су хтели да посете Босну били су… дочекивани са тако дречећим љубазностима, да им нису пуштали да виде ништа друго него званичну фасаду администрације којој је више било стало до тога да германизује земљу него да јој обезбеди развитак. Српска историја, српске традиције, све до српских песама, беше забрањено; никад, за време отоманског режима, није земља претрпела такво тлачење. Све оно што је потсећало на неке везе становника са Србима беше тако строго прогањано да је г. пл. Калај, поставши гувернером ових двеју провинција, забранио своје сопствено дело, у коме је некад био написао: “У Босни и Херцеговини, уз три религије, нема него један народ: српски”.

Скоро две године раније, сам француски писац, Пину заступао је у истом листу канда исто гледиште. Тамо стоји: “Босна и Херцеговина броје 800 хиљада становника православних, 600 муслимана, 300 хиљада католика. Сви су Словени; могло би се чак рећи: сви су Срби”. (Даље каже да се католици сматрају Хрватима, а да су муслимани сви Срби, што се цитира на другом месту).

У једној даљој расправи Рене Пинуа, који се као мало који странац почетком овога столећа бавио проблемима Балкана, а у којој се специјално претреса аустро-српски спор годину дана пре Анексије стоји: “На (географској) карти, садашња краљевина Србија далеко је да испуни простор запремљен расом, народношћу и језиком српским. Он се чак не поклапа више ни са старом, историском Србијом; готово све земље које окружују произвољне границе које су јој (међународни) уговори дали, српске су као и она сама. Црна Гора је, једнако као Србија, српска држава. Између Дунава и Саве, онај Срем који се открива са висине београдске тврђаве, простране и богате равни, и на северу од Дунава, многи јужни предели старог Темишварског Баната настањени су српским становништвом. На југу, Стара Србија, све до Шар Планине, настањена је Србима православним вечно децимираним муслиманским Арнаутима, она чини део турског Косовског вилајета. Босна и Херцеговина, које номинално зависе од Турске царевине, али које Аустрија окупира и управља, настањене су Србима. Српски је такође, са једном мешавином Арнаута, стари Новопазарски Санџак, којим управља Турска”…

Француски етнограф и оријенталиста Ами Буе, написао је у књизи цитираној под 34, још и ово: (стр. 6 исл.): “Срби обухватају становнике Србије (турски Срб-вилајет, Серблек), Босне, Херцеговине, Црне Горе и један део пашалука Приштина, Пећ и Призрен. У овим последњим крајевима је очигледно да Срби, спојише се са Арнаутима, сами напослетку посташе Арбанаси….. Садашња Србија броји, према последњим пописима, мало нешто изнад 900 хиљада душа, међу којима фигурирају 11-12 хиљада Муслимана, од којих су 7-8 хиљада Босанци. (Тада су још Турци били у градовима Србије и у неким предграђима. ЛМК). Стр. 8: Највећа маса Срба неурачунатих у Србију, налазе се у земљама између ове кнежевине и Јадранског мора. Разликују их: на Србе-Бошњаке, на Србе-Морлаке или приморце, на Црногорце, на Србе-Хрваћане, на Србе- Арбанасе. Стр. 12: “Ако се скупе сви Срби из Турске, из Маџарске, Срема, такође они из Славоније, Хрваћане и ДалматинцеСрбе, стићи ће се до народа од пет милиона. Од тог приближног броја, три милиона су грчке вере, то јест: један милион у Маџарској, 900 хиљада у Србији и један милион у другим земљама. Између остала два милиона, половина (по некима две трећине) постали су мухамеданци у Босни, у Херцеговини, у Арбанији, у Горњој Мезији (Стара Србија, ЛМК) а добра трећина римско-католичка чини Шокце у Славонији, Турској и Аустриској Хрватској, централној Босни, Далмацији и Дубровачкој земљи”.

Француски публициста Де Клервал, описујући Црну Гору пре скоро сто година, каже на стр. 584 поменуте расправе: “Поставимо се на Јадран, у Бар, и с те тачке повуцимо две линије: једну уздуж далматинског архипелага према северозападу у циљу да се постигне јужни најистакнутији део Истре, другу према северо-истоку уздуж брда која деле Србију од Арбаније и Македоније; покушајмо савити ову другу линију према Дунаву да би стигли до утока Тимока. Широк простор обухваћен између две стране угла тако повученог настањен је само једном расом људи, српском или илирском расом”… (И даље каже: “На крају српских земаља, са јужне стране, на врху овог троугла, налази се мала независна држава: то је Црна Гора”. Даљи је опис њој посвећен. ЛМК). Исти писац Де Клервал у цитираном делу посебно о Херцеговини: “Херцеговина има плодних равни и могла би да отхрани становништво неколико пута знатније него ово које је данас настањује, а које, како кажу, износи 184 хиљаде. Ово становништво, децимирано анархијом, припада целокупној српској раси и у већини грчкој вери”.

Познати француски слависта Сипријан Робер, професор Славистике у француском колежу у првој половини прошлог века, каже у својој великој књизи Словени Турске између осталога: “Срби по језику и обичајима, Босанци су се разликовали ипак увек од њихових дунавских сународника опоријим карактером; они, сем тога, претендују да надмашују друге Србе племством и чистотом порекла” (II, 1-2). “Као све српске земље, и Босна је подељена у нахије, које се даље деле на кнежине”. (II, 30). А још у почетку I, 9) наводи колико у Турској има Словена, нарочито Бугара, “не рачунајући Србе Херцеговине и Босне”.

Чувени француски историчар и публицист, академик (“бесмртни”) Таљандије казао је на једном месту 15).: “Г. Рошкијевић, ђенералштабни официр аустриске армије, боравио је петнаест месеци у Босни и Херцеговини и прешао је у свим правцима. Он је видео сасвим изблиза ове Србе муслимане, Србе православне, Србе католике…”

Saint_Rene_Taillandier_1879 “Бесмртни Таљанде”

Књига мајора Рошкијевића цитирана је засебно под 68. Француско-италијански публициста Убићини писао је пре 90 година: “Србија се не завршава на границама мале државе чија је престоница Београд. С ону страну ових граница простиру се предели чисто српски и по раси и по историји: на југу Стара Србија; на западу Босна, Херцеговина, Црна Гора; на северу, одељено од Кнежевине током Саве и Дунава, старо Војводство српско, састављено од Срема, једног дела Славоније и Баната. Једна половина (ових области) припада Турској, друга половина Аустрији. Становништво се дели на два скоро једнака дела: 2,300.000 становника за Турску, 2,700.000 за Аустрију. Једини језик којим се говори и пише, то је српски. На западу и на истоку српске земље простиру се две компактне групе: једна словенска: Хрвати, на броју од милион душа, сви католици; — друга, потпуно славизирана, Бугари, са три до четири милиона, православни…..” На следећој страни стоји: “Праведни и према њиховим непријатељима, они (Срби) респектују права својих суседа, и не сањају да силом анкетују Хрвате или Бугаре”…

Познати француски етнограф Лежан, у својој књизи “Етнографија Европске Турске”, изашлој 1861 са упоредним немачким и француски текстом каже на стр. 24-25: “Сада се деле Срби у Турској на следеће одељке: Србе у ужем смислу, који су почетком овога века опет стекли своју самосталност под Карађорђем и Милошем и приближно 850 хиљада душа броје; — Бошњаке у Босни или старој Босони, која сад обухвата и Турску Хрватску; — Раце у старој краљевини Рашкој тј. око Новог Пазара; — Херцеговце; — Црногорце. Све заједно цени Шафарик на 1,490.000 душа, што ипак, врло вероватно, заостаје за правим бројем, који ми ценимо на 1,660.000”. (Разлика је и у времену кад су ове две евалуације настале. Шафарик је своју процену учинио неколико деценија пре Лежана, зато је мања. ЛМК). На страни 26 каже између осталога: “Босна, која посматрана етнографски, припада Србији”…

У једном од најзначајнијих компендија географије у прошлом веку, Адријана Валбиса, допуњаваног од других стручњака после његоће смрти, стоји у VII издању из године 1883: “По националности је (у Босни и Херцеговини), не узимајући у обзир војску, цело становништво српско. По вероисповести су 496.761 православни Хришћани, 448.613 Мухамеданци, 209.391 римски католици и 3.426 Јевреји”.

