Profile cover photo
Profile photo
Vraticemo Se
214 followers
214 followers
About
Posts

Post has attachment
НАПОМЕНА: Текст који следи је фикција непознатог аутора (можда неког страсног пивопије), али је занимљив и као такав се нашао у категорији ''мишљења''. Србски се не слаже са аутором по питању порекла ракије и по питању висине Цара Душана, али није у реду да цензуришемо текст који не знамо чак ни ко је написао...

​Када просечног Србина питате шта је србско традиционално пиће, као из топа ће вам одговорити – ракија! Они мало префињенији ће рећи да је то вино, они мало мање верзирани ће тврдити да је то шприцер, родоверци ће се клети у медовину, а шаљивџије ће рећи да је то вода.

Иво Андрић је писао о распусним винима наше младости које нас терају на бунт и лудило, о причесном вину и његовој сакралности и озбиљности. Момо Капор је знао да каже: “Будући да пијем вино, а не жестока пића, оно ме доводи у једно лепо летаргично осећање.” О ракији су певане песме и причане приче, иако је она код нас дошла са истока, након османлијских освајања и није баш део наше традиције. Осим тога, реч ракија потиче од арапског израза “ал-рак” што у преводу значи “зној”, а што је директна асцоцијација на процес дестилације.

Па шта је онда традиционално србско пиће?

У Дубровачком архиву чувају се документи у којима пише како је цар Душан Немањић, од народа (с разлогом) прозван “Силни”, уочи свог крунисања од Венецијанаца наручио 33 чаше од скупоценог метала. Те чаше су биле за њега лично али их је, због њихове велике вредности, поклањао и својим племићима – узданицама, међу којима је био и Прибац Хребељановић, отац потоњег кнеза Лазара који је на његовом двору био логотет.

Шта је Душан Силни пио из тих чаша?

Логично је да је пио вино. Казани са ракијом ће се задимити тек који век касније, а медовина, јамачно, није била “у моди”. Вино се “блажило” водом, понекад и зачинима које су у Србију доносили промућурни дубровачки трговци, па и воћем, као што су то чинили Византинци и стари Латини пре њих.

Међутим, остаће из времена Душанове владавине и подоста законских аката, поред оних о томе како се лопову сече рука, силоватељу нос а убици глава, праведни и строги србски василевс донео је и једну битну одредну – о тзв. “житотребију”. После жетве, када се жито “требило”, тј. правила селекција најбољег и мање доброг, најбољи јечам и пшеница су ишли цару, на двор, мало мање квалитетан је ишао у манастире, монасима, а оно што остане – обичном народу.
Шта ће Душану толики јечам, питао би се неко?

Па за пиво, наравно.

У средњем веку, пиво је повезивало све слојеве друштва. Пио га је цар на двору, пило га је племство на својим поседима, њиме су се крепили монаси по манастирима, а најбољи начин да се конзервира вода био је да се помеша са јечмом и мало хмеља. У времена великих глади, пиво се давало деци, старима и болеснима, служило се по крчмама и успутним свратиштима, пили су га витезови, ковачи и библиотекари.

Пиле су га и жене. Само кришом.

Пиво се точило на турнирима, свадбама и поменима. Пиво је било присутно свуд, и у раскошу господских дворова и у сиротињи себарских колиба.
А какво је било то србско средњовековно пиво?
Било је мутно, било је нефилтрирано, имало је црвену боју – и било је јако.
Такво пиво Британци данас зову “ејл”.

Не знамо како су наши преци звали то своје, аутентично, србско пиво, али није ни важно…

Вратимо се чаши Душана Силног.

Историчари се куну да су те чаше служиле за испијање вина. Због облика и због слутње да златна посуда такве финоће не би требало да буде нешто са чијих обода ће цурити пивска пена… Али, да ли су у праву?

И шта би Душан Силни рекао на све то?

