Profile cover photo
Profile photo
Sokobanja
50 followers -
Turistički centar - Sokobanja
Turistički centar - Sokobanja

50 followers
About
Sokobanja's posts

Post has attachment
U bašti "Ozren"u centru Sokobanje 1. januara u podne za Sokobanjce i njihove goste biće organizovana Bašta otvorenog srca. Najmladje će dočekati animatori a one starije trubači, topli napici i tradicionalna sokobanjska zakuska: pita s krompirom, kupusnik, pogačice sa sirom, proja, vanilice, bakin kolač i medenjaci.

Post has attachment
Jedna od najboljih malih teniserki Srbije u konkurenciji do 10 godina, Mia Milisavljević, i šestogodišnji Sergej Milanović, proglašeni su pre nekoliko dana za sportske nade Sokobanje. Čestitamo!

Post has attachment
Arktički scenario. Ulazimo u oblake i grabimo jako gore. Sad je bitno da što pre ispenjemo vrh, gore ćemo svakako imati par minuta pauze za slikanje, sasvim dovoljno za oporavak i spuštanje pulsa. Mekan mokar sneg na stenama olakšaće nam brz spust

Post has attachment

Post has attachment
Preuzmite rizik velikih promena u životu: Srđan i Sandra iz sela Vrmdža uspeli su da ostvare svoj životni san

"Ako je čovek duhovno i moralno čist, može mnogo adekvatnije da reaguje na svaki problem koji se pojavi, bez neurotičnih reakcija zasnovanih na strahu i nuždi." Pročitajte priču o porodici, životu, ljubav i riziku za sreću koja će vas inspirisati i nadahnuti...

Mnogo putujem po Srbiji i nagledala sam se lepih pejzaža i kuća, ali nikada nisam upotrebila ponešto istrošenu reč: bajka. Ovom prilikom ta reč mi je prva pala na pamet jer dom Srđana i Sandre Prvulović i njihove dvogodišnje Petre, u selu Vrmdža kod Soko banje, jednostavno izgleda kao da je sišao sa stranica neke prelepe slikovnice. Zamislite: dođete do kraja asfalta, prošetate 50 metara stazom kroz šumarak, naiđete na bistar planinski potok koji skakuće niz kaskade, pređete drveni mostić i ulazite u okućnicu koja je sva u cveću i visokim stablima jabuka, oraha i dudova.

Pred vama je potpuno renovirana stara kuća, a blizu nje nova kućica koja mojim domaćinima služi kao kancelarijski prostor. Između, omanji povrtnjak. Preko puta, na obali, veliki natkriveni prostor za druženje. Kad podignete pogled, očarava vas stenovita nazubljena litica sa ostacima drevnog rimskog grada. Na pola sata šetnje, čisto, sanjivo Vrmdžansko jezero. Nastavite još malo i stižete do podnožja tajanstvenog Rtnja.

Subotičanka Sandra i Beograđanin Srđan spadaju u grupu ljudi koji su se odselili iz velikog grada u potrazi za novim životom. Oni nikada nisu bili opredeljeni za poljoprivredu kao izvor prihoda, već su ostvarili nešto naizgled skoro nemoguće: da svoje "gradske" profesije uspešno inkorporiraju u seoski život. Sandra je diplomirala specijalnu pedagogiju na Defektološkom fakultetu i odbranila master na FON-u (Menadžment ljudskih resursa). Srđan je homeopata sa 16-godišnjim iskustvom, a u dijagnostici i terapiji koristi i svoja znanja iz oblasti klasične kineske medicine.

Dok tog poslednjeg sunčanog jesenjeg dana razgovaram sa Sandrom u hladu ogromne jabuke, Petra spava u maminom krilu, Srđan u blizini cepa drva, potok žubori i šumori, a veverice trčkaraju okolo skupljajući zimnicu.

Kako smo došli na selo

Sandra: Pre 12 godina živela sam životom tipičnim za mladu i ambicioznu osobu, stalno u pokretu, na poslovnim putovanjima, mršava i uvek iscrpljena. Radila sam u Cepteru kao trening instruktor i volontirala u Školi za razvoj intelektualnih veština Finesa. Dosta sam volela svoje poslove i oni su mi pružili mnogo korisnih znanja i veština, ali sam u 28. godini počela da osećam nezadovoljstvo takvim životom. Znala sam da mi treba nešto sasvim novo, pa sam upisala internacionalnu školu homeopatije i tu upoznala Srđana. Odmah sam osetila da je on prava osoba koja može da da podršku mom zdravlju i razvoju.