Француски дипломат и публицист Огист Дозон писао је 1888 уз српске народне песме: “Растављен вером на три окрњка, подељен политичком нуждом под разне власти, српска раса има још и ту несрећу да се распростире на бројне пределе, чија различита имена прикривају њено јединство. Србија, Стара Србија, (у садашњим турским вилајетима Косова и Скадра), Босна, Херцеговина, Црна Гора, Далмација са Дубровником, јужни предели Маџарске (Бачка, Срем, Банат), Славонија, Хрватска (делом и са различито обележеним дијалектом), сви ови крајеви, од којих су неки створили краљевства, сви су, у потпуности или делом, обитавалишта српског народа а да ништа не упућује иностранство на то, ако се изузме име нове краљевине која има Београд као престоницу. Етничко и морално јединство, које су вера и политика разбиле, доказује језик и, ако то није много речено, одржава народна поезија”. Спомињући горе Хрватску, писац даје аднотацију: “Хрвати, који имају одељен развитак хисториски, верски и литерарни, држе се уосталом битно свог народног имена Херват, Херватска”. (Они се, дакле, не узимају у обзир при горњем набрајању. ЛМК).

ОгистДозон Огист Дизон

Француски публициста Едмон Плоши дао је 1881 статистику Јужних Словена у Ревији оба света Он. налази да Јужних Словена има више од 12 милиона. Од тога даје за Бугаре округлу суму од шест милиона, Хрвате наводи укупно са 1,350.000, а Словенце са 1,210.000. Србе, међутим, рашчлањује на следећи начин:

Кнежевина Србија (по одбитку 100.000 Румуња) 1,140.000 Црна Гора 200.000 Херцеговина 227.000 Босна 780.000 Нови Пазар 120.000 Маџарска, Хрватска, Славонија 1,000.000 Далмација и Истрија 425.000 Укупно: 3,892.000

Срба је нашао три пута више него Хрвата. Коликогод је становника босанско-херцеговачка статистика тада показивала, и Плоши, као и већина тадашњих етнографа Европе, рачунала их је у Србе (док је нпр. у Хрватској, Славонији и Маџарској рачунао само православце као Србе). Далматинци и већи део Истрана за њега су Срби, као и за скоро све друге статистичаре, социологе, етнографе и публицисте тога доба.

Анри Гедо даје потпуно истоветан табеларни преглед Срба у студији наведеној под 41, истичући да то чини “према г. Пикоу, који је ову деликатну статистику подвргао минициезној критици”, та табела показује “садашњи распоред српске расе” (односи се на време око 1875, ЛМК).

Под делом Пикоа писац разуме једну књигу коју је писао француски публициста Емил Пико, али је издао анонимно г. 1873 у “Прагу и Паризу”, под насловом “Срби Маџарске” итд. Цео наслов дат је литератури под 48. Књигу нажалост нисам могао да добијем.

Познати војни писац Ристов, ранији пруски а после швајцарски пуковник и професор војних наука у Цириху, каже у опису рата 1875-76 — 19). страна 30: “Српска племена по језику и по пореклу заузимају далеко највећи део западне половине Европске Турске. Источно се простиру до Нишаве и Карашу (Струма), Стримиона старих који се улива у Орфански залив, јужно до северне границе распрострањености грчког језика и народности. Они обитавају Босну, Херцеговину, стару Македонију. Црногорци и Далматинци, иако нису потчињени Турцима, српског су племена”.

Немачки етнограф Рикард фон Мах казао је на једном месту поводом Берлинског конгреса: “Принцип народности повређен је само у српској Босни и српској Херцеговини, које потпадоше под Аустро-Угарску”. У штандарном етнографском делу “Народи Европе” од два бечка професора Хаберландт, изашлом између двају великих ратова стоји на стр. 87-88: “Шарено сакупљено и помешано словенско становништво Истре — Хрвати, Срби, Ускоци, Чиче, словенизирани Румуњи — јако заостаје у значају по етнографију иза знатно чистије изражене српске националности, коју налазимо у Далмацији, као и у Босни, Херцеговини, Црној Гори и Србији…..” Стр. 91: “У сваком случају време турске владавине значило је у најмању руку једно строжије изолирање српске нације и народне културе, чиме су западни утицаји држани далеко од њих и патријархално-старинска основна црта беше ванредно учвршћена. У Босни и Херцеговини, које су још дужебиле отсечене од остале Европе него Србија у ужем смислу (од стране Турака), српска народност се баш стога у многом погледу одржала још далеко чишћа и неприкосновенија у упоређењу са националним односима у старој краљевини Србији”.

ПИСЦИ КОЈИ ПОСРЕДНО ПРИЗНАЈУ БиХ ИСКЉУЧИВО СРПСКИМА

Први који је предузео да пружи јавности бројну слику словенског света и његов географски распоред, био је један од првих и најбољих слависта уопште, Павле Јосиф Шафарик. Он је то учинио у свом епохалном Словенском народопису у четрдесетим годинама прошлог века, делу које је за три године доживело друго издање 8). Много година, чак и деценија, ово дело се сматрало као једини и најаутентичнији извор сазнања околности које описује. Познати хрватски публициста Имбро Ткалац, који је имао око 20 година када је то дело изашло, а који је био један од хрватских младића највише жељних знања тога доба, пише у својим мемоарима:

“Одакле бих могао сазнати статистичке податке о свим гранама словенске расе, да није и опет Шафарик у свом дјелу Народопис словенски, и у својој етнографској карти укупне словенске расе дао Европи исказ тада савременога положаја Словена?”

Ја ово цитирам из још једног разлога: да покажем како су тадашњи Хрвати резултате Шафарикових истражива ња примали без поговора, као нешто чему се не може противуречити, као утврђену научну истину. Мислим на Хрвате тога доба.

Нажалост, ја немам то дело Шафариково, али је он цитиран на стотине места. Ја сам овде употребио два цитата, од руских историчара књижевности Пипина и Спасевича, као и од немачког путописца и социолога Ј. Кола, јер је овај у једној својој расправи репродуковао детаљан табеларни преглед Шафарикових података. Кол је само заобљавао бројеве на десет хиљада, док су их Пипин и Спасович давали заобљене на хиљаде, како је несумњиво и Шафарик чинио. Јер ни он није дао праву статистику, нити је она у то време била могућа, а само у правој статистици морају да буду дати прецизни бројеви без икаквог заобљавања. Шафарик је очигледно прво установио који народ где обитава, па онда сакупљао податке о бројним количинама тога краја. Народ је опредељиван према објективном критерију првенствено језику, што се од једног слависте друкчије није могло ни очекивати. Народна свест још није била развијена код великог дела словенских народа, тако да би се субјективни критеријум могао да употреби. (…)

Ми се овде морамо ограничити само на делимично репродуковање Шафарикових резултата. Шафарик је нашао Словена укупно близу 80 милиона, од тога садашњих Југословена округло седам милиона и четврт (док Бугаре цени на преко три и по милиона). Од Југословена Срби броје, по њему, 5,294.000 лица, Хрвати 801.000, а Словенци или, како он каже, Винди 1,153.000. По њему, сви су Хрвати католици, а и сви Словенци сем 13 хиљада протестаната. Што се Срба тиче, он је нашао православних 2 милиона 880 хиљада, католика милион 864 хиљаде, муслимана 550 хиљада. Делећи поједине народе на државе, Шафарик је све Хрвате унео у рубрику Аустрије, а исто тако и све Словенце. Срба је, међутим, нашао у Аустрији два милиона 590 хиљада, у Србији 950 хиљада, у Црној Гори 160 хиљада, у Русији сто хиљада, и у Турској милион 490 хиљада, округло милион и по.

Кад се сви ови бројни подаци доведу у везу, очигледно је да је Шафарик не само босанско-херцеговачке муслимане, већ и босанско-херцеговачке католике сматрао Србима.

Узимајући за подлогу Шафарика, Ј. Кол изводи даље у поменутој студији (под 9, стр. 188): “Срби су више него други Словени разасути у многа мала племена, у Бошњаке, Раце, Далматинце, Морлаке, Црногорце итд. Заједно образују једну масу од пет милиона триста хиљада душа, повезаних јединством језика, крви и обичаја…” У једној другој студији, писаној 1847-48 и прештампаној у истој књизи, даје податке само о Србима у области Дунава (у сливовима Дунава), дакле без Јужне Србије, Ниша, Далмације, Црне Горе, итд., и каже: “Број Срба у оквиру Дунавског подручја износи близу три милиона, тј. 750 хиљада у Угарској, 200 хиљада у Војној Граници, више од милиона у Србији и више од 700 хиљада у Босни”. Он је под тим бројем Срба у Босни врло вероватно схваћао целокупно становништво Босне и Херцеговине, које је тада једва прелазило три четврти милиона душа. Индиректно су износили своја мишљења о етничкој припадности босанско-херцеговачког становништва још и они писци који су своје студије ограничавали само на Турску до Окупације, нарочито ако се радило о бројним подацима којима је даван “статистички” карактер.