Прича се да се у ризници манастира Хиландар чува чаша Цара Душана. У ствари, има их неколико, различитих величина и израде, али, веле да је једна посебна. Она запрема скоро два литра, од слоноваче је, а моџа и од неког квалитетног метала или дрвета. Висока је, широка, на себи има гравире типичне за то време, класје жита (или јечма?), цветове руже (или хмеља?), витеза на коњу, деву у невољи, аждаху која ће бити прободена копљем, двоглавог орла на прочељу и четири оцила на дну.

На врху је поклопац, да вино не побегне.

Кажу да је Душан, када је био приморан да избегне на Хиландар приликом епидемије куге у Србији, знао да, након вечере, седи до дуго у ноћ и разговара са монасима.

Притом би пио из те чаше.

Кажу, вино.

Признајем, Душан јесте био крупан и висок човек, преко два метара, и могао је, што би рекао обичан народ да “потегне”. Али некако нисам сигуран да је успевао за вече да стуче по 5-6 литара громовитог хиландарског вина. Па у чему је онда тајна? У ту лепу чашу, која својим изгледом подсећа на савремене кригле, хиландарски монаси нису свом владару сипали вино – него пиво. И док се тако сладио “течним хлебом” од јечма и хмеља, Душан Силни је сањао како ће једног дана освојити Константинопољ.

На жалост, тај сан му се није остварио.

Замишљам како Душан Силни на пар сати напушта своје рајско насеље и силази до неке србске пивнице. Замишљам га како улази у њу и строгим погледом одмерава присутне док му ноздрве голица мирис прженог кромпира, гирица и пилећих крилца. Онда прилази шанку, човек од два метра и петнаеаст, полаже своје огромне шаке на лакирано дрво, пресеца шанкера погледом из својих црних, скоро па вучјих очију и пита:

“Имате ли криглу од два литра?”

И док сам седим у пивници коју држи један мој пријатељ, загледан у мутну пену на врху пинте, питам се:

“Шта би било са нама да нисмо имали владаре који су волели пиво?”

За насловницу кориштена слика Дарка Стојановића
Аутор текста непознат
Објавио Душан Божучанин
Уредио: srbski.weebly.com
Add a comment...

Post has attachment
Све ће то прекрити прашина заборава

Оно што није записано у књигама, оно што се преноси усменим предањима, с временом избледи и негде се загубе сећања. Много је Србских светиња о којима нико не пише и којима је време прекрило траг. Премало је данас Срба који имају знање о нашим Светињама које су остале на просторима данашње Румуније.

Румуни су „педантни“ и обрисали су све трагове Србског постојања на тим просторима. Многи кажу „Румуни једини нису вршили геноцид над Србима“. Вршили су и те како злочине над Србима, и у другом рату су то радили, само нам је то замагљено оним страшнијим геноцидом који су вршили хрвати над Србским народом у НДХ.
Постоји и она друга врста геноцида који се зове „Културни геноцид“, када се обришу сви трагови постојања и присуства једног народа на одређеним просторима. У Темишвару је нпр. Пре 15. Година живело више од 35 000 Срба, а данас их нема више од 3000. Где је нестао тај Србски народ? „Асимилирали су га“!
Све Православне Храмове на просторима данашње Румуније градиле су Србске породице Бранковић-Басара.

Један од најлепших манастира је Манастир Хорезу или Манастир Хурези, основао га је Константин Бранковић 1690. Године.Војвода Влашке, а касније проглашен Свецем.

Румуни његово име пишу; Constantin Brâncoveanu, а ни у једном спису, ни у једном документу нису се удостојили да напишу његово Србско порекло.
Овако то раде Румуни:

The Horezu Monastery or Hurezi Monastery was founded in 1690 by Prince Constantin Brâncoveanu in the town of Horezu, Wallachia, Romania. It is considered to be a masterpiece of "Brâncovenesc style", known for its architectural purity and balance, the richness of its sculpted detail, its treatment of religious compositions, its votive portraits, and its painted decorative works.
The Brâncovenesc style, which can be found at several other churches and monasteries in Wallachia, is the only true and original Romanian style and is called "Brancoveanu art" by the name of the ruler who, in a period of constant battles between the world powers of that time, put cultural development of the country above everything and made it the goal of his life.

