ДИГИТАЛНА ШКОЛА ЗА ДОМАЋЕГ ВОЛА – или нуди нам курајбер да будемо сајбер

МОЋЕШ, ХОЋЕШ, А И СМЕШ ДА КОРИСТИШ ДОБАР ФЛЕШ
Постоје три поколења: заостала генерација Икс, која још верује у превазиђене културне моделе и ауторитете, генерација Ипсилон ( Миленијумска, Нет генерација или Ехо бумери ), у којој су људи од 25 до 35 година, који углавном прихватају одговоре са Интернета, и генерција Зед, коју афирмативно зову „дигитални урођеници“ (digital natives).
Велики број наших просветара је из генерације Икс, па не схватају шта им се то нуди на семинарима стручног усавршавања кад предавач и пророк дигилтализације каже окупљенима: „Приликом примене фишбоул (fishbowl) методе, добро је користити микротичинг (microteaching), а најбољи се фидбек (feedback) добија када се све прикаже на флипчарту (flipchart).“
Руски психолог Димитрије Авдејев указује на последице које непрестано коришћење рачунара има на свест младих.
Он каже: “У Русији више од 16 милиона људи старијих од десет година користи компјутере. Више од 8 милиона испитаних (51%) на питање о сврси коришћења компјутера одговорило је са: „компјутерске игре“. Скоро 3 милиона њих је омладина у узрасту од 10 до 18 година. Дужина времена посвећеног игрању игрица у просеку износи од 20 до 50 часова недељно. Сваки четврти играч проводи за компјутером више од 20 часова недељно што превазилази време које се проведе током осмочасовног радног дана. Око 700 хиљада играча не може да се одвоји од светлуцајућег екрана. Ове особе (пре свега омладина) болују од компјутерске зависности.“
У чему је, дакле, суштина дигитално – футуристичког будалисања?




ПИШЕ: Др Владимир Димитријевић



Прво нешто о наслову. Реч „курајбер“ није непристојна, него, у нашем језику, означава претка у четрнаестом колену – с тим претком нисмо у нарочито присној вези. Користи се такође и као израз за неког ко нам није ни род, ни помози Бог. Зашто је израз употребљен у наслову, читалац ће сам закључити.

А сад, да пређемо на тему.

Ових дана, док весељаци из Министарства просвете најављују увођење електронских дневника и све чари модерних технологија, у многим нашим школама, где ни клозети нису сасвим уређени, просветним радницима се деле меморијски флешеви с једним циљем: да се електронски преваспитају и прилагоде добу у коме ће бити још већи кловнови него до сада – убоги додаци „паметних машина“ које ће образовати нашу децу.

По наставничким канцеларијама се, због свега тако дигитално сјајног, шири „Балада о флешу“:

Наш просветни систем одавно је треш. Место квалитета заузеће флеш.

С примањима твојим како бити јешан? Дигитализуј се и постани флешан.

Зар са таквом платом у месару смеш? Заборави месо. ( На енглеском „flash“).

Волео си пивце и шницлицу реш. Сада гули кромпир и користи флеш.

Кад просветар умре и постане леш сахраните са њим меморијски флеш.

Image result for усб

Али, шалу на страну. (Уосталом, у свакој шали има и мало шале.) Однео ју је, по свему судећи, ђаво, који је нашао начина да школу учини местом за заглупљивање наше будућности. Наравно, процес иде под видом дигитализације. Компјутери су све и свја. Настава мора ићи „он лајн“. Интернет је будућност образовања. Нема штете. Има само користи.

ЕЛЕКТРОНСКИ КАД СЕ УЧИ ТАД У ГЛАВИ МАЊЕ БУЧИ
Рецимо, из моде полако излазе књиге какве некад беху. Уџбеници неће морати да се штампају, јер ће моћи да буду дигитални, кличу из Министасртва просвете. Да би школске књиге могле да буду само у дигиталној форми, у закон је уведена одредба да је уџбеник основно дидактичко средство у било ком облику или медију. Када дигитални уџбеник буде предвиђен законом, биће усвојени стандарди за његову израду, као и нови план уџбеника. Ово решење омогућиће јефтиније, праведније и доступније образовање, кажу у Министарству просвете.Ученицима ће дигитални уџбеници бити и занимљивији и функционалнији, што ће утицати и на повећање њихових знања и вештина.(1)

ШТА ЋЕ НАМА ТАБЛА КАД ИМАМО КАБЛА
Ево како су лумени наше просвете рекламирали обавезну информатику од петог разреда основне школе: “Увођење информатике као обавезног предмета од петог разреда ђацима ће олакшати модеран начин учења помоћу видео-лекција, које ће им бити доступне не само у школским клупама већ на било којој локацији на којој се помоћу мобилних телефона буду повезали са интернетом. Бар што се информатике тиче, учење са табли, из свезака и уџбеника постаће прошлост за ђаке петог и шестог разреда. Све лекције могу наћи на интернету, захваљујући пројекту „Програмирај”, који је осмислио тим од 12 факултетских професора и наставника основних и средњих школа, а намењен је ђацима петог и шестог разреда.