Srđan je imao veliko životno i radno iskustvo i već se spremao da ode da živi negde u prirodi, ali je to tada stopirao jer ja još nisam bila spremna za takvu drastičnu promenu. Počeli smo da živimo zajedno kao podstanari i osnovali firmu za razvoj ljudskih potencijala Fenix HR. Srđan je povremeno pominjao ideju o iseljavanju iz grada, ali me nije forsirao.


"Ne misli o novcu, misli samo na ono što želimo."

Mnogo smo radili, a u meni je postepeno sazrevala odluka da sam spremna da u načinu života nešto promenim, mada još uvek nisam umela da definišem šta mi u gradu smeta. Tih godina smo turistički često dolazili u ovaj kraj. Zavoleli smo Istočnu Srbiju, a moja potreba da napustim grad bila je sve jača. Imali smo vrlo malo novca, ali Srđan je sve vreme ponavljao: "Ne misli o novcu, misli samo na ono što želimo. Važna je namera i odluka."

Došli smo u selo Vrmdža, uzeli sobu kod vodeničara deda Mije i mesec dana obilazili imanja koja su bila na prodaju. Ništa mi se nije sviđalo. Srđan je bio strpljiv i mudar kao kroz ceo naš partnerski odnos. On ne nameće ni pomoć, ni ideje. Daje mi potpunu slobodu da pratim svoj razvojni put a mislim da to nije samo zato što sam mlađa od njega. "Da sam te nagovarao, to ne bi bila tvoja spoznaja", rekao je.

Kada sam ugledala ovo imanje zaraslo u šikaru i čula šum potoka, znala sam da smo našli našu kuću. Zagrlila sam Srđana i zaplakala. Zvonilo mi je u srcu jer sam videla sasvim jasno naš dom iz snova na tom mestu. Cena je bila, za neverovati, tačno u evro koliko smo imali. Za porez smo pozajmili. Kako dalje? "Samo ne razmišljaj o kreditu", govorio je Srđan. Zvala sam klijente, bacila se na poslove, počelo je renoviranje kuće i posle devet meseci smo mogli da se uselimo, ali daleko je to još bilo od komfora. Kakva sreća - naš krevet, naš krov nad glavom! Bivša čakmara od blata, slame i pruća a nama je bila vila!

Promenili smo krov, uradili izolaciju, proširili kuću i spolja je obložili kamenom. Ali čekalo nas je još mnogo radova, a mi smo jedva sastavljali kraj sa krajem. Onda je odjednom stigla ponuda za dobar posao menadžera ljudskih resursa u jednoj softverskoj firmi iz Niša. Prvih 6 meseci putovala sam po 140 km dnevno, dok je Srđan radio na kući, a kasnije smo iznajmili stan u Nišu, ali sve je to vredelo jer smo za godinu i po uštedeli dovoljno da se kuća i okućnica potpuno srede. Do tada smo već bili uvereni da savremeno poslovanje omogućava da se posao sa IT industrijom radi i od kuće. Danas se ne traže fizičko prisustvo i sastančenje, već brzi, inovativni i inteligentni ljudi.

Dala sam otkaz, ponovo smo pokrenuli firmu u puni pogon i trajno smo se ovde nastanili. I kada smo najzad ostvarili u potpunosti sve o čemu smo maštali i potpuno postavili na noge posao koji radimo on line, dogodilo se i ono što je bila naša najveća želja: rodila nam se Petra. Kao da je čekala pravi trenutak da nas usreći i sasvim zaokruži našu priču. Uz Doroteju, Srđanovu ćerku iz prvog braka koja nas često posećuje, život nam je dao sve što smo poželeli.

Srđan se i dalje po preporuci bavi homeopatijom jer onima koji to zaista žele nije teško da dođu do nas. Zajedno radimo u našoj firmi koja se bavi pretežno IT regrutacijom, tj. povezivanjem IT talenata i kompanija. To je lep i uzbudljiv posao. Zatim, radimo razne obuke iz menadžmenta i team building-a, kod poslodavaca a nekad i kod nas, a neprofitno se bavimo i naučno-istraživačkim radom u oblasti menadžmenta HR.

U saradnji sa Majom Ninković koja se sa mužem iz Amerike doselila u Vrmdžu a koja je tamo doktorirala razvojnu psihologiju, istražujemo motivacije IT stručnjaka (koji su globalno deficitarni). Pored toga, pišem svoj blog, a objavila sam knjigu „Robinzon u postkapitalističkoj eri" u kojoj savetujem mlade ljude koji grade karijere u korporativnim firmama kako da napreduju a da pri tom „ne izgube svoju dušu" u toj paklenoj trci.