Манастир Хорезу или Манастир Хурези основао је 1690. године принц Kонстантин Бранковиану у граду Хорезу, Влашка, у Румунији. Сматра се да је ремек-дело "Бранковианског стила", познат по својој архитектонској чистости и равнотежи, богатству његових детаља, њеном третирању верских композиција, његовим славним портретима и његовим украшеним декоративним делима.
Стил Бранковиан, који се може наћи у неколико других цркава и манастира у Влашкој, једини је истински и оригиналан румунски стил и назван је "умјетност Бранковиана" по имену владара који је у вријеме трајних битака између светских сила,културни развој земље поставио изнад свега и постао је циљ његовог живота.

Дакле Бранковићев стил је једини истински и оригинални ''румунски'' стил.
На жалост нису Бранковићи једини које је прекрила прашина заборава.

Ђорђе Петковић

Константин Бранковиан је рођен у области која се звала по њиховој породици област Бранковиан. Потомак је породице бољара Craiovești (касније Бранковиан) и породице Басараб. Одрастао је у породици Кантакузин, односно код његовог ујака Константина Кантакузина који је имао титулу Столника (1.) на двору Сербана Кантакузина који је владао у периоду од 1678. - 1688 године, Șerban Vodă Inn. Увучун је у конфликт између Константина и Сербана Кантакузина где је стао на страну ујака Константина. За нас је занимљива једна од титула коју је носио Сербан, а она је била Хосподар или Господар. Одмах нам је јасно о каквој титули је реч, као и њено значење, али Румунима није јер та реч не постоји у њиховом речнику. Постоји реч Бозе, која би се могла превести као Боже и новокомпонована реч Doamne. Након мистериозне смрти Сербана Кантакузина, Константин Бранковиан заузима престо. С почетка је уживао велику подршку свог ујака, али касније настају сукоби и Константин Бранковиан протерује свог ујака који од тада тражи подршку Отоманског царства да доведе свог сина Стефана на престо.

Константин Бранковиан је владао са својом супругом Марицом (2.) од 1688. до 1714. године са којом је изродио једанаесторо деце (3.). Иако је био у вазалном положају није показивао претерану наклоност господару и чврсто се држао хришћанске вере, попут његовог предходника Сербана (4.)

Сплеткама и интригама је ухапшен заједно са супругом Марицом, четири своја сина и својим зетом. Околности и чињенице Константинове смрти забележене су у историји, а његово сантификацију признају све Источне православне цркве. Дана 15. августа 1714. године, баш на празник Успења и Константинов 60. рођендан, су изведени пред отоманског султана Ахмеда III у Цариград. Овом чину су присуствовали и дипломатски представници Аустрије, Русије, Француске и Енглеске. Султан је пред свима демонстрирао своју моћ. Одузео је титуле и сво богатство породице, а потом им дозволио да бирају да ли желе да се одрекну православне вере у замену за живот. Константин је одговорио:

"Ево... сва моја срећа и све што сам имао изгубио сам! Не губимо душу. Будите храбри људи, драги моји! Игноришите смрт. Погледајте колико је Христ, наш Спаситељ, издржао за нас и са којом срамном смрћу је умро. Чврсто верујмо у ово и не одступајмо. Не остављајмо своју веру за овај живот и овај свет."

Након ових речи, прво су зету и деци, а потом и њему одрубили главу. Историјски документи су забележили да је најмање дете, Матеј (12 година) био толико уплашен након што је видио крвопролиће и одсечене главице његово троје браће да је почео да плаче и тражи од оца да му пусти да се одрекне Хришћанства и прими ислам. У том тренутку, Константин Бранковиан је рекао:

"Од наших нико није изгубио веру. Боље је сине умрети хиљаду пута него оставити своју древну веру само да би живео још неколико година на земљи."