Како истиче Катарина Алексић, координатор пројекта „Визуелно програмирање за основце”, лекције које су ту снимљене за петаке су попут видео-игрица:“Намера нам је била да на најзанимљивији начин петацима приближимо нови обавезни предмет – информатику и рачунарство. Лекције за шестаке су мало озбиљније. Поред видео-лекција, урадили смо и приручник о коришћењу у дигиталном облику, којим могу да се служе и ученици и наставници. Све ово доступно је и старијима који хоће да стекну основна знања о програмирању, зато је материјал постављен и на порталу фондације „Петља”, Мудл мреже Србије, Друштва за информатику Србије, на сајту Министарства просвете, а пројекат „Програмирај” имаће и посебан канал на „Јутјубу”.“

Бојана Сатарић, координаторка пројекта за шестаке, појашњава да лекције трају од шест до 14 минута и да их има по 18 за сваки разред:“Ученици ће у превозу, на путу од школе до куће, моћи да усвајају градиво и да знање проверавају решавајући задатке на мобилном телефону. Лекције ће временом бити надограђиване“. /…/ Три недеље су наставници у виртуелној учионици похађали курс на коме су научили како да упуте ђаке у коришћење видео-лекција, а добили су и предлоге задатака за вежбање, као и оних за тестирање знања ученика. Како каже Снежана Марковић, саветница министра просвете за информационо-комуникационе технологије, тих 60 наставника даље ће преносити знање колегама широм Србије. Марковићева истиче да је и мандатарка Ана Брнабић у експозеу нагласила да образовање треба да подстиче иновације и критичко размишљање:“На том трагу је и овај пројекат. Утицаћемо на то да читаве генерације ђака на време развију алгоритамски начин размишљања и повећати број ученика који завршавају средњу школу са добрим основама за наставак школовања у области информационих технологија“.

Татјана Матић, државна секретарка Министарства трговине, туризма и телекомуникација, каже да су ова два пројекта веома значајна за то министарство, због чега су их и подржали са 1,6 милиона динара.:“„Програмирај” је добар пример сарадње између невладиних организација и државног сектора у осавремењивању образовања. Битно је што ће, поред 120.000 ученика петог и шестог разреда, сви наставници и родитељи моћи да користе видео-лекције и упутства“.(2)



РОБОТИЋИ, РОБОТИЋИ, СВИ ЋЕМО ВАМ ПРИЋИ


Рекламирани су и роботи у школама:“У оквиру акција Битка за знање и КОДирање 40 школа из Београда и околине добило је мБот роботе, који ће ученицима помоћи да науче кодирање. За мање од три месеца акције, захваљујући донорима, Фонд Б92 као носилац акције успео је да обезбеди средстава за куповину неопходних количина мБот робота за 344 основне школе из 201 града и општине у Србији које су се пријавиле за учешће у акцији. Средства за набавку мБотова за 213 школа, обезбедило Министарство државне управе и локалне самоуправе у сарадњи са УНДП Србија.



мБот роботи. ФОТОГРАФИЈА: Министарство просвете, науке и технолошког развоја



Онда министарка, а сад премијерка, Ана Брнабић истицала је да је циљ да све школе у Србији добију мБот роботе и да је за њихову набавку неопходно још 400.000 евра.„Одлучили смо да финансијски помогнемо овај пројекат, да не чекамо само привреду”, рекла је Брнабић, која је и на челу Министарског ИТ савета.

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић, рекао је да су мБот роботи савремени наставни алати помоћу којих ће основци од петог до осмог разреда у школама учити програмирање и кодирање:„Програм информатике од следеће школске године биће веома озбиљан и са много елемената програмирања, па ће им ови роботи бити од велике важности. Акција је показала да су жеља за знањем и битка за знање део истог процеса. Верујем да ће и друга фаза бити успешно реализована”, рекао је он.

Све школе које су се пријавиле, њих 344, добиле су мБотове, а обуку за рад са њима прошло је 252 наставника, док је за 200 наставника обука у току.

