Борислав Боровић: Здрав разум спасио Исланд
Када је свет погодила финансијска криза , економски гледано, најбоље је било пустити лоше банке да пропадну и тако плате цену за хаос су произвеле. Да је тако урађено, све би било у светској економији боље и здравије него данас. Новац који је тада дат за спашавање банака, могао је бити употребљен за корисне ствари за заједницу и народ, попут изградње инфраструктуре или улагања у екологију свеједно, а не шпекулантима који су произвели овај проблем. Што је најгоре, нису донесени ни нови закони који би спречили даље дивљање ових предатора, па је готово извесно да ће неки нови балон нарасти и пући.

Проблем је што ће због оваквог поступања, будуће кризе бити све разорније и у све краћим временским интервалима. Фигуративно речено, уместо да се исушује мочвара, новац је дат за опоравак комараца који преноси маларију. А шта је урадио Исланд? За разлику од САД и већине земаља у еврозони, када је наступила светска финансијска криза, Исланд је одлучио да не штити „свој“ банкарски систем. Терет кризе је превалио на повериоце пропалих банака у привреди а не преко леђа својих пореских обвезника. Рекли су, „ко је закувао, треба то и да куса“. Наравно, нападани су са свих страна, прећено им је, уцењивани су…али су издржали и успели. Вероватно им је острвска дистанца помогла да из безбедне удаљености не изгубе здрав разум и основну логику. Исланд су, после очигледних успеха стабилизације, почели да хвале светски финансијски званичници, укључујући и шефицу Међународног монетарног фонда Кристин Лагард.

Мада искрено, шта им је друго преостало када им је Исланд одржао лекцију из тржишне економије на који су се они тако радо позивају, али очигледно само реторички. Заправо, Исланд није упао у замку паракомунистичке филозофије…када је губитак банака у питању. Само је поступио по строго прокламованим правилима либералне (не неолибералне) економије – пустио је да тржиште ради свој посао. Дакле, није штитио повериоце банака у земљи, чија је “имовина“ нарасла на преко 200 милијарди евра, 10 пута више од националног БДП. А почело је тако, што су 2003 године све државне банке у Исланду приватизоване у настојању да привуку стране инвеститоре (звучи познато). Хит је би онлајн-банкарство, са минималним трошковима и високим стопамаповраћаја улагања, која су расле геометријском прогресијом. Али, је растао и дуг банака према ино повериоцима. Спољњи дуг Исланда (не јавни)је 2007. износио чак 900% БДП а исландска круна изгубила је 85% своје вредности у односу на евро. Исланд је био пред потпуним сломом. Новац је нестао са рачуна грађана и фирми а банке су пропадале једна за другом. И уместо да безпоговорно извршавају директиве које су долазиле ка Исланду у циљу спашавања страних банака, „рибари“ су одбили да плаћају дугове које нису направили, сменивши Владу која је кумовала овим шпекулацијама. Општим протестима су приморали на оставке гувернера централне банке и борда који је управљао приватизованим банкама. Круна је морала да девалвира, али је Исланд тако постаозанимљив улагачима. Туризам је процветао, а помало заборављено рибарство је кренуло да ради пуном паром. Приватизоване банкедржава је одмах национализовала. Док се у Србији на државни интервенционизам гледа са подсмехом и одбојношћу какав се има према преносиоцима лепре, он је Исланду донео спас. Наравно, рационализацијом непотребних трошкова државе, уз две милијарде кредита који је узет али паметно употребљен, експанзијом туризма, великим повећањем извоза (риба, алуминијум)…спашене су банке и економија Исланда. Држава је показала да може да буде бољи послодавац од приватног сектора. Исланд није члан ЕУ. Иако је аплицирао за чланство, народу је та идеја све даља. И квоте за рибарство које је уведено у ЕУ, су јак разлог овог удаљавања. Наравно, државна администрација им је међу најмањим и најштедљивијим на свету. На пример, посланици од привилегија имају само паркинг место близу парламента . Можда и због тога, Исланд данас има БДП од 21 милијарду евра на само 330 хиљада становника. Смеју се када им државници из земаља ЕУ кажу да ће их подржати на путу за чланству у ЕУ. „Али ми не желимо у ЕУ, не треба нам подршка.Много тога код куће морамо да урадимо пре него што почнемо да размишљамо о прикључивању ЕУ“.

Борислав Боровић

ВИДОВДАН
Shared publiclyView activity