Матеја је послушао оца и сам султану понудио главу. Након што се и Константин Бранковиан срушио, главе су им набијене на копља и приказане су у процесији. Њихова тела су остављена пред капијом, а касније бачена у воде Босфора.

Марица и њене две ћерке заједно са унуком Константином су остале у заточеништву. Уз помоћ цариградског патријарха су скупиле 50.000 златних дуката за свој откуп. Султан их је ослободио, али их је протерао у Кутај на источној обали Црног Мора и тек након две године им је дозвољен повратак. Тражила је помоћ на све стране, молила је рибаре и на крају успела да нађе посмртне остатке свог супружника и синова. Након четири године, 1720. је коначно и сахранила своје вољене у Валахији.

Објашњења

1. Столник или ставилац је титула чије је порекло од речи стол и коју су имали многи наши владари. Примера ради, кнез Лазар је почео каријеру као столник Цара Душана. У принципу су столник и пехарник, који је виша титула, људи од поверења и нека врста данашњих саветника.

2. Марица Бранковиан потиче из племићке породице грчког порекла. Активно је учествовала у власти са својим супругом Константином, посебно по питању културе и писмености. Имала је огромну библиотеку (помињу се књиге на свим језицима тог времена, сем наравно србског, што је веома чудно ако се зна да је била велики верник посвећен православном - светосавском учењу и велики добротвор манастира Св.Саве. Какву снагу је поседовала ова жена можемо само да замислимо. Мајка која сахрани своје дете, заувек је сахранила и део себе. Марица је сахранила истовремено четири сина и супружника који су брутално убијени. Повратком у Валахију није напустила политички живот. Захваљујући својим познанствима и даље је имала велики утицај. Направила је проглас у коме позива све луталице и прогнанике да се врате у своју земљу и да раде за добробит земље. Захваљујући пре свега аустријском владару Чарлсу VI повратила је већи део поседа које су имали. Обновила је породицу и свим ћеркама је оставила имање, као и једином преосталом мушком потомку лозе Бранковиан, унуку Константину.

3. Stanca (1676), Maria (1678), Ilinca (1682), Constantin (1683), Ștefan (1685), Safta (1686), Radu (1690), Ancuța (1691), Bălaşa (1693), Smaranda (1696), Matei (1698)
Станка (1676), Марија (1678), Илинка (1682), Константин (1683), Стефан (1685), Савка (1686), Раде (1690), Анкица (1691), Балаш (1693), Смаранда (1696), Матеј (1698)
Занимљиво је да већина набројаних имена деце не постоји данас у Румунском језику, а кад се покуша проверити подударност видимо нпр. за име Ilinca да постоји највећа подударност са румунским именом Linca. Очигледно никоме није пало на памет да покуша слово Ц да замени са К и добије србско име Илинка. Али и чему све то кад нико није завео србско име Илинка. Тако да добијамо сва могућа имена само не Илинка са подударности од 100% Поново је на првом месту румунско Linca. Исто или слично је и по питању Станка-Stanca, Савка-Safta ...

4. Șerban Cantacuzino / Сербан Кантакузин је био вазал у отоманском царству, приморан да учествује у кампањи освајања Беча, која се завршила поразом. Током опсаде Беча је саботирао своје, турске "савезнике" упозоравајући Аустријанце о опсади. Такође их је информисао о турским плановима, покретима и тактикама (о скривеном тунелу испод градских зидина), заустављајући поправке моста преко Дунава. Својим људима наређује да стављају сено и сламу у турске топове како би штета на зидовима Беча била сведена на минимум. Такође је поставио крст са двоструким значењем у којем је понудио моралну подршку опкољеним Аустријанцима, истовремено, избегавајући османску сумњу. Као резултат тога добио је похвале од генерала Валенштајна и самог Хабсбурга, а такође је добио титулу "Дефендер (бранилац - гроф) Светог Римског царства". Верује се да је захваљујући његовим доприносима и пољској интервенцији, Беч спасен. Постоје информације и да је планирао велики напад на Турке, а да му је, уколико би успео у свом подухвату, заузврат био обећан престо у Цариграду. Међутим, то се никада није десило.