Најављено је и такмичење из кодирања, када ће се и видети први резултати употребе робота и успешност обука, о чему је говорио Веран Матић, директор Управног одбора Фонда Б92. Он је најавио да паралелно са овом акцијом иде и акција набавке микро бита, који се ће користе у школама у Британији за ученике седмог разреда. Снажана Марковић је усклинула с усхићењем:“Посебно је важно да наставници буду оспособљени за употребу дигиталне технологије у настави јер она омогућава да квалитетније испланирају и реализују наставу, да и сами буду креатори, да овладају етичким и безбедносним аспектима употребе ИКТ, као и да прате напредак ученика“.(3)

СВИ ДЕЧИЈИ МОЗГОВИ БИЋЕ ОН ЛАЈН КАША: ЕЛЕКТРОНСКИ ДНЕВНИЦИ БУДУЋНОСТ СУ НАША


Ту су и нови начини педагошке евиденције: “Уводе се електронски дневници, који ће постојати на посебном порталу, а различите нивое приступа имаће наставници, родитељи, директори, али и ученици. Е-дневник омогућиће анализу ученичких успеха по одељењима, генерацији, на нивоу једног предмета, а родитељи ће сваког дана имати увид у школске резултате свог детета.Бојан Радић из Министасртва просвете нас теши:“Према препоруци психолога, наставници ће моћи да виде само оцене из свог предмета, а разредне старешине сва постигнућа. Родитељи ће моћи да виде све оцене и изостанке ученика. Још једна препорука психолога била је да родитељи добију увид у оцене тек након 48 сати, како би деца имала времена да објасне како су зарадила одређену оцену.“ Већина података које ће видети запослени у просвети биће у виду процената, без персоналнизације – колико ученика је одлично, колико изостаје. Подаци добијени у реалном времену помоћи ће, на пример, да се у време епидемије грипа, према броју деце која нису на настави, процени има ли основа за прекидање наставе. Директори ће моћи да пореде успехе своје школе са другима, али само на нивоу анонимних бројки. Неће располагати подацима о конкретним школама. Ученици ће видети све податке о оценама, изостанцима и коментарима наставника.“(4)

ОПУШТЕНЕ ШКОЛЕ ЂАЦИ ЋЕ ДА ВОЛЕ


Школе какве знамо нестају. Долази нам школа будућности. Ура! Ура! Ура! Све смо то сазнали на сајму будућњака у Београду:“Школа будућности биће пресељена из учионица у паркове и музеје, ђаци ће учити да медитирају, а главни асистент наставницима биће вештачка интелигенција. Време је да педагогија сустигне технологију. Употреба информационо-комуникационих технологија у образовању била је тема недавно одржаног сајма у београдском Белекспо центру. Учествовало је 180 говорника, а преко 6.500 наставника, професора и директора школа посетило је догађај, што све говори у прилог томе да су српски просветари и те како жељни нових знања и дискусија о томе како ће изгледати школа будућности. Уз помоћ интернета свакако, јер је, током три дана одржавања, пренос конференције уживо имао више од 9.000 прегледа.

Професорка Драгана Симић из средње школе „4. јул“ у Врбасу истакла је: „Ђаци заиста долазе са све лошијим информатичким предзнањем, без обзира што је то једна од области која их највише интересује. Коришћење информационих технологија код њих се свело на коришћење Инстаграма, Фејсбука, играње игрица, Јутјуб. Мени је као наставници рачунарства лакше него неким мојим колегама да уведем нове технологије, а схватила сам да једино тако могу задржати ауторитет, осим ставом и знањем. Нагласићу и да наставни план за информатику и рачунарство није мењан 20 година, а знате и сами шта то значи у настави информатике. Оно што је предавање са часа учи се код куће уз помоћ видео-снимака које сам креирала, а домаћи рад и решавање задатака радимо на часу. Постављала сам им материјале на Јутјуб, линкове на свој блог и имала сам утисак да сам се на почетку само ја обрнула, не и они. То су у почетку били најразличитији изговори, од тога да немају мејл адресе до тога да немају интернет. За први час петина их је погледала лекцију, а сваки десети је стварно научио, али полако су се све више укључивали. У једном моменту почели су да гледају материјал који бих им слала и на фејсбук групу, па су се укључили, саставили тест да ја одговарам на питања. Мотивисало их је то, јер су видели да могу да добију и лепе оцене“.

Да не мора само настава из информатике да се одвија онлајн, потврђује и професорка српског из Математичке гимназије у Београду Анђелка Миладиновић. Седмацима и осмацима, често неразумљиве, досадне и далеке теме, попут епске песме у десетерцу „Почетак буне против дахија“ или лекције „Почеци словенске писмености“ овако је излагала:“Десетерачке песме ретко које дете чита из личног задовољства. Анахроне су за њихово поимање књижевности. Али, није немогуће тај стари свет ујединити са савременим технологијама. Тако смо народну епску песму „Почетак буне против дахија“ обрадили тако што су осмаци креирали страницу на Википедији. Седмаци су ове године завршили пројекат „Глагољате ли ћирилицу“. Све је почело тако што сам им задала задатак да у Београду пронађу споменик Ћирилу и Методију, направе селфи и окаче на Фејсбук, а завршило се са шест анимација лекције о словенским просветитељима и онлајн квизом“.(5)