Ту спада нпр. пруски и доцније швајцарски пуковник и познати војни писац В. Ристов (име му личи на српско или бугарско мада је чист Прус) кога смо цитирали и на крају претходног одељка. Он у истој књизи о Рату у Турској 1875—76, цитираној под 19, даје на страни 8, дакле још у уводу, бројно стање становништва тадашње Европске Турске “укључујући и вазалне државе Румунију и Србију”. Укупно броји тадашња Турска по Ристову, 18 милиона душа. Као што је укупан број округао, тако су округли и посебни бројеви по расама. Турака је било два милиона и сто хиљада, Румуња четири милиона, Грка милион, Арбанаса пола милиона, Јермена четири сто хиљада, Словена шест милиона двеста хиљада. Спомињући Словене, Ристов у загради прецизира: Срби и Бугари. Колико сматра да има Срба а колико Бугара не каже, али ниједном речју не спомиње Хрвате. Које је територије сматрао као српске а које као бугарске, ни то није јасно. Зна се само да Босну и Херцеговину није сматрао бугарским. Он наводи да је у Србији било тада нешто око милион триста хиљада душа, од чега милион и сто хиљада Срба. Остатак су Срби БиХ и Старе Србије. Писац сматра да је у Европској Турској било тада четири и по милиона муслимана, Турака је, међутим, нашао мало више од два милиона, пола милиона Арбанаса од којих нису сви муслимани, затим долазе Цигани, Тартари итд., које спомиње, али им број не износи. Очигледно је да писац цео милион, или чак милион и по муслимана сматра Србима и Бугарима. Први су Босанци, други Помаци.

Један други Немац, историчар Вилхелм Милер, у једној својој студији изашлој 1877. сматра да Европска Турска броји око осам и по милиона становника. Он даје чак детаљну поделу по народима, заобљену на стотине, коју је раније (око 1870) обрадио био статистичар Владимир Јакшић. По њима је тада било у Турској Срба 1,871.000, Бугара 1,860.500 (Грка и Арбанаса такође више него по милиона, Турака више од два итд). Хрвата нула. Хришћана око пет милиона, муслимана три и по. Опет око милион и четврт муслимана нетурака, јамачно Срба и Бугара.

Јернеј Копитар пише званично као цензор врховној управи свога надлештва још 1817: “Пет милиона говоре српски, од тога половина аустриски а половина турски поданици… Од аустриских, више него половина је неуједињена….. (То значи православна, ЛМК). Кад Копитар налази два и по милиона Срба у Турској, то је очигледно да он овде убраја све Босанце и Херцеговце, којих је тада могло бити највише три четврти милиона, а толико исто Срба у Србији. Додавши још сто и више хиљада Црногораца (нека су и они рачунати под Турском), преостаје још опет три четврти милиона у Старој Србији и Македонији. Његови обли бројеви су брижљиво израчунати. Копитар није био макар ко.

Француз Рене Пину је цитиран на неколико места у претходном одељку, где се он отворено и јасно изражава за искључиво српски карактер Босне и Херцеговине. Овде ће се навести још неколико места из његових студија у којима опет заобилазним начином истиче српски, само српски карактер ових покрајина. Тако нпр. у првонаведеној студији цитираној под 20. На страни 871 стоји: “Мала српска краљевина је далеко од тога да обухвати све људе који знају да су Срби и тако се изјашњују и који имају свесну жељу да се прикључе једном заједничком центру. Срби који живе ван терена бројнији су него они којима је Европа дозволила да уђу унутра. Има, око мале Србије, једна пространа Србија “још неослобођена”… Стр. 875: “Српски народ је подељен на две велике масе скоро једнаке, од којих свака броји приближно по три и по милиона душа. Једна је у Аустро- Угарској, друга образује Краљевину Србију и Црну Гору. Зато Аустрија хоће анексијом Босне да у аустро-угарском царству постави гравитациони центар српске народности… Анексија Босне није ништа друго него једна етапа у апсорбовању целе српске расе. Али Срба има до Скопља, до Битоља!…” Напослетку, да цитирамо још једну студију Ренеа Пину у истом угледном часопису. посвећену Црној Гори, у којој стоји и.о.: “Од Јадранског мора до Дунава постоји само један народ и то српски, под разним властима” (писано 1910).

Према саопштењу Спиридона Гопчевића у књизи “Истина о Македонији”, Француз Лавале ценио је 1873 године “илирску или српску породицу” на осам милиона душа, од чега спада на Србију милион и по, на Црну Гору 125 хиљада, на Босну и Херцеговину 900 хиљада… Гопчевић каже даље да Мајер такође у свом Ручном лексикону. Цени године 1875 илирско-српско племе на око осам милиона, и то у Србији, 1,310.000, у Црној Гори 197 хиљада, у Босни и Херцеговини 1,101.000. ..

Оба писца несумњиво обухватају цело, или скоро цело, становништво БиХ као илирско-српско (са изузетком, може бити, Јевреја, Цигана и неколико Османлија). Етничку идентичност Срба и Босанаца изгледа да су без резерве признали два немачка писца Хелвалд и Бек у једном опису Турске непосредно пред Окупацију Босне и Херцеговине. На страни 315 те књиге кажу: “Ми смо упознали племенске особености јужних Словена код Срба и Црногораца (тј. У истој књизи, ЛМК), и не сматрамо потребним да осветљавамо са етнографског гледишта, Босанце, Херцеговце и Рашане још једанпут. Што је о онима речено важи и за ове”.

Немачки историчар Леополд фон Ранке у својој “Српској револуцији” на стр. 272 истиче колики је значај “српске еманципације”, који “далеко прелази преко граница земље”, па каже: “Треба само подићи своје очи према другима српским племенима у Босни и Херцеговини, према њима блиско сродним Бугарима… па оценити шта се у Србији догодило”. Он у Босни и Херцеговини види само друга “српска племена”. Из даљих цитата његове књиге то ће бити јасније показано.

ПИСЦИ КОЈИ СМАТРАЈУ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ МУСЛИМАНЕ КАО СРБЕ

Велики слависта Павле Јосиф Шафарик каже у својој Историји српске књижевности: Нарочито у Босни, домовини најстаријег и најмоћнијег српског племства, оно је прешло, ако не у целини а оно највећим делом у Ислам”.

И Јаков Грим не сматра Муслимане Босне и Херцеговине друкчије него као Србе. Он каже: “Мухамедански Срби изгледа да певају исте (народне) песме, само што измењују улоге победиоца и побеђенога”. Велики хрватски научник, један од највећих слависта света, проф. Јагић, такође је сматрао босанско-херцеговачке муслимане као Србе. Он је то, између осталога, изјавио и у својој рецензији књиге Косте Хермана: Народне пјесме Мухамеданаца у Босни и Херцеговини, где каже и.о.: “Ова књига садржи епске песме Срба мухамеданске вере”…Напада га затим што их није издао ћирилицом, па онда каже: “Ја нећу да улазим ближе у садржину ових 39 песама, довољно је рећи да оне углавном расправљају сличне мотиве као све друге српске народне песме”. (Стр.439). Стр. 447: “Напослетку треба рећи неколико речи о језику и версификацији: ако се апстрахује о много више употребљеним турским изразима него у народним песмама хришћаиских Срба, иначе је дикција ових песама један величанствени српски језик, у коме је многа звучна реч садржана и понека пажње достојна језична форма”…

У свом монументалном, овде више пута цитираном делу, Леополд фон Ранке наводи на стр. 314 песму Змаја од Босне и његових ратника, којим очитују жељу да иду на Косово, где су им стари ратовали и изгубили “вјеру прађедовску”, па да се сад боре за ту нову веру. Они јасно истичу да су потомци косовских српских јунака. Ранке даје тим стиховима следећи коментар: “Нешто величанствено и узвишено лежи у овом осећању. Они мисле да ће ратовати за своју веру, за читаво своје национално биће. Поприште траже тамо где је већ једанпут, иако несрећно, о обе те ствари одлучено. Или ће победити и своју садашњу веру, мухамеданство, баш тамо сачувати где су стару, хришћанство, изгубили, или ће подлећи. А тада ће се у најмању руку придружити великим успоменама старе славе и њене пропасти”.

Велики француски научник и публициста Луи Леже,професор Славистике и члан Института, написао је 1873, још пре Окупације Босне и Херцеговине: “…пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби различите вере”.

У једној другој публикацији издатој 44 године доцније. Луи Леже пише између осталога: “Хрвати су углавном католици, Срби православни и муслимани, али ово правило није апсолутно… У Босни и Херцеговини је избројено 1905 Срба муслимана 598.632. Према евалуацијама професора Флоринског у Кијеву, укупан број Муслимана у српским земљама биће око осамсто хиљада”.

