Profile cover photo
Profile photo
Нећу да потпишем уговор на латиници
559 followers -
Нећу да потпишем уговор на латиници
Нећу да потпишем уговор на латиници

559 followers
About
Posts

Post has attachment

Post has attachment

Post has attachment
С. Стефановић, Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији
Феномен којег овом публикацијом оцртавамо са теоретског и практичног становишта ванредно интересантан: изостанак остваривања права националне већине у некој од модерних држава на употребу матичног писма у одсуству војно-управне окупације. Израђена је, на основу података постојећих у Народној библиотеци Србије, квантитативна анализа кретања броја публикација (књига и периодике) на штокавском језику штампаних модерном српском ћирилицом. Бројчано и графички су приказана издања након 1900.године, на нивоу Србије збирно и комбиновано са демографским подацима закључно са 1999, односно 2012. годином, уз појединачни преглед издања универзитетских центара у и изван Републике Србије. Средишња питања овога рада концентрисана су на српску ћирилицу као стандард.

Научни чланци:
С. Стефановић, О јавној употреби језика и писма, Векови, бр. 2, Андрићград, 2016, 109-138.
С. Стефановић, Ћирилица у Уставу Србије: преглед значајније изворне грађе (1974 – 2014), Култура, бр. 152, Београд, 2017., 350-374.

Остали прилози дебати:
1. Разговор са г-ђом Мелихом Правдић, Радио Београд 2, Клуб 2, 30. јануар 2017.
2. Дебата са проф. др Ранком Бугарским, Радио Београд 2, Спорови у култури, 10. фебруар 2017.
3. Полемика Бугарски – Стефановић (О јавној употреби језика и писма), Политика, Културни додатак, август -октобар 2017.

Изворне табеле (Microsoft Access format):
1. Број и постотак књига на штокавском језику штампаних ћириличким писмом
2. Број и постотак периодичних издања на штокавском језику штампаних ћириличким писмом
(Бројчани подаци односе се на културне и универзитетске центре: Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Приштина, Загреб, Осијек, Задар, Ријека, Сплит, Бањалука, Сарајево, Подгорица, Цетиње, Скопље, Љубљана.) За потребе овог истраживања податке је из база Народне библитеке Србије прикупила и обрадила г-ђа Бојана Вукотић, Одељење за истраживање и развој библиотечког система – Матично одељење.

Изведени графикони:
1. Кретање броја ћириличких издања (књиге и периодика) у универзитетским центрима:
Београд (1900-2012), Нови Сад (1900-2012), Крагујевац (1900-2012), Ниш (1900-2012), Приштина (1900-1998), Бања Лука (1938-2012), Сарајево (1900-1992), Загреб (1900-1992)
2.Кретање укупног броја ћириличких издања (књиге и периодика) са демографским показатељем
Србија 1900 – 1998 (са АП Косово и Метохија)
Србија 1998 – 2012 (без АП Косово и Метохија)
Србија 1900 – 2012 (без аутономних покрајина, тзв. „ужа Србија“)
АП Војводина 1900 – 2012
АП Косово и Метохија 1900 – 1998
Београд, Нови Сад и Загреб 1944-1974 у политичко-правном контексту
Графиконе је на основу података о књигама и периодици те демографских података које које је прикупила и обрадила г-ђа Маја Маринковић, генерисала г-ђа Маријана Узуновски, дипл. библиотекар-информатичар.

Радни прилози:
1. С. Мрђа, М. Маринковић. П. Пивљанин, С. Стефановић, Резултати пилот-анкете из октобра 2013. године
2. С. Стефановић, Кратак преглед ставова о ћирилици у одговорима на Скерлићеву „Анкету“ (1913. – 1914.)
3. С. Стефановић, Неколико речи о преласку Турске и Румуније на латиничко писмо
4. М. Маринковић, Политичке странке у Србији и српска ћирилица