ШТА БУДУЋЕМ ЂАКУ ПРИЈА? МЕДИ… МЕДИ… ТАЦИЈА
Ана Раутинен из финске организације „ХундрЕд“ одржала је предавање на тему како ће образовање изгледати наредних 100 година:“Схватили смо у Финској да је свет напољу важнији и да више мотивише децу као место за учење. Основна идеја је да читав град или место постане заједница за учење, музеји, паркови, све то може да послужи… тако ће деца учити у будућности./…/ Неће више бити традиционалног система где је математика само математика, учење језика само учење језика, све би то требало да се прожима. То је нова педагогија, према којој је ученик одговоран за своје знање пре него наставник. Највећи изазов је данашњим генерацијама приближити читање. Зато многи наставници уводе вежбе концентрације и медитације, да би се деца умирила и могла да откривају матерњи језик кроз књижевност“.



Медитација. Фотографија: novasvest.com



„Ко нема у вугла, има у Гугла“, знају наши ученици. На том становишту је и професор из Велике Британије, Доналд Кларк. Он је објаснио да друштво каска за тахнологијом, а педагогија за друштвом, па је важно да се педагогија приближи онлине свету: „Професори воле да причају досадне приче ученицима и студентима. Професори стоје испед црних и белих табли, као да је бела табла сва технологија. То нас нигде не води. Истинско достигнуће вештачке интелигенције је да се персонализује учење, и то је будућност педагогије. Свако је различит. На пример, свако говори различит ниво енглеског језика. Апликација и софтвер то могу да измере, и знаће шта вам је следеће потребно да учите. Универзитетски професор не зна свих 200 студената, али апликација зна“.(5)



ТАЈ ПРОФЕСОР ЈОЦА НЕПРЕСТАНО ЗВОЦА


Још 2017, усред еуфорије око жестоке информатике међу петачићима, Јован Д. Лапчевић, професор техничког и информатичког образовања, поставио је надлежнима низ логичних питања: “Поред министарстава трговине и просвете пројекат су подржали и Министарство државне управе и локалне самоуправе и фондација „Петља”. Зашто се касни и када ће у Просветном гласнику бити објављен наставни програм за нове предмете Информатика и рачунарство и Техника и технологија за 5. разред основне школе? Када ће се званично у Просветном гласнику објавити допуна/измена Правилника о врсти стручне спреме наставника и стручних сарадника у основним школама,у вези са профилима стручне спреме будућих наставника информатике и рачунарства као новог обавезног предмета у у основној школи? Зашто се касни и када ће почети стручни семинари за наставнике Информатике и рачунарства у основној школи? Колико је школа добило нове рачунаре у последњих годину дана за опремање информатичког кабинета и колики је број тих рачунара? Колико је информатичких кабинета по школама прикључено на интернет мрежу у последњих годину дана и када ће се тај циклус повезивања завршити на територији целе Републике Србије? Колико школа уопште нема просторних могућности за реализацију оваквог вида кабинетске (практичне) наставе рада на рачунарима, и шта се до сада по том питању урадило? Како ће се решити недостатак компетентних и за ту област школованих наставника информатике и рачунарства, уколико се искаже недостатак истих? Када ће се решити проблем одржавања рачунара по школама? Када ће почети увелико најављивано повезивање основних школа на Академску мрежу Србије (АМРЕС)? Или се можда одустало од тог пројекта? Када ће бити спремни уџбеници за нови наставни предмет Информатика и рачунарство? Да ли имате осећај личне одговорности ако услови који произилазе из претходно постављених питања нису испуњени и неспремно дочекујемо почетак нове школске године?“(6)

Наравно, на питања му није одговорено.



КОМПЈУТЕРИ, КОМПЈУТЕРИ, ВИ СТЕ НАШИ ПРОГРАМЕРИ


Сада се постваља питање – зашто се школа у потпуности прилагођава компјутеризацији ако знамо да је роботизација човека процес који може имати штетне последице. Зар не треба сачувати школу у најбољим традицијама хуманизма, школу по мери човека, а не машине? Зар је неопходно ђаке још дубље уваљивати у дигитални муљ као да већ нема довољно штетних појава везаних за тај муљ?

Руски психолог Димитрије Авдејев указује на последице које непрестано коришћење рачунара има на свест младих. Он каже:“У Русији више од 16 милиона људи старијих од десет година користи компјутере. Више од 8 милиона испитаних (51%) на питање о сврси коришћења компјутера одговорило је са: „компјутерске игре“. Скоро 3 милиона њих је омладина у узрасту од 10 до 18 година. Дужина времена посвећеног игрању игрица у просеку износи од 20 до 50 часова недељно. Сваки четврти играч проводи за компјутером више од 20 часова недељно што превазилази време које се проведе током осмочасовног радног дана. Око 700 хиљада играча не може да се одвоји од светлуцајућег екрана. Ове особе (пре свега омладина) болују од компјутерске зависности.“

Како изгледа зависност?

