Није важно ко, већ шта каже
у сретним земљама закон не важи за људе које никада нећеш срести, јер живе у својим дворцима, авионима и јахтама, па је та неправда готово па апстрактна, дакле подношљива. Код нас, међутим, закон не важи за елиту сачињену од локалних шибицара и пијачних накупаца скривених под државним заставама и у сјени богомоља, за олош која ти смрди под прозором, стога је та неправда све само не апстрактна – она је врло опипљива, зато несносна
Вијест каже: „Француски парламент је усвојио закон о моралности политичког живота, којим се забрањује политичарима да запошљавају чланове својих породица, што је први већи законодавни подухват предсједника Емануела Макрона.

Закон забрањује министрима, посланицима и члановима локалних власти да запошљавају вјенчане или невјенчане супружнике, родитеље и дјецу под пријетњом казне од три године затвора и 45.000 еура“.

Добро… „Моралност политичког живота“ је оксиморон.

Али, реално, није им лош закон. Нама би, у сваком случају, ваљао сличан. Не да га донесу, јер ми мудрих и праведних закона имамо „за извоза“. Него да га, за промјену, спроведу.

Наше такозвано „усклађивање са правном стечевином Европске уније“ иде глатко баш зато што овдашњи политичари знају да њих закони које су донијели не обавезују. Како је говорио Баја Пашић: „Дете, ми законе не доносимо за оне којима хоћемо, него оне којима нећемо да учинимо“. А као што вели црногорска пословица: ко није за себе, није ни за другога.

Ако ниси учинио себи, како ћеш ближњем свом? То, дакако, није једина овдашња народна мудрост која слави корупцију. Ево вам још пар: ко сједи под крушком, једе крушке; ономе ко претаче мед на прстима мед остаје…

Албер Ками је тврдио како „владати значи красти, и то свако зна“.

Доиста: наш човјек то и зна. Код нас су људи, не би ли оправдали одлуку да гласају за лопове, развили праву малу логичку бравуру, која гласи: они који су већ на власти, дакле већ су се накрали, крашће мање од оних који још нису били власт, па нису били у прилици да легално краду.

Балканско поимање правне државе

Исто је, да се разумијемо, свуда и свагда. Само што у сретним земљама закон не важи за људе које никада нећеш срести, јер живе у својим дворцима, авионима и јахтама, па је та неправда готово па апстрактна, дакле подношљива. Код нас, међутим, закон не важи за елиту сачињену од локалних шибицара и пијачних накупаца скривених под државним заставама и у сјени богомоља, за олош која ти смрди под прозором, стога је та неправда све само не апстрактна – она је врло опипљива, зато несносна.

Кажу како сваки закон има понеку рупу. Код нас рупе имају законе: рупи је, просто, потребно нешто да је уобличи.

Стога: шта год им из ЕУ кажу, наши усвоје. Чуди ме, право да вам кажем, да до сада самоиницијативно нису донијели још строжије антикоруптивне законе од оних европских.

Не знам како је на француском, али на нашем „правна држава“ значи државу у којој нема ни права ни правде. Док смо живјели у комунистичкој неслободи, док још нисмо ни стали на пут који води међу развијене демократије и правне државе, човјек је, а да га не ухвате, могао украсти нешто из фирме: шрафцигер, канистер горива, борер… Али ниси могао украсти цијелу фирму – цијели рудник, комбинат алуминијума, електропривреду, цијели Телеком, као што можеш у правној држави.

Док смо били заостали, криминала је било неуспоредиво мање па се човјек осјећао сигурније. Са развојем правне државе, дошло је до снажног развоја криминала. Не велим да је повезано, али брате – коинцидира. Ономад су, рецимо, ратне злочинце хапсили, затварали, а понеког и стријељали. Са развојем правне државе, ратни злочинци су почели добијати улице и бисте, као и све мање казне, а то су пратили све већи, свечанији и спонтанији народни дочеци, када би се врнули са васпитно-поправног боравка у затвору са четири звјездице.

Кад јачи тлачи

Биће сам вам ово већ негдје испричао, но нећете ми замјерити…

Током Олимпијаде у Сарајеву неки је несретни конобар покушао, чини ми се Кирку Дагласу, наплатити више него што је износио рачун. Неко од домаћина из Дагласове пратње то је примијетио. Глумцу су враћене паре, којих је ионако имао превише. Негативац који се пред угледним гостом усудио оскрвнути углед наше земље јавно је жигосан и понижен: медији су, сходно Партијиној пракси обрачуна са „мангупима у нашим редовима“ данима брујали о његовом непочинству.

А шта ако тај конобар није био мангуп, него брижни отац, рецимо, троје болешљиве дјеце, којем је очајнички требао сваки динар? Или је са породицом живио у мемљивој подстанарској соби на, рецимо, Вратнику, одакле је морао иселити већ сљедећег понедјељка, не прикупи ли до тада новац за кирију? Шта ако човјек није био кваран, него очајан?

Данас, када се богатство и друштвени углед стичу пљачкањем читавих фабрика и паљењем читавих држава, прича о човјеку јавно осрамоћеном због 100 динара дјелује као бајата бајка са моралном поуком која није поучна, него комична и, некако, надреална. Тако, уосталом, дјелују и приче о негдашњим нашим херојима.

Идеологија је слијепа и глува за финесе. Утолико је свака идеологија складиште беживотних мисли чија празнина гласно одјекује, па се чине велике и значајне. Сва је истина у малим причама које, као под сметовима снијега, леже на бјелини маргина важних, свијет-дефинишућих идеја.

Земље које су никле као цвијеће из гроба Југославије, ево једне такве мале истине исписане невидљивим мастилом, и нису државе, него играонице за богате: пљачкаонице у којима се дивља дјеца транзиције, наша капиталистичка одојчад, играју Запада, демократије и слободног тржишта. Васпитачице нема, њени емисари тек понекад наврате, благо укоре па по глави помилују мале насилнике. Као што нема ни кућног реда, који ионако стаје у само једну реченицу, која исто значи и на нашем, и на француском и енглеском: јачи тлачи.

Андреј Николаидис/Леутар-нет
Shared publicly