Na osnovu dugogodišnjeg iskustva u terapeutskom radu, Srđan je razvio psihološku alatku Skarabej - slikovitu meta-matricu misaonih procesa i reagovanja na date situacije koja ima za cilj da osposobi osobu da na inovativan način rasvetli problematične psihičke sadržaje. Osmišljena kao „psihološka igra", Skarabej vodi osobu na unutrašnje, samorefleksivno putovanje kroz njene uobičajene putanje razmišljanja, emotivne reakcije i izbore ponašanja.

U gradu je teško ostvariti duhovni mir

Uz pomoć obučenog terapeuta, a kroz program specifičnih psiho-fizičkih vežbi, pokreta i tehnika, osoba se usmerava na osvešćivanje, razrešavanje, odnosno oslobađanje od postojećih „iskrivljenih" sadržaja i poboljšanja opšteg stanja. Skarabej je primarno namenjena psiholozima, psihoterapeutima i osobama koje se bave savetodavnim radom, ali ga mogu koristiti i pojedinci koji su zainteresovani za dublji rad na sebi. Kao štampana verzija prodavaće se u knjižarama i preko interneta, a biće dostupna i digitalna verzija u vidu aplikacije, dok će pojašnjenja i eventualna dopunska tumačenja biti dostupna na sajtu Skarabej.rs

Srđan: Bog nam je dao slobodnu volju i moć da menjamo svoj način života u skladu sa promenama u sebi. Ako niste zadovoljni svojim životom, možete da trpite ili da preuzmete rizik promene. Ali i trpljenje je rizik - rizik da možda na samom kraju života gorko zažalite što niste više rizikovali dok ste mogli. Šta nam to, zaista bitno, pruža život u gradu?

Mnogi teoretičari predviđaju skori kolaps života u velegradima i to ne samo zbog zagađenosti, gužve i borbe za opstanak već pre svega zbog uniformisanosti i mehanizacije života koja ne dozvoljava kreativnost i zahteva slepe konzumente. Ali uvek se može naći način da se osmisli humaniji život.

Došli smo ovde da živimo što čistije, da pomažemo zajednici, da ispravno vaspitamo dete, u meri koliko je to danas moguće. Ako je čovek duhovno i moralno čist, može mnogo adekvatnije da reaguje na svaki problem koji se pojavi, bez neurotičnih reakcija zasnovanih na strahu i nuždi.

U gradu je teško ostvariti duhovni mir zbog neprestane buke, a pod tim mislim pre svega na preveliki priliv informacija. Nema načina da se to izbegne jer je čovek sa svih strana pritisnut drugim ljudima, njihovim razgovorima, svađama, muzikom, alarmima, kao i svim mogućim vrstama štetnog elektromagnetnog zračenja. Teško je doneti ispravnu odluku kada ste neprestano u stanju manje ili veće napetosti.

Grad pruža preobilje mogućnosti i to većinu ljudi ometa da se bilo čemu posvete u potpunosti. U njemu smo neprestano pod uticajem pozadinskog šuma strepnje i pretnje. Selo daje mogućnost da budemo čovečniji, da smireno razvijamo sopstvene talente. Tu možete istinski a ne deklarativno da osetite božju volju i blagost. Ako verujete i ne klonete duhom, bićete nagrađeni. I zato ovo nije izbor za one koji nemaju strpljenja.

Partnerski odnos

Sandra: Partnerski odnos na selu je skoro nemoguć ako jedna strana odbija da se prilagodi i sarađuje. Ako je odnos postavljen na interesu, teško je opstati izvan konvencionalnih šablona i igara moći na koje ljudi u gradu uglavnom pristaju. Patneri se tamo viđaju po nekoliko sati dnevno i za to vreme se bave operativnim održavanjem porodice, a ozbiljni problemi se kamufliraju.


Čovek se ponekad mora odreći dela svoje individualnosti zarad višeg cilja

Srđan i ja smo po ceo dan zajedno. Naš odnos je evoluirao u kvalitetu. On je naučio mnoge tzv. ženske poslove, a ja muške. Smireni smo, lako se dogovaramo, bolje spavamo, jasnije sagledavamo sebe i druge, fizički smo aktivniji i mnogo zdraviji.