Авдејев упозорава: “У основне клиничке знаке компјутерске зависности се убрајају: измена психичког стања (појава еуфорије) приликом контакта или током припреме за контакт са компјутером; губитак контроле над тим колико времена протекне током рада са компјутером; тенденција да се продужи време борављења за компјутером; психолошка нелагодност (раздраженост, потиштеност, осећање „празнине“) у случају немогућности седења за компјутером; коришћење компјутера ради побољшања сопственог расположења, скретања пажње са проблема који притискају, то јест, ради вештачке измене сопственог психичког стања.“

Последице су, наравно, и физичке и психичке: “Начин живота испред компјутера који подразумева слабо кретање доводи до обољења кичме (остеохондроза), желудца (гастритис), органа дисања, слабљења вида, синдрома карпалног канала (оштећења нерва у зглобу шаке). Утицај електромагнетног зрачења, штетна јонизација ваздуха доводи до пада имунитета, главобоље, умора, несанице. Зависна особа може осећати стрес, депресију и друга нервне поремећаје. Све ово онемогућава наставак учења (пропуштање испитних рокова), доводи до конфликата на послу (неоправданих изостанака са посла). Наступа тромост, слабије памћење и способност за учење. Контакт са људима се своди на минимум.“

Томе треба додати и интернет зависност. По Авдејеву: “Основни разлози бекства од реалности уз помоћ интернета, по мишљењу стручњака су: анонимни контакт са људима; остварење фантазија које су недостижне у реалном животу; могућност да се оствари своје право „ја“ уз одбацивање моралне и етичке контроле; поистовећивање са жељеним личностима; неограничени избор саговорника и њихово брзо смењивање у свакој тачки планете; неограничени приступ свакој врсти информације; осећање сопствене моћи.“

Последице су кобне: “У прве знаке интернет зависности убрајају се компулзивно стремљење за непрестаним проверавањем електронске поште, затим повећање времена које се проводи на интернету и стање еуфорије пред почетак још једне „онлајн“ сеансе. Други симптоми интернет зависност се одликују и следећим карактеристикама: периоди боравка на интернету постају дужи и/или чешћи него што се на почетку планирало; постојање неодољиве жеље као и безуспешни покушаји да се ограничи време на интернету; прекид или нагло смањење других видова делатности (породичних, професионалних и др.); продужење рада на интернету без обзира на појаву друштвено-психолошких проблема (недостатак сна, проблеми у породици, занемаривање службених обавеза и др.)“.



По Авдејеву, о дечјој компјутерској зависности се може говорити у случају када дете или адолесцент испред компјутера проводи више од два сата дневно:

„Веома често су томе изложени малишани. Код девојчица се оваква зависност примећује ређе. Дечаке јако занима војна тематика, најразличитије игрице – „пуцачине“. Тиме се и користе људи који су по целом свету раширили компјутерске игре. Амерички војни психолог Дејвид Гросман је говорио да компјутерске „игре-пуцачине“ које играју наша деца уопште нису замишљене за децу, па чак ни за просечне одрасле особе, већ за војнике који су планирани за ангажовање у борбеним дејствима. Сада су ови „тренажери“ дошли и до наше деце. Тако сада учимо децу да убијају појачавајући све то осећањем задовољства. Још их учимо и да ликују и забављају се при погледу на реалне сцене смрти и људских страдања. Са тачке гледишта психологије, дати детету овакву врсту тренажера представља исто што и сваком детету у руке дати аутоматску пушку или пиштољ. По подацима које пружају психолози, на велику жалост, игре које садрже насиље, секс и псовање веома су популарне међу децом и адолесцентима од 8 до 15 година. Насиље у игрицама развија код деце „осећај и навикавање на убиство“. Када дете убија у игрици, оно осећа иста осећања и дејство на психу као и војник или официр у борбеним условима. Мноштво научних истраживања потврђује да су компјутерске игре један од узрока адолесцентских преступа. Огромна већина игара које се објављују (85%) садржи насиље, злочине, убиства.