Француски публицист и путописац Шарл Ириатр, који је пропутовао Босну и Херцеговину пре Окупације, али за време једног од многобројних српских устанака написао је у најбољој француској и једној од најбољих светских ревија на стр. 598 ово: “Треба знати да ови потомци Срба, становници Босне и Херцеговине, преобраћени у Ислам много за време освајања (земље)… практикују исламизам са много већом чврстином него муслимани одоздо”… Нешто даље: “Босански Србин… није у прелазу на Ислам видео нешто друго него сретство да сачува своје привилегије у извесној мери”… На страни 600: “Власништва су већ била заузета од преверених Срба”… Страна 631: “Ове генерације (Срба православних) не смеју никад заборавити да Муслимани који су над њима владали нису Турци који су дошли као освајачи… него њихова браћа, Срби, побеђени као и они сами, хришћани као и они… Ово одрицање вере својих отаца сматрано је од Срба посталих Муслиманима…”

Француски научник Ами Буе, најпризнатији познавалац Европске Турске у прошлом веку, у својој монументалној књизи “Европска Турска” у четири тома, написао је између осталога: Том II, стр. 35: “Срби муслимани Босне, као и Турци, не зову српски језик друкчије него босански језик”… II, 466: “У Босни Срби муслимани су једини…” II, 478: “Срби муслимани Босне сачували су највећи део словенских обичаја брака, а они из Херцеговине (Срби Муслимани) објављују своју свадбу некипут по три до четири недеље”. Професор Славистике у Паризу, Сипријан Робер, тврдио је то такође у своме делу “Словени у Турској”. У првој књизи каже, да су у Турској Грци и Словени готово сви хришћани “са изузетком једног дела Срба и Арбанаса” (који нису Хришћани него Муслимани, то су свакако босанско-херцеговачки Муслимани, дакле Срби). (I, 22). На страни 7 другог тома каже: “Велики део српских бегова добио је био под Ахметом I сличне спахилуке”…

То је Сипријан Робер тврдио пре 110 година. Четврт века доцније то исто тврди и академик Таљандије у већ цитираној студији (15), где и.ос. каже: “Ја не говорим о Босанцима, данашњим Србима муслиманима, који су постали муслимани тек после освојења (турског) и да би се измакли од победникових свирепости…” У продуженом делу 16). каже на једном месту: “… фанатични војници Хусеина-капетана, упорни борци исламизма, били су синови Душана и Лазара”.

Француски публицист и политичар Анри Гедо, казао је у једној расправи писаној две године пре Окупације: “Али треба забележити да један знатан део Срба у Турској чине муслимани, приближно 400.000”. (Стварно је први аустриски попис 1879 нашао око 450 хиљада муслимана у БиХ, ЛМК). Швајцарски професор циришке Политехнике Кинкел казао је у једном предавању 1876 године 38).: “Муслимани носе чак делимично стара породична имена српског порекла”.

Већ цитирани швајцарски пуковник и професор Ристов казао је изречно на страни 9 цитиране књиге: “Мухамеданци у Босни… са врло малим изузетком су српског порекла”… Француски публициста и професор Сорбоне Ернст Дени, историчар по струци, говорећи о Европској Турској, казао је и ово: “У моменту освајања Срби су били депоседирани (одузето им је било имање) сем оних који су се преобратили у Ислам, а таквих је било врло мало сем у Босни, где они сачињавају важан део народа”…

Француски публицист Рене Пину, већ цитиран, каже на стр. 873 исте књиге: “Што се тиче Муслимана, који су ранија српска властела…” У студији каже исти Пину још разговетније: “Сами муслимани су Срби, не само по свом пореклу већ и по њиховом сопственом признању. То су углавном бивша властела земље која је, у моменту заузећа (земље) прешла на Ислам”. Стр. 662: “. ..треба утврдити без околишења да је јавно расположење у БиХ мало наклоњено доминацији аустриској. У најмању руку се неће моћи спорити да српска већина становништва, било православних или муслимана, апсолутно одбија васпостављање директне потчињености под Аустрију”!! (мисли на анексију, која је ипак следеће године изведена).

Карл Браун у предговору Герхардовог превода Српских народних песама пише: “Српска раса се врло различито развијала у разним областима. — У Босни је српско племство прешло на Ислам већ кратко време после турске анексије и повукло је собом један део осталог становништва. У Херцеговини остаде део српских војвода веран својој старој вери, али је своје привилегије морао да прима бератима падишаха”.

Karl braun Карл Браун

У Мајеровом опису Турске и Дунавских земаља стоји на страни 142 ово: “Срби су по својој вери православни грци, у Босни и Старој Србији су после турског освојења прешли делимично на Ислам, а да ипак нису зато постали Турци. Напротив, и мухамедански Срби су сачували своје словенство у језику, обичајима и наравима, они чак задржавају њихова словенска породична имена”.

И други европски писци заступају то гледиште иако не увек директно. Они просто претпостављају како то свак зна, као да о томе не може бити спора. Тако нпр. највећи пољски песник Адам Мицкијевић каже на једном месту у својим предавањима на француском колежу 1840 године, говорећи о народној поезији новијег времена: “На тај начин изражава та поезија борбу хришћанских Срба са муслиманима Србима…”

Па и босански фратар Иван Јукић мисли канда тако. Говорећи о освајању Босне од стране Турака, каже да освајач Мехмел II “у задобивене градове постави своје војнике-грчке и српске потурице…” Да ли Јукић мисли на потурице босанске или из већ задобивених земаља Србије. Ако мисли и ово последње, онда значи да су се у Босну населили још првих дана турске управе рашки Срби који су примили били Ислам, а с њима и грчки. Њима су се доцније придружили домаћи, босанско-херцеговачки потурице који се ни у чему нису разликовали од најпрвих српских. Хрватских никад није било ни споља ни изнутра. Иначе би их фра Јукић споменуо, и те како.

Бечки етнограф Фридрих С. Краус каже на једном месту: “Босанци и Херцеговци су учествовали под заставом Ислама на освајању Маџарске… Пре 300 година могло је неко време изгледати да ће половина западне Европе, све до капије Беча, бити подложена србизирању”.

Велики немачки социолог Чемберлен (у ствари Еиглез који је писао на немачком језику), у своме капиталном делу “Основи Деветнаестог века”. казао је у једној примедби: “Босанац, чисто српског порекла, и Македонац од јелинског сродства, оба су, као Мухамеданци, једнако фаталистички и анти- индивидуалистички у свом менталитету као ма који Османлија”.

Маџарски етнограф Сана каже у делу под 115, на стр. 8: “Код Југословена морамо нарочито да мислимо на оне становнике Босне и Херцеговине, који заузимају специјалан положај, јер су по раси и језику Срби, а по вери Мухамеданци. Да не би били потиштени као нижи свет, а нарочито да би сачували своја често замашна добра на земљи од турске пленидбе, имућнији Срби босански пређоше на Ислам и могаху на тај начин не само да спасу своја имања у највише случајева, већ догураше често до угледних положаја”. Стр. 28: “Нешто бољи третман од стране Турака пао је у део Босни (бољи него Србији), јер онај део племства који је исповедао науку Богомила пређе на Ислам, и тако је могао спасити своја имања. Ови босански земљопоседници, чији потомци још и данас у огромној већини живе у Босни, зову се бегови, и данас су још мухамеданци али српске народности”…

Жорж Ј. Дева каже у публикацији “Нова Србија” на страни 131 (у примедби): “Овде је интересантно забележити једну карактеристичну црту менталитета Босанаца прешлог на Ислам. Иако Муслиман, он је сачувао током векова своју српску националну свест”. И онда писац цитира познату песму војске Градашчевића која је 1832 полазила за Косово. Оба бечка етнографа и професора Хаберландт истичу на 88 страни књиге већ цитиране како је тешко извршити разграничење између Хрвата и Срба, и по вери, и по обичајима, и по писму. Јер не пишу само Хрвати латиницом “већ и српски католици у јужној Далмацији, исто тако католички Шокци и Буњевци који су се били доселили у Јужну Маџарску, као и Мухамеданци Босне и Херцеговине”. Очигледно је да ове, све три категорије писци не сматрају Хрватима. (…)”

http://www.scribd.com/doc/83793013/Cija-Je-Bosna-Lazo-M-Kostic
Add a comment...