Jednostavno rečeno, srećni smo. Sve to nije moguće ako u samom startu osobe nemaju isti sistem vrednosti, prioritete i duhovne potrebe. Ključna osobina je fleksibilnost na obe strane. Na selu ne možeš odlagati rešavanje nekih stvari - cepanje drva, pečenje hleba, sađenje povrća, čišćenje snega oko kuće... Mi ne bismo opstali za ovih sedam, dosta stresnih, godina da nismo oboje negovali prilagodljivost i strpljenje, a u prvo vreme nam život i nije bio tako bajkovit kako to sada izgleda.

Srđan: Ovde partneri žive „jedan na jedan" i neprestano su upućeni jedno na drugo, tako da je varanje i foliranje nemoguće. Individualnost je poslednjih pedeset godina uzdignuta u besmislene visine, a važnost zajednice i porodice je skoro nestala. Rezultat je - mnogo usamljenih ljudi koji uživaju u svim mogućim materijalnim pogodnostima, a duboko su nesrećni jer ne žele da se odreknu ni mrve svog komfora i ni najmanje od svojih navika da bi osnažili brak i porodicu. Žive u istom stanu, a ne poznaju se. Ne razgovaraju. Ništa ne dele osim računa. Sandra i ja iskreno verujemo da se čovek ponekad mora odreći dela svoje individualnosti zarad višeg cilja, a to je jaka i stabilna porodica koja deci i partnerima pruža sigurnost.

Promene na ličnom planu

Sandra: Kad sam pre sedam godina došla ovde, bila sam puna raznih knjiških znanja, ali sam suštinski bila devojčica. Provodila sam po deset sati dnevno na sastancima, ali sam van te sigurne zone bila bespomoćna. U početku sam jedva mogla da odhodam dva kilometra do jezera. Kuvanje i pravljenje hleba su mi delovali kompleksnije od fakulteta. Mnogo smo oboje ojačali na svaki način, a i od seljana smo naučili razne veštine. Danas ovaj život ne bih ni za šta menjala. Ali želim da naglasim da je selo možda naš slučajni izbor.

Moglo je to biti i nešto drugo. Važnije je da smo imali hrabrosti da iskoračimo iz kolotečine i založimo se za način života i vrednosti u koje verujemo. Čak i da nismo uspeli, to je bolje nego da smo sedeli nezadovoljni i ponavljali: ja to ne mogu, to mogu samo neki pametniji ili srećniji. Ovo iskustvo nas je veoma osnažilo i obogatilo nas samopouzdanjem i to traje i danas, a to želimo da prenesemo i Petri. Probaj. Ne miri se sa stagnacijom, čekajući da unapred rešiš sve eventualne probleme.

Srđan: Više mi baš ništa ne nedostaje. Nemam nikakvu potrebu da gomilam i da se dokazujem i da se takmičim. Jedina ambicija mi je da ispravno živim i da budem koristan svojoj porodici i ljudima kojima je moja pomoć potrebna. Što si čistiji, otvoreniji si za energije tla, biljaka, životinja.

Izoštravaju ti se čula i pažnja. Opseg informacija koje dobijaš je mnogo širi. Uklapaš se bez otpora u svoje okruženje. Prestaje tiranija bujice misli i reči.Tvoj unutrašnji vodič je sve jasniji. Gubi se čak i potreba za neprestanim čitanjem. Takvo je moje iskustvo, a ono možda nije univerzalno.

Podizanje deteta na selu

Sandra: Prelazak na selo je bio toliko pun izazova da u početku nismo mnogo ni razmišljali o deci. To se desilo baš onda kad je trebalo, kad smo svoj život postavili na noge i ja se opustila, u 37. godini.

Deca na selu ne žive pod staklenim zvonom

Da se Petra odmah rodila verovatno bih se raspala i odmah vratila u grad. Najveće blago koje pruža život na selu je što provodite mnogo vremena sa detetom u periodu kada je to najpotrebnije i kada ona polako usvaja vrednosti koje mi živimo i negujemo - da ne bude sebična, lenja, razmažena i koristoljubiva, da pomogne ljudima, da ceni svačiji rad.

Mi poštujemo tradicionalne pravoslavne vrednosti i poruke svetih otaca. Želimo da u nju ugradimo trajne vrednosti, bez obzira na to gde će jednom živeti. Vodimo je sa sobom na poslovna putovanja, često boravi kod babe i dede, a u selu ima i vršnjaka za druženje. Često imamo goste, pa nam je ponekad izgledalo da se više viđamo sa ljudima nego dok smo živeli u gradu. Uz to, i nekoliko naših prijatelja se ovde doselilo ili su u fazi tranzicije. U selu imamo i predškolsku ustanovu, kao i školu do četvrtog razreda a nakon toga, ako bude potrebno, spremni smo i da na nekoliko godina promenimo lokaciju zbog njenog školovanja.

