Технологија завере
Небојша Kатић

Да ли је свет у раљама малог броја богатих људи који контролишу јавни простор и последично управљају животима свих нас? Да ли су такве тезе само трућање доконих губитника који своју параноју хране ослањајући се на непоуздане изворе? Ако завере заиста постоје, какви су механизми којима се оне спроводе, ко учествује у томе и како је саткан вео који завере скрива?

Kолико јуче, просвећена елита је презриво одбацивала сваку помисао да је у зрелим, либералним демократијама могуће грубо манипулисати јавношћу. Данас ствари изгледају нешто другачије. Иако са великим закашњењем и веома селективно, неке од завера се делимично разоткривају и у томе учествују и најутицајнији глобални медији.

У том контексту, важан догађај била је појава књиге „Мрачни новац“ Џејн Мајер, новинарке репутабилног „Њујоркера“, која се бавила утицајем америчких тајкуна на политичку и интелектуалну сцену САД-а. Све написано је одавно познато, али су информације биле расуте и најчешће су биле ван жиже моћних медија. Мајерова је на једном месту сабрала обиље чињеница, објаснила је механизме манипулисања јавношћу и именовала је људе и организације које у томе учествују. Поменута књига је „повукла ногу“ и сада је само једна у низу књига на исту тему.

Амерички порески систем је омогућио тајкунима не само да се прекомерно обогате већ и да огроман део богатства, без плаћања пореза, усмере у добротворне фондације. Велики део тога новца троши се на куповину политичког, академског и медијског утицаја, па у крајњем ефекту фондације понајвише доброчинстава чине управо својим власницима.

Тајкуни су исправно проценили да није довољно куповати само политичаре већ да се мора непрекидно утицати и на јавно мњење. Новцем фондација изграђена је мрежа невладиних организација и научних института, купљен је и огроман број универзитетских професора, чак и целих катедри. Наставни програми водећих универзитета, па и сам правни систем, мењани су деловањем те моћне, запањујуће велике и разгранате мреже. Чувени економиста Пол Самјуелсон је рекао да га није брига ко пише законе ако он пише економске уџбенике.



Смисао тог вишедеценијског подухвата је да се јавно мњење увери како је добробит тајкуна истовремено и добробит свих грађана. Систем који непрекидно генерише све веће социјалне разлике, који гура велики део популације у беду, или који зарад новца војно или еколошки уништава људе и природу, најбољи је од свих светова и не треба га мењати. То ће са пуно ентузијазма потврдити утицајна интелектуална елита, и то се зачудо не сматра корупцијом, иако је “новац променио руке“. Да парафразирам Роберта Музила – за разлику од честитих сексуалних радница које за новац продају тело, интелектуалци продају и душу и тело.

Теоретичар завере би и код Мајерове могао наћи основ за нову теорију завере. Иако драгоцен, њен критички поглед уперен је само на једну страну која систематски подрива америчку демократију – само ка богаташима који долазе са десне, републиканске стране. Да ли то значи да подривање демократије постаје прихватљиво када долази са супротне стране политичког спектра, са оне стране на којој су финансијери Демократске странке?

Примера ради, хиперактивни Сорос се у књизи помиње само у неколико реченица и то у неутралном контексту. Чувено друштво „Монт Пелерин“ (финансирано од стране богатих мецена), које је снажно утицало на обликовање и ширење доктрине неолиберализма, у књизи се помиње само у једној фусноти. То је необично ако се зна да је управо ова организација прва креирала модел деловања који Мајерова описује. Нигде није поменута ни организација „Атлас мрежа“ (изданак „Монт Пелерина“), која је утицајна и у Србији, и која на глобалној сцени делује на начин који Мајерова описује. (Неке од чланица „Атлас мреже“ јесу поменуте, али не и та кровна организација.)



Има ли овде какве поуке и тиче ли се све то и Србије? Тиче се.

Kада домаћи интелектуалци износе или заступају неки став, било би корисно знати да ли је тај став аутентично њихов или је плаћен новцем, страним или домаћим, свеједно. Kо плаћа путовања на конгресе и студијска путовања, ко плаћа издавање књига и часописа, ко наручује и финансира израду студија, итд.? Kо су мецене и спонзори и како успевају да награде и распореде своје људе баш тамо где треба?

Речју, важно је знати да ли, када интелектуалци дебатују на јавној сцени, они то раде у име уверења, или су заправо на радном месту и правдају хонорар – јер, како је то давно приметио Аптон Синклер, тешко је натерати некога да нешто схвати, када је плаћен да то не схвати.

(Објављено у дневнику “Политика” од 06.12.2017)
Shared publicly