Многи родитељи говоре: „Нису све компјутерске игрице штетне, постоје и корисне игре, игре које подстичу развој и учење“. Да, постоје. Међутим, ако дете већ има компјутерску зависност онда родитељи никада неће бити у стању да га контролишу тако да дете искључиво игра само такву врсту игара. Штавише, многе игре које подстичу развој могу да се играју не само на компјутеру. Нећемо заборавити на штетно зрачење из монитора, умор очију, дуготрајно седење и друге негативне споредне ефекте рада за компјутером. Компјутерске игре често фокусирају дете на себе, на сопствени „его“ или доводе душу адолесцента у тешко стање потиштености и чамотиње, апатију или чак и очајање јер се реални живот разликује од виртуелног. Потпуно је тачна чињеница да дете или тинејџер који страда од зависности од компјутерских игара постаје недруштвен, погоршава се напредовање као и здравље.“

Ту је, по Авдејеву, и зависност од друштвених мрежа: “Мноштво људи страда од ове врсте поремећаја зависности и њихов број непрестано расте. Жеља да се пријатељима на друштвеној мрежи (којих може бити на стотине, па чак и на хиљаде) покаже сваки корак у сопственом животу, прокоментарише свака фотографија (своја и туђа) доводи до потпуног губитка реалног живота. Појединци (а њихов број је све већи) су практично непрестано „онлајн“. Недавно је мајка једне једанаестогодишње девојчице открила у сред ноћи у остави своје дете које је сањивих, од умора крвавих очију помно упијала садржај са монитора лаптопа. Други пример: жена у годинама пред одлазак у пензију добила је отказ јер је целокупну количину интернет протока у радно време потрошила на разговор у друштвеној мрежи. Деца и одрасли у друштвеним мрежама приређују праве „изложбе сујете“ показујући недавно летовање или нови комад одеће, аутомобил, стан, викендицу… Све то доводи до неуроза, сукоба, хистерија, експлозије зависти, љубоморе. Страница на друштвеним мрежама постала је својеврсна визит-карта конкретне особе. Главни јунак филма „Друштвена мрежа“ недвосмислено је изјавио: „Наши преци су живели у селима и градовима, а ми живимо на интернету.“ На жалост, ово потврђује и реалност. Преко друштвених мрежа делује и много разноразних лопова, варалица, педофила и поремећених људи и на тај начин друштвене мреже могу у себи скривати опасност и потребно је то имати на уму.“(7)

Али, не: што више сајбер активности у школе, и ствар је решена, мисле скоројевићи који воде домаће образовање. Јадни они, а јадни и ми са њима.



Џорџ Орвел. Фотографија: zmztw.com.kitapyazilari.wordpress.com



ВЕСЕЛИ СМО, ВЕСЕЛИ – ОРВЕЛА СМО СУСРЕЛИ


Џорџ Орвел је јасно рекао да је, у будућем тоталитаризму, НЕЗНАЊЕ МОЋ. И тим путем се весело корача, зар не?

Колико је дигитално дете паметно, види се из тога да у Енглеској деца више не умеју да гледају у сат са казаљкама, због чега британске школске установе уклањају аналогне сатове из испитних учионица јер ученици не умеју да на основу њих процене време, саопштили су представници тамошњег удружења учитеља. Професори тако сада раде на инсталирању дигиталних уређаја, јер су се ученици који су полагали завршне испите у средњим школама жалили дежурнима да имају потешкоћа да правилно читају време на аналогним сатовима.

Малколм Троб из Асоцијације школских и факултетских лидера поручио је да су се млади навикли на коришћење дигиталних уређаја: “Ова генерација није толико умешна у гледању на традиционалне сатове као оне старије. Они су навикнути на дигитални приказ времена на својим телефонима или компјутерима. Готово све што имају је дигиталне форме/…/ Не желите да их приморавате да подижу руку да би упитали колико је сати. Школе ће несумњиво радити све што је у њиховој моћи да млади ученици буду што смиренији, а предност коришћења дигиталних сатова је велика јер је далеко теже погрешно прочитати време на овим уређајима док у исто време радите против тог времена на испиту/…/ Подразумева се да до узраста када уписују средњу школу, ђаци умеју да гледају време на старим сатовима, али показало се да то често није случај, што је у неку руку заиста тужно. Ипак, иако поједини мисле да ћемо ђаке који започињу други степен школовања учити таквим стварима, ми смо ипак пронашли бенефит у дигиталним сатовима“.(8) Не само да не знају да гледају у сатове са казаљкама, него не знају да користе оловке:“Да бисте могли да држите и померате оловку потребно је да имате јаку контролу над фином моториком, ситним мишићима смештеним у прстима. Деци је потребно много вежбе и могућности да развијају ове вештине. Лакше је детету дати паметан телефон него га охрабривати да гради мишиће играјући се слагања коцкица, кидањем, лепљењем или вучом конопаца, играчака“, рекла је Сали Пејн, педијатар ангажован у фондацији „Срце Енглеске“.(8)

А ево вести из технолошки напредне Кине.

Неколико школа на југу Кине користи „паметне” школске униформе са чиповима како би надгледали да ли ђаци беже са часова.Униформе имају чипове који локализују ученика и могу да региструју сваки улазак и излазак из школе, навели су медији позивајући се на предузеће које производи такве униформе. „Када ђак стигне у школу, чипови фотографишу његов улазак у зграду”, изјавио је директор једне основне школе у провинцији Гуејџоу која користи „паметне” униформе. Према његовим речима, половина од 1.400 ученика школе носи такве униформе. Најмање десет школа у тој и суседној провинцији Гуангси користи ту нову технику за надгледање ученика. Уколико ђак изађе из школе без дозволе, чип укључи звучни аларм. Неке школе су већ приметиле веће присуство ученика на настави.(9)



ШТА ЈЕ КОНАЧНИ ЦИЉ?