Post has attachment
Istina o izmišljenom "bosanskom jeziku" !!!
Conrad Malte-Brun u svom delu : "A system of universal geography..." na strani br. 390. navodi da je tkz "bosanski" i "crnogorski" samo dijlekt SRPSKOG JEZIKA!
SLIKA STRANE br.390(Slika br.1):
https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpa1/v/t1.0-9/11150228_981103391921664_855150929049575061_n.jpg?oh=850a288b78e4e9558751fb78308160e5&oe=55A9F0F6&__gda__=1440942283_12e8ed957e9d0146d79f2be3f13f37e8
SLIKA STRANE br.390(Slika br.2):https://lh3.googleusercontent.com/ofk1j3Oh1eqTN4DTt7fMu5ZbHg1zvWFecyv5pXjB2B4=w344-h375
SLIKA STRANE br.390(Slika br 3)
https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/11070344_981115498587120_4248913656417509873_n.jpg?oh=f1a40f69bd57cf28957a3150666b548e&oe=55D47273&__gda__=1440340474_2c6ca7b44dc4d140483af6fc043dc726
SLIKA TOMA KNJIGE:
https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xta1/v/t1.0-9/11146283_981103338588336_7106519391964809038_n.jpg?oh=ac64b46bf58dd1882766935ae35de569&oe=55D82896&__gda__=1436409887_04bc40243385c91dc357882f73a69677
SLIKA PISCA: https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/11156290_981103278588342_741669824067944524_n.jpg?oh=57915c271b88ad6af5d021d03610ebc1&oe=55A8861C&__gda__=1439904903_0a84f4f75de7a74c002b636d5f4a1902

Podaci o delu i piscu:
NASLOV: A system of universal geography: or A description of all the parts of the world, on a new plan, according to the great natural divisions of the globe
A System of Universal Geography: Or A Description of All the Parts of the World, on a New Plan, According to the Great Natural Divisions of the Globe, Conrad Malte-Brun

TOM 2 KNJIGE:A System of Universal Geography, Or A Description of All the Parts of the World, on a New Plan, According to the Great Natural Divisions of the Globe ; Accompanied with Analytical, Synoptical, and Elementary Tables, Jean-Jacques-Nicolas Huot

Autori : Conrad Malte-Brun, Jean-Jacques-Nicolas Huot

Urednik : James Gates Percival

Izdavac : S. Walker, 1834

Original : iz Univerziteta u Migičenu

O Piscu:
Conrad Malte-Brun (12 August 1775 – 14 December 1826), born Malthe Conrad Bruun, and sometimes referred to simply as Malte-Brun was a Danish-French geographer and journalist. His second son, Victor Adolphe Malte-Brun, was also a geographer.
Ceo tekst: 
Тзв "босански jeзик" је диалект српског jeзика. Conrad Malte-Brun. "Geografia universale o descrizione di tutte le parti del mondo". Том 6. Издање 1828 г. Стр. 133. 
Dialetto bosniaco, lingua serviana.
SLIKA STRANE:https://lh6.googleusercontent.com/-whfpHutsD1w/VP8eZaSueaI/AAAAAAAABIg/2Cmbg69Mbls/w385-h419-no/Dijalekat%2BSRPSKOG%2BJEZIKA-%2Bbosanski.jpg

Европа, народи(нације), језици, итд.
Слиједи прегледна илустрација европских народа
Словенски народи и језици познати послије Атиле
1. Словени у правом смислу ријечи
А. Оријентални и јужњачки огранак
1. Руси, народи настали мијешањем са Росоланима, Словенима и Готима
а) Велики Руси из Новгорода, Москве и Суздала
б) Мали Руси из Кијева и Украјине
ц) Русини или Оросз у Галицији и висикој Мађарској
д) Козаци помијешани са Татарима

Руски језик
а) Дијалекти велике Русије (писани језик)
б) Нарјечје Суздала, најразнородније од свих
в) Дијалекат Украјине или мале Русије
г) Русински, прастари дијалекат
д) Руско-литвански дијалекат
ђ) Руско-козачки диј.

2. Серви или дунавски Словени
Сервски језик (српски) 
а) Прави сервски дијалекат (чист писани језик)
*Старословенски, језик руске цркве скоро идентичан сервском
б) Босански дијалекат
в) Дубровачки и далматински диј.(италијанизирани)
г) Црногорски
д) Ускочки помијешан са турским
ђ) Словенски, најчистији дијалекат
е) Бугарско-словенски итд.

3. Хрвати, Хрбати или сјеверни Словени
Хрватски језик
а) Хрватски или хрбатски дијалекат, кориштен у планинама
б) Словенски дијалекат, кориштен на западу доње Мађарске(писани дијалекат).


С том појавом заједно иде и појава плагијата: нпр. уџбеник босанске ауторице Ф. Пелесић–Муминовић Bosanski jezik za strance (Зеница 1997) настао јетако што је уџбеник српских ауторица З. Вукадиновић и Ј. Јовановић Srpskohrvatski jezik I (Београд 1979) једноставно
преписан.

"Ауторица" Bosanskog jezika za strance, сматрала је да је довољно само измјенити назив уџбеника, тј. назив језика, па да рад других аутора може представити као свој.

(Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Zagreb, 2010, 176)

Мухамед Хеваји Ускуфи (1600/1 - 1651)

Рођен у мјесту Добрња код Тузле. Написао је 1631/32. дјело "Потур-Шахидија", то јесте дјело у стиховима у којем се налазе турске и српске ријечи. Ускуфи српске ријечи назива босанским, на шта је утицала његова родна средина јер је он рођен у Босни. Знамо да се кроз историју српски језик именовао на више начина, измећу осталог називао се: српским, словенским, илирским, словинским, рашким, славонским, влашким, босанским, итд.

Данас Бошњаци тврде да је то први босански или босанско-турски ријечник, и хвале се да је он настао скоро 200 година прије Вуковог ријечника. Међутим, смјешно је поредити Вуков стандардизовани српски ријечник, са дјелом Ускуфија које је писано два вијека прије стандардизације језика у Европи. Шта више, Ускуфи је у своје дјело ставио око 700 наших ријечи, односно ријечи које су се говориле у његовој околини, док први Вуков ријечник садржи 26.270 ријечи, са цијелог штокавско подручја. Дакле, нема говора о неком ријечнику, јер једноставно по форми и садржају то није.

Неки су чак отишли у ту крајност, као нпр. Ноел Малком који тврди “Kako je bosanski jezik bio treći jezik Otomanske Carevine, nije nikakvo čudo sto je i dio Otomanske književnosti napisan na tom jeziku” .

Ово смјешно и неутемељено звучи, јер су Турци по доласку на ове просторе поред грчког почели да користе и српски језик и тако су га и називали. Један такав ријечник настао у 15. вијеку, а носи назив: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.

Чак сам Ускуфи пише пјесму под називом: „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“.

Код Ускуфијевих ријечи преовладавају икавизми, а још из средњег вијека имамо примјера гдје се икавски говор назива српским, као што то чини Прибисав Похвалић посланик војводе Сандаља, који у свом писму 1407. каже да " српски је писан ". Словенац Курипешић 1530. године пролази кроз Босну, и за натписе на стећцима каже да су писани на "српском језику и српским писменима".

За крај вам доносимо један дио Ускуфијевог дјела, да видите колико то звучи "босански":

" Ompek poljubit, kočmak zagerlit;
Ton ile gomlek gaće košulj dur
Mačka kedi dir, pi.čka diferdže,
Hem kad kačan dur, čatlak pukal dur.
Gluh oldy sagyr, slěp ne kor dur.
Hrom topal dur, šugav ne kel dur.
Ognjište odžak, hem kut budžak dur.
Kušluk ne ručak, lokva ne gol dur.
Lěpu milovat zakon je davni.
Guzeli sevmek adet ezel dur. 

Мухамед Хеваија Ускуфија, пише први ткзв. "босански ријечник" 1631. године. Кад мало боље погледамо, тај "ријечник" је писан арабицом и има свега 14 страница. Испоставило се, да босански језик стварно постоји. Само га Босанци још нису научили.
SLIKA STRANE "RECNIKA" :https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/1604609_1575708572673847_6120423320493965855_n.jpg?oh=cc903440decad218f721fc7621c2f694&oe=5613FE24 

Cak i sam Uskufija pise pesmu koja se zove "poziv na veru na srpskom jeziku" емотикон grin To je istina o izmisljenom i "bosanskom" jeziku,i "recniku"."Босански" речник написан руку Мухамеда Хеваји Ускуфија (који је иначе само збир песама) у себи садржи дела као што су "Илахи безбани Срб"- што у преводу значи "Илахије на српском језику". Дакле, босански речник је писан на српском језику.

SLIKA:https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11391100_1443694435948009_5064906772686878153_n.jpg?oh=b700d299f0c0d047de36f97ca7d76a1f&oe=562F14EC 


Фра Грго Мартић (1822-1905)

У архиву Српске академије наука налази се молба којом се фра Грго Мартић 1858. године, обратио Друштву српске словености у Београду, да му штампа рукопис ријечника турског језика. Фра Мартић у својој молби пише:

"Имајући приготовљен један рјечник турског језика нашим босанским илити српским изговором по основима других рјечника истолмачен и за службу како учевнијем тако и простом реду народа удешен, а оскудјевајући за издање потребитим средствима, узимам чест с пристојним почитањем вама високопочитана и благородна господо управитељи славног Друштва србске словесности пријавити се и понудити речени рјечник на расположење томе славноме Друштву..." итд. 