Везе и слике на страници ...
Add a comment...

Post has attachment
Један од највећих проналазача, конструктора и инжењера на свету, је човек који је живео и радио у Русији. Био је то велики србско-руски инжењер Огњеслав Костовић!

Огњеслав Костовић, (рус. Костович Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија – 1916 Петроград, Русија, српски проналазач и научник, капетан руске војске. По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја.
Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.

Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор са унутрашњим сагоревањем на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар. Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.

Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.

Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.

Славио је сваке године крсну славу – Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на слави и научник Мендељејев.

Једна његова кћер се удала за србског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.​

Пред крај живота је конструисао и направио ову "феноменалну играчку" за петроградске даме. Делује ли вам познато?
Add a comment...

Post has attachment
Текст у фокусу(серб.), стране 151, 222:

»Трибли (Трибали) 'породица'. У употреби, користи се очигледно, да означава велики број људи (племе). Ирски «teaghlach [t'ala^]» = породица, генитив teaghlaigh [t'a-li]» = породица.«

(енг.)

»Tribli 'a family'. In y I a used apparently to denote a large number of people. Irish teaghlach [t'ala^], genitive teaghlaigh [t'a-li].«

Текст у фокусу(серб), страна 135:

»… еръ е име Тривала траяло до времена Константина. По Зосиму данашньи Србльи можда су се и у старо време Србльи звали, па су ий после Грцьi оштру ову речь, по свомь обичаio умекшати желећи, Тривалима (Тriballi) назвали, уместо Трбльи (Тrbli), или Србльи (Srbli)…«[2]

(превод)

»… јер је име Тривала трајало до времена Константина. По Зосиму данашњи Србљи можда су се и у старо време Србљи звали, па су после Грци, оштру ову реч, по свом обичају умекшати желећи, Тривалима (Тriballi) назвали, уместо Трбљи (Тrbli), или Србљи (Srbli)…«

Више на линку...
Add a comment...

Post has attachment
Add a comment...

Post has attachment

НИКАЦ ОД РОВИНА И ЋЕХАЈ ПАША

Средином 18 века,велики турски силеџија Ћехај паша са својих 30 хиљада војника кренуо је да покори Србе у Црној Гори.

Спалио је све пред собом и улогорио се испред главнога града Цетиња. Тада је на Цетињи било 1500 срба који су били спремни да се бране али против много веће турске војске били су осуђени на пропаст.

Међутим био је неко ко није тако мислио. Чувени Србски јунак Никац од Ровина, окупио је малу чету од 40 бораца и изнео им свој план како да победе велику турску војску.

Сви су се сложили са њим,а онда су кренули према турском логору. Командант турске страже био је Арслан Нага Звиздић.

Никац рече: Арслане овде Никац са својом дружином. Замоли пашу да нас прими. Желимо да му се поклонимо и предамо оружје.

Арслан је био веома срећан због онога што је чуо и одмах је отишао да јави паши.

Арслан: Пашо!!! Никац од Ровина и његова дружина моле те да их примиш, желе да ти се предају!

Паша је одушевљено рекао Арслану да ће их примити и одмах позвао све аге и бегове да дођу у његов шатор да присуствују предаји највећег србског јунака и његове дружине.

Четрдесет србских бораца храбро је ушло у осиње гнездо међу 30 хиљада до зуба наоуружаних турака, никоме није пало напамет шта планирају да ураде.

Када су ушли у логор код паше, поклонили су се онда извадили кубуре и запуцали на турке.

Никац је први убио Ћехај Пашу а његови саборци још много аге и бегове.