Јован Павловић, професор математике и информатике, али и философ образовања, у свом тексту о младима без будућности и будућности без младих, истиче:“Устоличена глобална идеологија, како год да је назовемо, било менаџерска или корпоративна, било сајбер или селебрити, уз ерозивне друштвене тенденције, промовише и нове индивидуалне „слободе“ како би се лакше уградила у локални друштвени поредак. То је често најефикасније учинити у оквирима образовања. Када тамо обезбеди место, постаје невидљива и недодирљива. Глобална свест се тако репродукује у локалу.“

Сада, по Павловићу, постоје три поколења: заостала генерација Икс, која још верује у превазиђене културне моделе и ауторитете, генерација Ипсилон ( Миленијумска, Нет генерација или Ехо бумери ), у којој су људи од 25 до 35 година, који углавном прихватају одговоре са Интернета, и генерција Зед, коју афирмативно зову „дигитални урођеници“ (digital natives).

Велики број наших просветара је из генерације Икс, па не схватају шта им се то нуди на семинарима стручног усавршавања кад предавач и пророк дигилтализације каже окупљенима:„Приликом примене фишбоул (fishbowl) методе, добро је користити микротичинг (microteaching), а најбољи се фидбек (feedback) добија када се све прикаже на флипчарту (flipchart).“

Ко стоји иза приче?

Јован Павловић вели: “Идеологију виртуелног економско-технолошког прогреса по сваку цену, пропагирају локални стручњаци иницирани у глобално неолиберално братство. Једна наша стручњакиња својевремено је, на пример, о државном трошку „имала прилику да фински образовни систем види на лицу места, заједно са двадесетак директора школа и стручних сарадника, а у оквиру пројекта „Карика која недостаје” Центра за интерактивну педагогију.“ На сопствено одушевљење, у Финској је затекла рај за „дигиталне урођенике“: „У учионици је атмосфера опуштена, нека деца седе на поду… они су схватили да за неку децу школа није најадекватније место за образовање… наставник математике их одведе на утакмицу, па после у парку проћаскају колико је коштала карта, колико је било гледалаца, а колико столица, колика је то зарада…“

Баријеру на зацртаној траси у светлу будућност представљају они брендирани иксом, скренути са пута свепрожимајућег капитала, мита и профита. Но, грех је наду губити. Уз промену пола све је популарнија и „промена свести“. Тако нас већ поменута стручњакиња из Савеза учитеља Србије и координаторка мреже подршке инклузивном образовању, у тексту „Математика на утакмици, књижевност у кафићу“ обавештава: „Да би се ова идеја реализовала и у српским школама, неопходно је да се промене наставни планови и програми, али и свест људи, што је можда најтежи део посла.““

У чему је, по Павловићу, суштина дигитално – футуристичког будалисања?

Образовање, које је засновано на вери у целовитост човештва, у то да је човек изнад пукости материјалног, мора бити потчињено логици крупног капитала: „Акциони план за спровођење Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године, објављен на сајту Министарства образовања и науке обилује испразним језичким формама које се упорно понављају попут „анализа потребних компетенција“ или „дефинисање кључних компетенција“ или „практична знања и спремност за рад“ или „ефикасније студирање“. На појединим страницама овог битног документа и по пет или више пута (стр. 23) наводи се чаробна идеолошка формула „програми који одговарају потребама тржишта рада“. Суверени задатак образовања је што једноставнија и бржа / ужа професионална обука. За које / чије тржиште, реално или виртуелно, садашње или будуће, локално или глобално, не специфицира се. Ко ће га креирати, ко ће њиме управљати, на који начин ће га регулисати? Очигледно није на нама да о томе бринемо. Наше је да се уклопимо.“ Али, глобално тржиште рада није никаква срећа за човечанство. Напротив. Павловић подсећа:“Генерација Y постаје део ширег социјалног феномена – прекаријата. Назив новог пролетеријата изведен је из енглеске речи „precarious“ (несигуран). Такав „штимунг“ и нама је добро познат: „Из истраживања које је урадио Републички завод за статистику може се закључити и да је међу 2.253.294 оних који не раде и не желе да раде чак 47 одсто оних који би требало да су најпродуктивнији, односно имају између 35 и 55 година.““(10)

Посла нема. Између осталог, и због роботизације, којој кличу лумени попут Верана Матића. (11)