Молба је била упућена из фрањевачког самостана у Крешеву. Писана је ћирилицом и Вуковим правописом.

Литература:

Лазо М. Костић, Крађа српског jезика, Баден, 1964, 15-16.




Ko je izmislio nepostojuci "bosanski jezik"

Берлински Конгрес 1878. године мјења границе на Балкану. Аустро-Угарска добија Босну и Херцеговину (БиХ). Праве се планови за стварање „босанске нације“.

Настојало се да у ту нову нацију уђу народи све три вјере у БиХ. Срби у БиХ били су већ национално свјесни. Римокатолици у БиХ нису имали развијену националну свијест, па су се идентификовали по својој вјери. Бошњаштво је стога било упућено углавном на муслимане.

Ако је окупатор очекивао успјех морао се ослонити на домаће људе. Сарадник је пронађен у лику Мехмед-бега Капетановића Љубушака (1839-1902). Обострани интерес за стварање „босанске нације“ усагласио је дјеловање окупатора и Капетановића. Окупатору је био потребан лојалан домаћи фактор. Мехмед-бег Капетановић и муслиманска аристократија, настојали су очувати своје привилегије. „Босанска нација“ сматрана је идеалним оруђем за остварење њихових замисли.

Мехмед-бег Капетановић 1891. године покреће лист „Бошњак“. Ту ће он пропагирати „босанску нацију“. Њега финансира окупациона власт. „Бошњак“ ће из године у годину добијати високе субвенције. Као уредник „Бошњака“, Капетановић је мјесечно добијао 166 форинти. Године 1893. награђен је и положајем градоначелника Сарајева.

Капетановић је у „Бошњаку“ кренуо са жестоком пропагандом. Често се прелазило преко историјских чињеница. Своју агресивност Капетановић је изразио кроз стихове:“Од Требиња до бродскијех врата, Није било Срба ни Хрвата“. Његов покровитељ, Бењамин Калај, у својој „Историји Срба“ писао је да скоро у цијелој БиХ живе углавном Срби. Из овога се види сва конфузност и извјештаченост идеје о „босанској нацији“, као и чињеница да је Калај забранио сопствену књигу за употребу у БиХ.

„Веле хришћани да су Срби, а веле католици да су Хрвати; али ништа зато… то ће само вријеме избрисати“, биле су ријече Капетановића. Ипак, није се досљедно држао тога, да су сви у БиХ једнаки Бошњаци. Форсирао је узвишеност муслимана као старих босанско-херцеговачких великаша. „Бошњак“ је 1892. године писао:

“У овој земљи је од давнина био господујући елемент мухамедански, елемент с којим се мора и данас у првом реду рачунати“. У првом реду се, дакле, истичу „права“ муслиманске аристократије.

„Босанска нација“ се пропагирала да не би муслимани постали „својом немарношћу… слуге својих некадашњих слуга и кметова“. Из овога се осјети сав комплекс муслиманске господе. Капетановићева прича да су сви у БиХ и Бошњаци, пада у воду.

Нема једнакости између „господујућег елемента“ и њихових „слуга и кметова“. Ово је још 1839.-1840. запазио Матија Мажуранић, брат Ивана Мажуранића, током свог путовања по БиХ.

Он каже:“У Босни се Крстјани (православци и римокатолици – Б. Р.) несмиу звати Бошњаци; кад се рече Бошњаци; онда Мухамедовци само себе разумиу, а Крстјани су само раја Бошњачка, а другчје Власи“. Овдје видимо вјерску и сталешку подјелу. Бошњаци су муслимански господари. Крстјани или Власи су хришћанска потчињена раја.

Постанак муслимана у БиХ Капетановић веже за средњовјековне „богумиле“. Своју теорију преузео је од Аустро-Угарских режимских историчара. Овим се желио успоставити континуитет муслимана са средњовјековном босанском државом. Новој нацији били су потребни национални митови. Митски ореол ткан је и око Хусеин-капетана Градашчевића (Змај од Босне).

PB-05.inddСваки муслиман који се изјашњавао као Србин или Хрват, био је нападан у Капетановићевом „Бошњаку“. Вјера је истицана као граница између Бошњака (Мухамеданаца) и осталих. Тако је неки муслиман из Приједора, пошто се изјаснио као „Србин Мухамеданске вјере“, био жестоко критикован.

Окривљен је био, да је „из користољубља, из ниска лична интереса залутао у онај табор који нам је од увијек био непријатељски“. Овако је грађена „босанска нација“. Сви муслимани у БиХ, хтјели не хтјели, морали су се изјаснити као Бошњаци.

Смрт Мехмед-бега Капетановића 1902. прекинула је његов рад на стварању „босанске нације“. Рад на пропагирању „босанске нације“ је настављен, али смањеном жестином. Почетком Првог свјетског рата, почео је и крај нове нације.

Дух покретача „Бошњака“ остао је да чека неке нове вјетрове, па се тако некадашња улица Младена Стојановића у Сарајеву, данас зове управо Мехмед-бега Капетановића Љубушака.

U Listu "Bosnjak" se propagirala izmisljena "bosnjacka nacija" izmisljeno pismo "bosancica" i izmedju ostalom izmisljeni "bosanski jezik".To je sve bila degadacija svega Srpskog u srpskoj zemlji Bosni.

Muslimani su znali kojim jezikom govore:

Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK

Srpski jezik, rajski jezik —
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.

Srpski jezik, rajski jezik —
Znaš kako s' u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.

Srpski jezik, rajski jezik —
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.

Srpski jezik, rajski jezik —
Rane vida, l'ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.

Srpski jezik, rajski jezik —
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr'ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.

pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove "zemaljski" — kasnije i "bošnjački"

Kako je jos nastala kvazi nacija koji prisvaja srpski jezik,ali nazia ga "bosanski"
Ne postoje izmisljeni "Bosnjaci" i nikada nisu postojali,izmislejni su 1993.godine,izmisljani su i anije 1971-pod nazivom "Muslimanska nacija",i jos ranije,kada je na Belinskom Kongesu (1878) dat mandat AU da okupira srpsku zemlju Bosnu i Hercegovinu,AU politica madjarskog porekla Benjamin Kallaj je pokrenuo projekat izmislajnja nepostijuce tkz "bosnjacke nacije".Benjamin Kallaj je u svom delu "Istorija Srba" pisao da u Bosni ,i ako postoje tri vere,postoji samo jedan narod - Srpski,a kasnije je povukao svoju knjigu ga bi realizovao projekat izmisljanja nepostojuce "bosnjcke nacije", o tome svedoce neki istoricari kao na primer: 
Publicista
Andre Bar u knjizi “Bosna i Hercegovina”, izdatoj u Parizu 1903. objasnjava:
“Vecina stanovnistva pripada srpskoj rasi...Sam g. Kalaj, pisuci nekad svoju
Istoriju Srba, rece da u BiH pod tri vere ima samo jedan narod, srpski...
Pravoslavna vera je najstarija. Ona potice iz doba kad Srbi napustise paganstvo
da bi primili dogme grcko-istocne crkve. Muslimani poticu od starog srpskog
plemstva, koje se, posle osvajanja Turaka, preobratilo u islam da bi sacuvalo
svoje privilegije. Katolici se regrutuju medju sinovima pojedinih Srba koji su
se potcinili rimskoj crkvi u vreme papskog uticaja u BiH, a danas medju
cinovnicima austrijskim.”