Турци су избезумљени свом силином јурнули на Никца и његову дружину и развила се велика борба.

У то време србски броци на Цетињи чули су пуцњаву и буку из турског логора и јурнули су се да помогну својој браћи.

Након велике Борбе турци су претрпели страшан пораз и разбежали су се, а на бојишту је поред великог броја мртвих Турака лежало и 34 мртва борца из чете Никца од Ровина.

Никац је био једва жив, у тешким ранама, скоро мртав и тада је настала чувена србска заклетва: Тако ми Никчевих рана.

Када су сви мислили да Никац неће преживети, његово снажно тело је успело да се опорави и он се после неколико месеци вратио међу своје пријатеље.

Сви су били одушевљени и захвални богу што је спасио живот највећег србском јунаку.

Никац је још дуго бранио србски народ од турака, а позната су такмичења у гађању из кубуре на којима је на изненађење свих Никац увек био један од најслабијих стрелаца.

Питали су га: Како то да си Никче побио толико турака а тако си слаб стрелац?
Нијесам ја побио пуно Турака зато што сам добар стрелац него зато што сам им се близу примица.

Овај одговор је обрадовао и насмејао све пристуне и тада су разумели да је Никац много већи јунак него што су они до тада мислили.

Ко је Никац од Ровина?

Никац од Ровина или Никола Томановић био је, како би Његош рекао, „најславнији витез црногорски“. Рођен је крајем 17. века у селу Ровине у Катунској нахији. Био је син Ђукана, а синовац опеваног јунака Вука Томановића.

Био је малог раста, танак у појасу, широк у раменима, велике главе, крупних очију са крвавим биљегом на десном оку. Имао је дуге бркове и накострешене обрве које су људима деловале помало застрашујуће. Никац је био чобанин који је рано почео да иде на пленидбу на муслиманска имања по Херцеговини.

Живео је за време владике Данила, владике Саве и владике Василија.

​Нема тачног податка о датуму рођења и смрти овог јунака. Његош у песми Смрт Никца од Ровина у Огледалу србском наводи да је он погинуо око 1755. године, док већина историчара наводе 1776. годину као датум смрти. За време битке на Предишу у Бјелицама 1756. године, Никац је имао нешто више од тридесет година, а погинуо са педесет година, по томе се закључује да је 1776. године погинуо.

Сви смо чули за чувену Обилићеву медаљу за јунаштво. Међутим, идеја оног који је установио тај орден није била да се она зове по Милошу Обилићу. Најприје је орден требао носити име Никца од Ровина. Међутим, одлучено је да се медаља за јунаштво зове по Обилићу јер је он убио цара, а Никац једног пашу. Данас о њему не можемо прочитати ништа у уџбеницима.

Извори:
​Википедија
фејзбук страница (видео) - Идеш под мач бато
Оригинална насловна илустрација Лука Цакић
Сакупио и уредио srbski.weebly.com
Add a comment...

Post has attachment
Битка на Марици је била пресудна битка у средњовековним србско-османским ратовима. Османска побједа је отклонила можда и највећу претњу османском освајању Балкана. Смрт краља Вукашина и деспота Угљеше је довело до још веће пометње и свађа у Србији. О овом боју зна се доста, међутим појавиле су се и многе заблуде. Неке ћемо поменути овде.

1. Обично се прича да су краљ Вукашин и деспот Угљеша напали Османлије у тренутку када је османска војска била у Малој Азији. Међутим, извори говоре другачије. Конфузија је настала због тога што османске хронике говоре о освајању Биге, а одмах после тога помињу Марицу. Ово је навело многе да помисле да је освајање Биге било непосредно пре или у исто време када и бој на Марици, али новија истраживања су дошла до закључка да је Бига пала под Османлије 1364-65, дакле доста пре боја на Марици. Главни циљ Османлија 1371. је било освајање Галипоља. Имамо писмо које је папа добио од Ђеновљана у лето 1371. То писмо спомиње неизбежни скори османски удар. Од Кидона сазнајемо да су Османлије тражиле предају Галипоља од Римљана. Османски притисак на балканске земље се током 1371. повећао, а не смањио.