Јадној и бедној Србији се одузима образовање као једна од могућности да се заштите последњи трагове здраве социјалности. Јован Павловић сматра да се код нас„ни не помишља да би образовање суштински могло да помогне смањењу криминала и насиља, одлива становништва и нивоа развода а допринесе децентрализацији власти, повећању наталитета, развоју земљорадње, оживљавању опустошених крајева и ширењу осећања породичне сигурности, друштвене солидарности и самопоуздања… Зар о свему томе не треба / не може / не жели озбиљно, одговорно и оригинално да брине систем школовања једне државе?/…/Плодна земља се напушта, агрономи су незапослени, храна се увози а наша „карика која недостаје“ налази се, ни више ни мање, него у Финској! Уочавате ли проблем? А решење? Зашто се онда не размишља у том правцу? Исправно закључује француски хришћански мислилац Жак Елил, када тврди да је идеологија компензација стварности у мери у којој се не бави стварношћу./…/

Традиција, породица и добро утемељено образовање обликују људе. Људи обликују и тржиште и радна места. Зашто онда постављати ствари наглавачке? Хировито глобално тржиште наводно је идеолошки непристрасно, а ништа није даље од истине. Онај ко контролише глобалне тржишне флуктуације, поседује полугу апсолутне моћи преко које чврсто држи у рукама и локалну економију, културу, образовање, па и саму будућност, која се диктираним променама пасивно прилагођава, без обзира на последице по себе.“(10) А посла нема. Између осталог, и због роботизације, којој кличу лумени попут Верана Матића.(11)

ПА ШТА ЈЕ СКРИВЕНИ СМИСАО?
Жак Атали, један од банкара – инсајдера, биограф Ротшилда и дугогодишњи челник Европске банке за обнову и развој, у својој књизи „Линије хоризонта“ још пре више од три деценије је описао будући свет: “Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу… Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству какво диктира новац… Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ“. По Аталију, људи ће изгубити „традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу“, и постаће „нови номади“ под сталним електронским надзором. Најважније људско право ће бити право да се купује и продаје. Атали додаје: “Основа технологије будућности је микрочип/…/Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће човек бити без адресе… Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име“.(12)

По њему, највећи број земаља у будућем поретку биће поражен, и њихови становници ће добити „номадску супстанцу“ – наркотике – као утеху, а многи ће, одбачени на маргину, умирати у ужасним условима глобалног загађења. У то доба, богаташи ће моћи да праве своје репликанте: “Човек ће моћи да производи самог себе као робу“, вели овај жрец бога Мамона. Ако међународне институције добију власт, каже Атали, никакав отпор Новом поретку неће бити могућ. Читаоче, обрати пажњу: ово је писано пре више од три деценије! А сада је стигло и у Србију.

Наши номади одоше: ко у Немачку, ко у Канаду, ко у Кину. Србија се празни.

СВИ ПОД СТЕГ
Племенита дужност просветара је да се, до последњег часа, боре за школу која неће бити ни дигитална заглупионица за стварање сајбер зомбија, ни електронски концентрациони логор, него право сусретиште и слободиште младих и духовно здравих. Хоћемо живе, мислеће, стваралачке људе, а не дводимензионалне роботе. Зато сви под стег образовања које је сушто човештво и љубав према Лепоти која је, у складу са античким идеалом калокагатије, у исти мах Добро и Истина. Јер, како рече Достојевски, таква Лепота ће спасити свет.



УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 12. 1. 2019. )



1.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:699407-Дигиталне-књиге-за-ученике

2. http://www.politika.rs/scc/clanak/383969/Jutjub-lekcije-umesto-table-i-udzbenika

3. http://www.politika.rs/scc/clanak/377229/Roboti-za-40-skola-u-Beogradu-i-okolini

4.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.htm:680872-Стиже-електронски-дневник-Петице-и-јединице-на-један-клик

5.https://www.eduka-portal.rs/ovako-ce-izgledati-skole-buducnosti/

6.http://zelenaucionica.com/otvoreno-pismo-snezani-markovic-savetniku-ministra-za-ikt/

7.http://www.imanade.org/nehemijske-zavisnosti-od-interneta-televizije-kompjuterskih-igrica/

8.https://www.blic.rs/slobodno-vreme/skole-sklanjaju-analogne-satove-jer-tinejdzeri-ne-znaju-da-gledaju-na-njih-a-imaju-i/w4x5r3b

9.http://www.politika.rs/scc/clanak/418689/Kinezi-pametnim-uniformama-resavaju-bezanje-iz-skole

10. http://www.fbg.org.rs/strategija-razvoja-od-mladih-bez-buducnosti-do-buducnosti-bez-mladih/

11.http://nikolamorena.blogspot.com/2013/12/uticaj-robotizacije-na-stopu.html)

12.http://www.pecat.co.rs/2013/07/cipovanje-srbije/comment-page-2/



ИЗВОР: Центар академске речи
Shared publicly