Srđan: Dete najviše uči posmatrajući i ako mnogo vremena provodi bez roditelja, ono usvaja vrednosti drugih ljudi. Postoje neki nedostaci sela ako govorimo o socijalnim veštinama, ali i mnogo prednosti jer se dete razvija u fizički i psihički zdraviju osobu.

Deca su na selu bolje vaspitana i nisu prezaštićena jer ne žive pod staklenim zvonom i zato su bolje pripremljena za životne izazove.

Od malih nogu preuzimaju deo obaveza u domaćinstvu. Uče da rad nije ni muka ni sramota, već svakodnevna normalna ljudska aktivnost. Umeju da poštuju starije i autoritete. Nama je najvažnije kakav će čovek Petra postati, a manje je važno da li će u petoj godini učiti klavir i dva strana jezika. Naša obaveza kao roditelja je da napravimo zdravu bazu, a nadogradnja se stiče celog života.

Izvor: Sensa


Photo

Post has attachment
Pitala sam Sokobanjce šta znači ime njihove planine, niko nije znao da mi kaže. Sasvim neočekivano, odgovor mi je dao jedan poznanik, Slovenac, objasnivši mi da stara slovenska reč ZRETI znači VIDETI, da se koren reči očuvao u rečima zrcalo, prozor, prozreti, nadzirati, nazreti, zrikavost, prozirno i sl. Tako bi Ozren mogao biti mesto odakle se dobro vidi, vidikovac. Kako se objašnjenje dogodilo u vremenu kada sam već uveliko počela da se bavim slovenskom mitologijom, odmah me je asociralo na VIDA, Svetovida, vrhovno božanstvo Slovena, naših predaka, intuicija je govorila da neka veza postoji.

Post has attachment
SEMINAR ZA POLJOPRIVREDNIKE

Poljoprivredna stručna i savetodavna služba Poljoservis organizuje u Knjaževcu i Sokobanji Zimsku školu za poljoprivredne proizvođače. Škola je počela u Knjaževcu u prostorijama Regionalnog centra za stručno usavršavanje.

Učesnike je na otvaranju pozdravio Marko Stojanović, pomoćnik predsednika opštine Knjaževac

Regionalna privredna komora Zaječar je uzela učešće u ovom seminaru. Dragoslava Đokić, sekretar Udruženja prezentovala je "Održivi razvoj u okviru eko i seoskog turizma na području Timočke
Krajine".

Kompanija FPM Agromehanika je na seminaru predstavila svoj proizvodni program.

Na seminaru dominiraju teme iz voćarstva i pčelarstva. Nakon Knjaževca, zimska škola nastavlja se u Sokobanji, gde će dominantna tema biti ratarstvo.

Autor Dijana Dijanović 
PhotoPhotoPhotoPhotoPhoto
12/12/16
5 Photos - View album

Post has attachment
Kompanija Microsoft u Srbiji organizovala je događaj za učenike srednje škole „Branislav Nušić” iz Sokobanje, koji je obeležio početak Nedelje informatičkog obrazovanja, koja se organizuje u okviru globalne manifestacije pod nazivom Hour of Code. #sokobanja #it

Post has attachment

Dragoljub Jevtić Sokobanja Soko Grad u 21 veku


Post has attachment
U šestom kolu II lige Istok negotinski odbojkaši u subotu, 19. novembra od 19 sati u sali OŠ Branko Radičević dočekuju ekipu Ozrena iz Sokobanje.

Odbojkaši Hajduk Veljka odličnim igrama sigurno su prigrabili vrh tabele i ne žele da ga ispuste do kraja sezone. U goste im ovog vikenda dolazi ekipa Ozrena, koja je u prošlom kolu u Sokobanji nanela prvi poraz Vranju. Trener Hajduk Veljka Milan Vasić, najavio je da njegova ekipa ove sezone može da ima problem jedino ako se povredi ili izostane neko iz prve postave, a to se upravo i desilo. Iskusni srednji bloker Saša Tomić je povređen i neće igrati sutra, ali će sa tribini pružiti podršku svojim saigračima. U ekipi neće biti ni primača Dušana Veličkovića.
Utakmica se igra u subotu od 19 sati, a podrška publike će puno značiti negotinskim odbojkašima.
U ostalim utakmicama 6. kola sastaju se : Topličanin – Vranje, Pirot – Mladost, Borac - Topličanin 97 i Niš 2 – Desetka
Photo
Wait while more posts are being loaded