2. Вукашин и Угљеша су на Марицу отишли сами. Римско царство није било у могућности да им помогне, додуше може се рећи д елом и из психолошких разлога. Кидон нам говори да је већина Римљана била за то да се Османлијама преда Галипоље. Србски феудалци свакако нису имали жељу да помогну Мрњавчевићима, многи су им били противници, а ако је хипотеза по којој је краљ Вукашин 1370. са трона збацио цара Уроша истинита, онда није изненађујуће што србски великаши нису помогли узурпаторима.

3. Србски војници се нису напили пред бој, те приче потичу из османских извора који намјерно представљају своје противнике на што гори начин. Сличне приче о србском пијанству ће се појавити везане и за бој на Косову.

4. Постоје различите верзије око тога ко је водио Османлије на Марици. Обично се узима да је то био Лала Шахин-паша, али Анонимска Османска Хроника спомиње Хаџи Илбега као лидера османске војске. Исто тако, спомиње се и да је Лала Шахин-паша на крају Хаџи Илбега и отровао. Постоји и хипотеза да је Лала Шахин командовао османском војском, али да су се Срби на Марици суочили само са претходницом Лала Шахинове војске, претходницом којом је командовао Хаџи Илбег.

5. Иако турска историографија понекад узима да се 1364. одиграла прва битка на Марици, ово не можемо узети као тачно. Краљ Вукашин тада још увек није био краљ, а да је 1364. изгубио од Османлија како се то представља, сасвим је сигурно да не би успео да се наметне као највећи и најмоћнији великаш са краљевском круном свега годину дана касније. Ни деспот Угљеша 1364. није био владар Сера, то је још била царица Јелена. Наводно су у тој првој Маричкој бици учествовали и Мађари, међутим ни то није вероватно. Мађарски краљ Лајош заиста јесте 1364. у Кракову обећао да ће кренути у крсташки рат, али то никада није испунио. Тако да, ако се прва битка на Марици десила, што није много вероватно, сасвим сигурно се није могла десити 1364.
Историја Срба
Add a comment...

Post has attachment
ЛИКИНИЈЕ СРБСКИ ЦАР, РОДОНАЧЕЛНИК ЛОЗЕ НЕМАЊИЋА

Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius (c. 250 – 325) was Roman emperor from 307/8 to 324.

Of Dacian peasant origin, born in Illyria,… After the death of Flavius Valerius Severus, Galerius elevated Licinius to the rank of Augustus on November 11 307. He received as his immediate command the provinces of Illyricum, Thrace and Pannonia.

Флавиус Галериус Валериус Ликинианус Ликиније (око 250 - 325) био је римски император од 307/8 до 324.

Дачког сељачког порекла, рођен у Илирији... Након смрти Флавиуса Валерија Северуса, Галериус је 11. 11. 307. унапредио Ликиниуса у чин Августа. Он је одмах потом преузео власт над покрајинама Илирикум, Тракија и Панонија.

КАРЛОВАЧКИ РОДОСЛОВ:

"Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем и сва Србска идолу служаше Дагону. Од суду и Дагони и Даки именујут се од Сера же Србље."

ВРХОБРЕЗНИЧКИ РОДОСЛОВ:

"....имаше(мисли се на Константина Великог-прим.Вид) бољарина некојега Србина по имену Ликиније. И дајет јему сестру своју Констанцију за жену."

КОНСТАНТИНОВ РОДОСЛОВ:

"Овај Ликиније беше далматински господин, родом Србин и роди од Константије сина Бела Уроша."

ПАЈСИЈЕВ РОДОСЛОВ:

"...по среде же их царствујушћу Ликинију мучитељу северними и западними странами, јеже Србин јест."