Термин „Бошњак“ (у смисли националне припадности) измишљен је, и први пут (у том смислу) употребљен у Бечу[1], престоници Аустроугарске монархије[2] (1867-1918) од стране тамошње војно-обавештајне службе – Евиденцбироа[3].
Ово се дешава непосредно пред успостављање војне управе у сербској[4] Босни и Херцеговини (скр. БиХ), тј. одмах после Берлинског конгреса (1878), где су водеће европске силе, дале мандат Аустроугарској, да уведе ред и мир у ову (до тада) турску провинцију, односно ...да изгради савремену управу у истој.
Оно што је учињено (по овом питању) у БиХ, од стране аустроугарске администрације, рађено је искључиво према веома добро разрађеном плану аустроугарске обавештајне службе.
Користећи, недостатак глобалних контролних механизама, Аустрија користи своје присуство у БиХ, да би прилично насилно уводила „латиницу“[5] (хрватско писмо), коју потом посебно форсира међу потурченим Сербима.
Назив је смишљен у време управе Бени Калај[6] (1839-1903) у Босни и Херцеговини. 
Наиме, Калај је био председник Земаљске владе Босне и Херцеговине од 1883. до 1903. године, у својству заједничког аустроугарског министра финансија. 
Већ поменути мађарски племић Бени Калај, који је именован 4. јуна 1882. године, за управника Босне и Херцеговине, покушаваће упорно да (вештачки) створи нову нацију тзв. „Бошњаке“, а уз њих (наравно) и да формира тзв. босански/бошњачки језик.Циљ ових активности „црно-жуте“ монархије (како су је звали, због боја на аустријској застави), био је осујећивање националног препорода Серба у БиХ.
Водећи се овим идејама, Калај, преко Серба исламске вероисповести, покреће (1891) часопис „Бошњак“, који излази (до 1910. године) под мотом „Од Требиња до Бродскијех врата, није било Срба ни Хрвата!“.
Аустијанци су имали проблем, јер се не зна се порекло имена „Босна“, а све што се „ту и тамо“ на ову тему спомиње јесу само пука нагађања, која немају ни трунку научног утемељења.У изворима „првог реда“ (дакле не у неким од преписа из „новог века“) најстарији помен термина „Босна“ имамо у време Кулина Борића (1163-1204), из хумског рода Јаблановића, бана Босне (владао: 1180-1204), односно тек када се 21. јуна 1188. године, папа Клеменс III[7] (1130-1191), поглавар Ватикана[8] (владао: 1187-1191) обраћа писмом Трибунио Микелију[9], надбискупу Дубровника (владао: 1153-1188).Он (папа) у свом писму, говорећи о Босни (и њеном владару) исту овако дефинише:„сербска краљевина која је Босна“, односно на латинском језику (на оригиналном документу) то исто гласи овако „regnum Servilie, quod eat Bosna“ (Bullarium Ragusinum, стр. 31).
Ћиро Трухелка[10] (1865-1942), Чех из БиХ, избацио новокомпоновани израз „босанчица“, покушавајући да направи разлику између сербске ћирилице и исте те сербске ћирилица, ...ал' на Дрини.Кајкавац Ватрослав Јагић[11] (1838-1923), чувени хрватски лингвиста, није се са овим слагао, па је писао да је на пример чувена повеља бана Кулина написана на ћириличном писму и на сербском језику.
Измишљање нових имена за Сербе, је манир Германа, а који су Серби прихватали веома наивно.
Па тако данас имамо називе за исти народ Серби (оригинално, изворно име), те Сорби, Венди (Винди), Рашани (Раци), Срби, а потом и модерне називе који су рођени крајем 17., током 18., 19. и почетком 20. века Тотови (Серби на територији краљевине Мађарске), Шокци (још у 19. веку себе су у пописима називали Серби католици) и Буњевци (у прво време се зову Серби католици), да би нас сустигли и неки новокомпоновани германски пројекти, тзв. синтетичких нација: Македонци (1945), Црногорци (1945), Муслимани (после 1882., званично од 1970. године), тј. исти мењају име у Бошњаци (1993-1995), под притиском (1993) Американаца (CIА[12]: U.S. Interagency Balkan Task Force) и Немаца (BND[13]), да морају коначно да престану да мешају ...„вереско“ ...и ...„(ново)национално“ ...опредељење.Тако, уз помоћ америчке обавештајне службе, тзв. „Бошњаци“, постају следбеници изворних становника средњовековне сербске Босне, а Свет добија једну нову (до тада непознату) четврту значајнију нацију (после Хрвата, Црногораца и Македонаца) насталу од Серба, …тзв. „Бошњаке“. 
Овде се креатори новог светског поретка неће зауставити, већ ће тражити од Републике Србије, да изврши притисак на Републику Српску, да ова прихвати на пример термине „бошњачки језик“, односно касније и „босански језик“.
Зато иј није случајно, што је Република Србија још од 2012. године прихватила овакву антисербску терминологију, која има за циљ растакање сербског етничког корпуса, односно крађу сербске културне баштине, или ако хоћете историје.
Ово кажемо, јер је немогуће да неко учи бошњачку историју пре 1993. године, а да не краде сербске историјске личности, односно сербско историјско наслеђе.
Овако испада, да Серби сами треба да стварају бошњачку историју и то из своје сопствене.
Да апсурд буде већи, када је тражено да се добије право учења на (непостојећем) матерњем тзв. „бошњачком језику“, јер је Република Србија признала Бошњаке као нацију, појављују се уџбеници не на бошњачком већ на босанском језику, дакле имамо не само синтетичку нацију у којој су се измешали појмови вере и нације, већ сада та синтетичка нација има нескривене аспирације да путем терминологије присвоји и формално целокупну историју и културу, која припада Сербима на простору БиХ. 
Подсећања ради, занимљиво је одбијање званичних структура Републике Србије да користе изворни и историјски утемељен термин – Рашка, па чак и Јавни сервис Србије упорно пропагира термин – Санџак.
Муслиманска нација појављује се неформално 1961. године, а званично 1971. године.Изјашњавање Серба исламског верског опредељења:
1941 - Хрвати исламске вероисповести
1948 - Неопредељени муслимани (са малим „м“)
1953 - Југославени неопредељени
1961 - Муслимани (етничка припадност, још увек са малим „м“)
1971 - Муслимани (нација у етничком смислу - са великим „М“, одлука је донета 1970. године)
1993-1995 – Бошњаци (бивши Муслимани 1971-1993)
P.S.
Примери злоупотребе терминологије:
У Аутономној Покрајини Косово и Метохија дуго година (нимало случајно) је погрешно кориштен термин „иредентисти“[14] (ујединитељи), да би се означили „сецесионисти“[15] (они који заговарају отцепљење).
Када је у питању Аутономна Покрајина Војводина, сама Република Србија упорно у свим својим (државним) медијима назива локалне сепаратисте „аутономаши“, уместо „републиканци“, јер исти траже ЗАКОНОДАВНУ, СУДСКУ и ИЗВРШНУ ВЛАСТ, коју имају само републике, а самим тим исти по аутоматизму добијају и ПРАВО НА ОТЦЕПЉЕЊЕ.
--------------------------------------------------------------------------[1] Нем. Wien.[2] Нем. Österreichisch-Ungarische Monarchie.[3] Нем. Evidenzbureau.[4] Серби су чинили више од две трећине становништва Босне и Херцеговине све до геноцида у Другом светском рату (1941-1945).[5] Хрватско латинично писмо, познатије као – гајица.[6] Мађ. Kállay Benjámin, или Kállay Béni.[7] Лат. Clemens III.[8] Лат. Status Civitatis Vaticanæ.[9] Ит. Tribunio Micheli.[10] Чеш. Ćiro Truhelka.[11] Хрв. Vatroslav Jagić.[12] Америчка Централна обавештајна служба (Central Intelligence Аgency скр. CIА) је цео проблем око националне припадности муслимана (Серба, исламског верског опредељења), решила увођењем (нимало случајно) територијалног термина „Бошњак“, ...јер тиме Сербе и „Хрвате у Босни“, (углавном покатоличене Сербе) дугорочно гледано проглашава (у очима спољног Света) – националним мањинама.[13] Нем. Bundesnachrichtendienst.[14] Ит. irredenta (покрет за уједињење).[15] Лат. secessio (одвојити).

Krajem XVI veka je izaslo delo Vatikanska Biblioteka od klirika Anđela Roka u kome je stajalo na strani 171 : "Bosna pak izmedju ostalim narodima koji se sluze srpskim jezikom ,upotrebljava cisti i elegantniji nacin govora...kao sto sam doznao od Cavtaćanina jezuite Marina Temperice,koji taj jezik odlicno poznaje"
(Angelo Roccha, Bibliotheca Apostolica  Vaticana ,Roma 1591.)
Add a comment...

 Češki Publicista i Sociolog Jozef Hooček pisao je u narodnji listi organu mladočeške stranke prema prevodu Adama Pribičeviča i ovo-
Što je bilo dobro u narodu Srbskom,to je Starčević prisvojio za Hrvate, tako da je prisvojio i samog Cara Dušana i Kraljevića Marka


John Van Antwerp Fine у својој књизи
Тhe Early Medieval Balkans: a critical survey from the sixth to the late twelfth century - коју је штампао 1991 University of Michigan Press, а на страници 248:
Повијесни извори о средњевековној Хрватској
Рана средњевековна хрватска 'повјест' је слична старом клепеталу: што га више проучаваш - све мање знаш о њему. Као студент факултета - студирајући историју Балкана - мислио сам да знам много о Хрватској; али што сам више учио о Хрватској, једна по једна од "чињеница" које сам знао пре показивале су ми се сумњивим, базиране на сумњивим изворима или ни на каквим изворима информација. Већина постојеће литературе на западним језицима о средњевековној Хрватској је изузетно сиромашна и често обојена националистичком пристрасношћу.
Највише информације о средњевековној Хрватској потиче из каснијих (седамнаести и осамнаести век) наративних 'повјести'. Ове повјести су писали ентузијасти а садрже мешавину чињеница и легенди; а пошто су многи документи на којима су ове 'повјести' засноване - изгубљени, изузетно је тешко просудити да ли њихове информације долазе из поузданог извора или не.

