Случај Јасне Матић: Опомена Вучићевима да Запад не гине за оне које је потрошио
ЗА ТРИЧАВИХ 900.000 ЕВРА СУДЕ ЈОЈ У ЗЕМЉИ У КОЈОЈ И БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ СКРИВА ЊЕНУ ВАЗАЛНОСТ 
Јасна Матић
Можда је експертима из Г-17 најтеже да разумеју зашто Ј. Матић ћуте праведни амбасадори, где су ту протести против насртаја на владавину права, где су ту људска права за људе који су за њих радили псећи одано јер су веровали у либералне идеале
За учињене услуге компрадори добијају право да мазну нешто за себе, али пошто је у седлу већ друга екипа, која дела боље него и Матићка и Млађина екипа, они се неће исцрпљивати у заштити оних који су „прохујали с вихором“. Било па прошло
Уосталом,  друга компрадорска екипа је била задужена за доношење закона у борби против корупције и за обуку кадрова да изводе те радове. Мора и колонијални либерални ситем да изгледа као да то све има
Може бити да тај ваљак колонијане правде негде нагази и Млађу. А и ови које сад овде имају, и који мисле, као и шифровани експерти и жуте демократе, да ће вечно бивати на власти - могу да оду код врачаре да им прорекне извесну судбину
Пише: Слободан РЕЉИЋ
И ТАКО све прође. Чувени експерт Јасна Матић, особа од највишег поверења предводника експертског стада међу Јужним Словенима Млађана Динкића, толико пута је примитивном српском народу објашњавала шта му је чинити, давала све од себе; еј, министровала овој дивљини у Министарству за телекомуникације и информационo друштво и директорисала СИЕПА-ом, установом за најважнији посао у овој нерадничкој привреди – бринула о нашем извозу, човече! И, шта?
         Ено је пред судом за тричавих 900 000 евра. Ма, да ли је то могуће, људи моји?
         И већ могу да видим предводника Млађу, намрштеног и експертски забринутог, како улази у судницу, хвата тужиоца за зулуф и као неразумно ђаче га извлачи напоље и... Ваљда га шутне у стражњицу, али то не може да се види јер је затворио врата за собом. Судија и порота устају постиђени и у самртној тишини излазе из суднице, јер не смеју тог државника да погледају у очи.
         Још би се ту појавио и онај генијални економски стратег Мирољуб Лабус, кога су обожавали у свим амбасадама, западним, наравно, јер је знао да каже, а, богами, и да уради. 
          Али, не. Ова сцена је само привиђење, јер нема више ниједне амбасаде да подвикне Матићкиној експретској другарици Зорани Михајловић да одмах заустави државни прогон слободомислећих и предузетних особа.
          То је судбина компрадора у колонијалним демократијама. Дају све од себе за ствар Империје, али их се онда заборави.
          И Јасна Матић је, јављају новине, „током излагања заплакала, говорећи о медијском линчу након покретања поступка против ње у марту прошле године, када је била ухапшена и притворена петнаестак дана. То је, како је навела, било погубно по болест њене мајке“.
          А, да, ту су и незахвални медији. Толико су је у време оно волели. Није било дана да је није неки младац звао на мобилни да даје изјаве, да коментарише, оцењује, подржава, објашњава, да полемише... Али, пре свега, као експерт. Колико је само експертског ума она потрошила објашњавајући да „Телеком“ треба да се прода, јер ми у Србији немамо менаџере. Не умемо да управљамо.
          Знамо да створимо. Тај баналнији део да, али онда нема ко да то води. Толико је била убедљива да су на крају то схватили и ови СНС-прогерсисти, замал’ експерти, па сад они понављају њен крунски аргумент.
          Оно мало што је ваљало менаџера у тужној Србији, и што уме да менаџерише, Матићка је довела у СИЕПА и зато је морала да их плаћа. Отишли би они, као што су говорили умни Млађо Динкић и Божа Ђелић, на светску пијацу, а тамо би се за њих отимали као за Роналда. А Србија то није могла себи да допусти. Односно, експертска странка је спасла Србију.
          Колико је само умних новинарских текстова написано о том кључном проблему. Ко се све није придружио том покрету за спас Србије од „одлива мозгова“!
          Вук Драшковић је о томе приповедао у десетерцу.