ОБШТИ ЛИСТ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПЕЋКЕ:

"Овај Ликиније имао је два сина који су са мајком после смрти Ликинијеве (325) побегли из некада славног града Сирмијума. Из тога града они су преко Босне побегли у Захумље у отечество свога оца Ликинија... Лоза која је од њих водила дала је првог благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симеон."

РУВАРЧЕВ ЛЕТОПИС:

"Ликиније мало пребив у благочасти поче мучити Хришћане. Цар Константин поче Ликинију слати књиге по одабраним слугама молећи Ликинија да престане са мучењем хришћана, али овај није хтео да га послуша. На то цар Константин пошаље своје војнике који Ликинију одсекоше главу. Син Ликинијев Бели Урош виде велики страх и ужас и побеже у тврду западну страну у Захумску земљу и тамо је порастао."

Деса је био отац Стефана Немање, а не Завида

He tried to engage in diplomacy with Hungarian king Frederick. In the summer of 1165, Manuel I sent an army to pursuit Desa. Desa was granted a safe meeting with Manuel I and was escorted by a bodyguard. Desa gave oaths to Manuel I in a public humiliation after being examined in Constantinople on his diplomacy with Hungary. Manuel put Tihomir on the throne in 1166. Desa was the father of Stefan Nemanja.

Покушао је да се ангажује у дипломатији са мађарским краљем Фредериком. У лето 1165, Манојло је због тога послао војску да траже Десу. Деса је уговорио састанак са Манојлом I и пратио га је само телохранитељ. Тада је Деса након јавног понижења и испитивања у Цариграду дао заклетву Манојлу да неће имати никакву дипломатију са Мађарском. Манојло је поставио Тихомира на престо 1166. године. Деса је био отац Стефана Немање.

Аутор: Ђорђе Петковић
srbski.weebly.com
Add a comment...

Post has attachment

Народ који се бојао да му небо не падне на главу
Add a comment...

Post has attachment
Војвода Живојин Мишић је био против повлачења србске војске преко Албаније 1915. године.

Наиме, он је изнео своје неслагање о повлачењу Пашићу и престолонаследнику Александру које они нису прихватили. Мишић је предлагао две варијанте војних операција. Прва:”Ослањајући се на погодне положаје, пружити одлучујући отпор непријатељу” и друга:”Прећи на нови начин ратовања, односно на основу стања трупа и ситуације на земљишту, мишљења сам да пређемо на герилски начин ратовања и напустимо досадашњи распоред трупа.”

У четири наврата је покушао да оствари своју замисао.

“Боримо се за отаџбину без гаранције!? Гаранција су ови мученици који бране куће. Политички је, војнички и национални разлог да бранимо сваку стопу, а ми се повлачимо од Саве и Дунава без битке! Ове планине се испречиле као да би саме хтеле рећи: ”Доста! Станите!” Зашто да се не окушамо? Не тражимо победу него да станемо, а тад ће и непријатељ стати. Дајмо доказа да смо искрвављени до срца кад сахрањујемо отаџбину. Најзад, нека ова борба буде последњи плотун јунаку кога у гроб полажемо!”

Уз Мишића је, у почетку, стао само војвода Степа Степановић, убеђујући остале команданте, на познатој седници Већа команданата у Пећи 17. новембра 1915. године, да је боље да се сви они, пре него што униште оружје, и пре него што својим рукама задаве Србију, подаве у Јадранском мору.

Идеје војводе Мишића нису прихваћене. Остала је дилема да ли је политика поразила стратегију из разлога што је више водила рачуна о томе шта ће рећи савезници него учинити непријатељ или су у питању други интереси које србска војна мисао није протумачила, јер је практично била умртвљена последњих 50 година. У историји ратова, до сада, још нигде није забележено да је војска једне земље напустила сопствену територију да би се након три године, опорављајући се и дооружавајући се у туђој држави, победоносно вратила у своју.
Add a comment...
Wait while more posts are being loaded