Hrvati ne poznaju sopstvenu istoriju- Nemački etnolog
,,Nema još ni danas nijednog naroda u Evropi, koji bi sve do poslednjeg seljaka,znao više o svojoj prošlosti, nego Srbski narod, i time se razlikuje od seljaka Bugarskog i severno Hrvatskog sa znatno manje poznavanja istorije
G, Gaseman ’’Kuktur der sudslaven. Handbuch der Kulturgeschicte Potsdam s.a. 1935. Str.32
Italijanski publicista Franko Materi na pregnantan nač in u knjizi “Mađarska i Mađari”, objavljenoj u Torinu 1913. godine, objašnjavajući hrvatska svojatanja mađarskog nacionalnog junaka Mikloša Zrinjija, u kome je po svoj prilici bilo hrvatske krvi, ali ne i nacionalne svesti, ističe:
“Hrvatska lakomost ne zadržava se samo na želji da prisvoje tuđe heroje, koji bi bili suviše idealna hrana da je zadovolje; ona (ta lakomost) ima i
praktičnije namere, ona ima u vidu čvršće stvari; posle junaka hoće i zemlje, i sanja o jednoj Hrvatskoj velikoj i moćnoj, koja bi se prostirala tamo dole uzduž
Istočnog Jadrana do granica mogućega, sa nejasnom željom da i njih pređe, bilo kad, i da se blago prebaci na drugu obalu.”

 Dalmatinac Luka Poduje, koji je pisao na italijanskom
jeziku, u knjizi “PolitiČka pisma iz Dalmacije”, objavljenoj u Zadru 1920. godine upozorava: “Zbog jednog hrvatskog upada koji je u našoj pokrajini izvršen u jednoj udaljenoj epohi, uspelo se, pomoću promućurnih i perfidnih mistifikacija da se stvori jedno tobožnje istorijsko hrvatsko pravo na Dalmaciju.”

 Lingvista Rudolf Muh smatra da riječ Hrvat potice od germanskog izraza HRVATNA, sto znaci „SA ROGOVIMA”, odnosno „OVAN”.
Na iranskom jeziku HAURVAT znaci CUVAR STOKE ili COBANIN.
Kristijan Bartolomej u svom staroiranskom rijecniku navodi da riječ KSRVANT znaci GROZAN, JEZIV.
Karl Penka u djelu „Porijeklo arijevaca” iz 1883.g. kaže da HRVAT oznacava onoga KOJI DRUGOME PRIPADA ili ROBA.
Dobrovski ga je izvodio iz rijec HRB, sto znaci PANJ.“
Jedan jarski jezuita iz 18.vijeka da to ime potice od bugarskog kana KUVARTA kome su bili POTČINJENI
Austrijski etnograf Karl Baron Cernik pisao je: „Ime Hrvat izvodi se od slavenske rijeci HRB, sto znaci BRIJEG.


Kurbati Oguri, koji su, da bi vladali brojnijim Slavenima, morali primiti neke njihove običaje i jezik, organiziraju Slavene u borbi protiv Avara, a posljednja etapa tog otpora bio je prodor u Dalmaciju, iz koje su tada čak i protjerali Avare, u zajedničkoj akciji s Bizantom i Francima. Ti Turci, s vremenom su se sasvim poslavenili, ali su svoje ime - Kurbat - "dali" novostvorenom narodu, tzv."Hrvatima". Autor : Osman Karataj, Knjiga: ,,U potrazi za izgubljenim plemenom 


Dr Osman Karatay: "In Search of the Lost Tribe: The Origins and Making of the Croatian Nation". Turci smatraju Hrvate svojim "izgubljenim plemenom". Na turskom "harabatija" znači "ruševina", a "harabati" - "pijanica". Takođe "horjat" i "horjatin" na turskom znači "prostak, neotesanac", a na grčkom "horiates" znači "seljak". S druge strane, na turskom "serbes" znači "slobodan, nezavistan, samostalan" (B. Klaić: Rječnik stranik riječi, Zagreb, 1985). 

http://www.slobodnadalmacija.hr/Spektar/tabid/94/articleType/ArticleView/articleId/120449/Default.aspx

GAĐENJE FRANCUSKIH VOJNIH STAREŠINA NA HRVATE U DALMACIJI
(prilikom zaposedanja Dubrovnika ). Njihov položaj (Dubrovčana) beše sasvim mučan I, mada zima u Dubrovniku nije žestoka, bilo je to najgore doba godine,bez kućne zaštite , životnih namirnica,lekova za ranjene I bolesne, autoritet starešina se nije poštovao, seljaci I dezerteri Hrvati takmičili su se ko će više da opljačka, I Host sa svojim oficirima bacao je prezriv pogled na ove bandite, kojise nazivahu ‘’oslobodiocima domovine’’ L’ abbe Paul Pisani de Dalmatie de 1797.a 1815,Episode des sonquetes napoleoniennes.Paris,1893.strana 451.

 
Колико су „Хрвати“ као национална група изграђени на лажном, непостојећем идентитету и наслеђу, говори и чињеница да се чак и термин „УСТАШЕ“ први пут у повести света спомиње код Срба, а не код Хрвата.
Наиме, приликом оснивања Нишког комитета 24. фебруара 1874. године, за вођу ове српске тајне национално-политичке организације је изабран Коле Рашић који је именован за „ВОЈВОДУ УСТАША“ који је требао „да, када за то буде дошло време, подигне становништво нишког краја на Турке“
Add a comment...

Post has attachment
U prirucniku "Poznavanje zakona" koji je izdat u vreme nezavisne i medjunarodno priznate drzave - Kraljevine Crne Gore iz 1914.godine ,na strani br.105 pise sledece: "...Mi ne bi mogli nikako upotrebiti naziv "crnogorski narod" u smisli narodnosti,posto su Crnogorci po narodnosti Srbi,a crnogorske narodnosti ne postoji" . Autori prirucnika su prof.Zivko Dragovic ,clan Drzavnog savjeta i narodni poslanik,pravnik Ljubomir Bakic ministar pravde u vladi Serdara Vukotica.(Zivko Dragovic,Ljubomir Bakic,Poznavanje zakona,Cetinje 1914, str.104-105)

SLIKA PRIRUCNIKA: https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xat1/v/t1.0-9/11537706_1455715501412569_3570469491959738646_n.jpg?oh=af213580ac4643fa6fca8ecb70876b77&oe=5628499D

SLIKA STRANE BR.105:
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/11147077_1455716191412500_8864128327867990112_n.jpg?oh=690e8c89b8bdd6811631b038a7b4eeb7&oe=561FC6BF

SLIKA DRTAVNE ZASTAVE NEZAVISNE I MEDJUNARODNO PRIZNATE SRPSKE DRZAVE- KRALJEVINE CR NE GORE:
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/11219235_1455716611412458_1413268054472188367_n.jpg?oh=c2ec87e31f8cabbb9febcd3f41526fb4&oe=561A51EA
Add a comment...

Post has attachment
Johan Kaspar Cojs: Od Srba nastali svi Slovenski narodi"

Johan Kaspar Cojs(nemacki istoricar,(1806-1856) ) u svom delu  „Die Deutschen und die Nachbarstämme“ na strani br. 601 kaze: " "Srbi imaju kraljevstvo tolike velicine da iz njega proistekose  svi Slovenski narodi sto i sami potvrdjuju"

SLIKA  STRANE BR.601:
http://srbski.weebly.com/uploads/4/8/9/7/48971821/863109_orig.jpg

SLIKA DELA:
http://srbski.weebly.com/uploads/4/8/9/7/48971821/6315380_orig.jpg

SLIKA PISCA: http://srbski.weebly.com/uploads/4/8/9/7/48971821/4469046_orig.jpg?178

ORIGINAL TEKST: »Zeriuani (Serbliani, Serbiani, Serbi) quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant.«

OSTALI PODACI:
Извор (назив књиге): „Die Deutschen und die Nachbarstämme“
Аутор: Јохан Каспар Цојс[2] (1806-1856), немачки историчар, лингвиста и келтолог 
Издавач: Игњац Јозеф Лентнер[3] (17??-18??)
Место штампања: Минхен[4] (Краљевина Баварска[5]: 1806-1918 / Немачки савез[6]: 1815-1866)
Година издања књиге: 1837
Језик: немачки и латински
Писмо: латиница
-----
[1] Мисли се на поменуте славенске народе – примедба преводиоца.
[2] Нем. Johann Kaspar Zeuß (1806-1856).
[3] Нем. Ignaz Joseph Lentner.
[4] Нем. München.
[5] Нем. Königreich Bayern.
[6] Нем. Deutscher Bund
Add a comment...
Wait while more posts are being loaded