          Ето, зато је нормално што је директорка Матић „захтевала да се закључи уговор са њеним возачем и секретаром када више није радила у Агенцији“. Зато она није жалила ни да се ти суперексперти мало опусте – што тужилац, очигледно типичан српски примитивац, види као „путовања већег броја запослених на сајмове и разне студијске посете иностранству, па чак и фитнес програме који су коштали 200 000 динара месечно“.
          Шта је требало да раде ти суперљуди који су хтели да од Србије направе Калифорнију? Да седе у овом мраку? Е, зато и јесмо ту где смо. То није могла да спасе ни Јасна Матић. Руку на срце, мало је 900 000 евра за такве људе.
          Какви су то пројекти: што њима боље, Србији горе! Јер, нису они комунисти или хришћани па да брину како да нахране убоги народ.
          Експерт компрадор мора да паре пребаци у оне земље које знају да управљају, а да народ обучава како да све боље живи са све мање пара.
          Формула за Нобелову награду за мир. 
          Оптужују данас у овој мрачној Србији директорку Матић што је потписала 1291 уговор о ауторском делу да би том дрим-тиму додала неку цркавицу на мале плате. Нико не пита како је њој, јадници, било напорно да све то испотписује.
          Сад одједном постаје проблем што је она „у почетку уговорима извлачила новац из донација организације Програм Уједињених нација за развој“. Па, чекајте сам назив каже, јУ-еН-Ди-Пи, да то кажемо на језику на коме сва њена операција изгледа тако нормално − United Nations Development Programme (UNDP). Па то је за развој.
          Него, изгледа да је Јасна узалуд давала и свој напор за реформу судства, кад је преостао и овакав кадар. И зато потресно звучи њено најискреније признање: „После свега, не знам зашто сам оптужена. Мислим да ниједан закон није прекршен“. Рецимо, кад је нешто требало да се превде на јапански, она је била толико обзирна да није сама по рођеном Београду тражила преводиоца за јапански, него је поступила „како треба“. „Преводилац је ангажован на препоруку јапанске амбасаде“, саопштава она судском већу и тужиоцу. А они ништа.
          Ако то није за ослобађење од свих оптужби, одмах и овде, онда се не зна шта се чека. Ваљда је требало да унајми преводиоца за арапски.
          Можда је експертима из Г-17 најтеже да разумеју зашто ћуте праведни амбасадори, где су ту протести против насртаја на владавину права, где су ту људска права за људе који су за њих радили псећи одано јер су веровали у либералне идеале. Али, никад западне бирокатизоване структуре не желе да троше емоције на своје слуге. Јесте, за учињене услуге компрадори добијају право да мазну нешто за себе, али пошто је у седлу већ друга екипа, која дела боље него и Матићка и Млађина екипа, они се неће исцрпљивати у заштити оних који су „прохујали с вихором“. Било па прошло.
          Уосталом,  друга компрадорска екипа је била задужена за доношење закона у борби против корупције и за обуку кадрова да изводе те радове. Мора и колонијални либерални ситем да изгледа као да то све има. И морају после и они, као што је СИЕПА извозила, да покажу како антикорупцијски систем функционише.
          Што су се јадна Јасна и збуњени Оливер Дулић томе нашли на путу, то стварно није разлог да се Газда потреса. Колико они таквих имају!
          Може бити да тај ваљак колонијане правде негде нагази и Млађу. А и ови које сад овде имају, и који мисле, као и шифровани експерти и жуте демократе, да ће вечно бивати на власти, могу да оду код врачаре да им прорекне извесну судбину.
          Увек кад видите како се компрадори унезвере, сетите се оних холивудских потресних прича о страдању добрих америчких војника и службеника у цивилу у Вијетнаму и драме кад они – морају отићи. Велики хеликоптер тако удара по ваздуху да се ништа не чује, а неки обзирни морални Американац, обично без речи, погледима пуним туге објашњава свом жутом сараднику из Сајгона да разуме... Долазе оне црвене звери. Убиће све. Али, ето, нема места у хеликоптеру. Нема.
          Летелица се диже, онај човек доле тоне у црну рупу, а наш херој – види се у проширеном кадру − држи за руку једно лепо уплашено жуто женско створење, мање од маковог зрна, али толико прирасло за херојево срце.
          Много касније смо ми, који никад нисмо ишли около по свету и даривали заостале земље демократијом, схватили да је то први закон компрадорства: црна рупа као судбина.   
          (Геополитика број 91, октобар 2015.)
Shared publicly