Скенирана и преузета изворна грађа:
1782. Теодор Јанковић Миријевски, Елаборат о српској азбуци и ортографији
1847. Судбине кирилиски писмена у Аустрiйской државй (Одъ Доктора и Кавалѣра Георгия Мушицкогъ), Гласникъ Дружтва србске словесности, св. I, Београд, 1847., 127-139.
1849. Дръ Iованъ Стеићъ, Езикословне примѣтбе на предговоръ Г. Вука Стеф. Караџића къ преводу новогъ завѣта, Гласникъ Дружтва србске словесности, св. 2, Београд, 1849., 1-43.
1850. Бечки књижевни договор
1851. О ортографiи (Високославномъ попечительству просвештения, 5. нов. 1848.; Високославномъ попечительству просвештения!, 30. мая 1849.; Дружтву србске словесности, 11. авг. 1849.; Високославномъ попечительству просвештения, 18. сеп. 1849.; Дружтву србске словесности, 1. мая 1850.), Гласникъ Дружтва србске словесности, св. III, Београд, 1851., 48-62.
1852. Дръ Iованъ Стеићъ, Србскiй правописъ, Гласникъ Дружтва србске словесности, св. IV, Београд, 1852., 1-15.
1853. Дръ Iованъ Стеићъ, Предлогъ за србскiй рѣчникъ и србску граматику, Гласникъ Друштва србске словесности, св. V, Београд, 1853., 1-13.
1859. Распра између пређашнѣ Владе и Друштва србске словесности (Д. Црнобарац, попечитель просвештения и правосудiя Друштву српске словесности, 31. мая 1858.; Одговор Друштва, 15. юния 1858.; Д. Црнобарац, попечитель просвештения и правосудiя Друштву српске словесности, 22. августа 1858), Гласник Друштва србске словесности, св. XI, Београд, 1859., 463 – 481.
1861. Вук С. Карађић, Срби и Хрвати
1909. Р. Грујић, Српски језик и српско писмо, из: Апологија српског народа у Хрватској и Славонији
1952. А. Белић, Предговор Правопису српскохрватског језика
1954. Новосадски договор у правопису МС/MH
1967. март. Борба, Реакција на „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“
1967. март. Борба, М. Жанко и Ф. Чулиновић, Подземне иницијативе
1967. март. Борба, Саопштења ЦК СКС и ЦК СКХ
1967. април. Književne novine, B. Mihailović Mihiz, Pravo svakog naroda da određuje svoj jezik
1967. април. Борба, Предлог за размишљање
1967. април. Борба, ГК СК Београда о „Прелдогу“ и потписницима
1969. јануар. Реакције и одговор уредника поводом преласка „Књижевних новина“ на ћириличко писмо
1971. Анали Правног факултета, Образложење забране броја 3_1971
1971. М. Ђурић, Смишљене смутње, Анали Правног факултета бр. 3, 1971.
1971. П. Ивић, Актуелни тренутак, из: Српски народ и његов језик, стр. 221-228
1971. Свет, Београд: Анкета о положају ћирилице, бр. 781-787, октобар-новембар 1971.
1972. новембар, Политика, Образложење дефиниције језика у амандманима на устав СР Хрватске (будући чл. 138) Мирка Божића
1984. Б. Брборић, Српскохрватски језик у светлу уставноправних и социолингвистичких одређења, О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 241-291.
1986. НИН, Анкета о равноправности ћирилице, бр. 1840, април
1987. Б. Брборић, Напомене о српско-хрватским језичким односима, О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 419-421.
1988. Б. Брборић, Супротност међу језичким одредбама (мишљење Уставног суда Југославије), О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 346.
1989. 14. јануар, Политика, Р.Д. Лукић, Ћирилица у амандамнима на Устав СР Србије
1989. 21. јануар, Политика, Редакција часописа „Наш језик“, Кад је ћирилица обавезна
1989. 25. фебруар, Политика, Р.Д. Лукић, За и против ћирилице
1989. 1. март, Политика, Р. Бугарски, Писмом до разумевања
1990. Р.Д. Лукић, Политика, О судбини ћирилице у новом уставу
1997. Оснивачка акта Одбора за стандардизацију српског језика
2001. Одбор за стандардизацију српског језика, Нарушавање уставних оквира статуса српског језика
2002. Декларација Савезне скупштине Србије и Црне Горе о заштити ћирилице
2002. Одбор за стандардизацију српског језика, Српски језик у Лондону
2003. Закључци скупа интернет и ћирилица
2003. Одбор за стандардизацију српског језика, Укидања ијекавице заиста није било
2003. Одбор за стандардизацију српског језика, Уставне одредбе о језику, препорука за Србију
2006. М. Шипка, За кодекс употребе српског језика
2009. R. Bugarski, Jezička politika i jezička stvarnost u Srbiji posle 1990. godine
2009. Д. Збиљић, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (корице књиге)
2010. Правопис Матице српске, одељак о писму
2013. септ.-дец. Предлог Д. Лековића и одговор Уставног суда РС о уставности Чл. 40 Закона о трговини
2014. И. Клајн, Далеко је Скандинавија, Прилог конференцији поводом 50. годишњице Новосадског договора, КЦНС, 10. децембар 2014.

Post has attachment

Post has attachment
Ево зашто не прогоне ни кинеско, ни јеврејско, ни јерменско писмо већ само – ћирилицу
ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ ЗА НЕКЕ ПОСТАЈЕ И СИМБОЛ ТЕЖЊЕ КА „ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА“
Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, не тражи да се одрекну свог писма. Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват. Само су Руси и простор Руског света, заједно са другим народима који су сачували ћирилицу, под притиском антићириличне кампање без преседана која није од јуче
Руски језик је на ћирилици постао један универзалних језика светске културе и то – не упркос ћирилици већ управо захваљујући њој. Јер, ни један од суседних словенских језика није на латиници достигао ни близу такву културну висину и интензитет
Уз сво уважавање, Сјенкевич није Толстој, Хашек није Достојевски, а Кафка је на чешком написао свега неколико писама
Наша ћирилична азбука је декларација наше цивилизацијске независности, она волшебна баријера која прави ограду око светиње руског говора и чува га од растварања у глобалном „пиџин-инглишу“. Ћирилицу управо због тога љуто мрзе, чак и у Русији, они који су уверени да је код „белих западних богова“ све боље

Post has attachment
ДАНАС СУ СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
Српска православна црква (СПЦ) данас прославља Свету браћу Ћирила и Методија, који су ширили хришћанску веру и писменост међу Словенима.Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима (македонским) и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало после тога придружио му се и млађи брат Ћирило (Kонстантин).

Kада је хазарски цар Kаган тражио од цара Михаила проповеднике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.

Они су убедили прво Kагана, а затим и много народа превели у хришћанство.

По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире веру Христову, а умножене црквене књиге поделили су свештеницима да уче омладину.

На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.

Његово дело наставили су његови ученици са светим Kлиментом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.

Што се обичаја тиче не треба прати веш, чистити кућу и радити тешке послове.

Post has attachment
Туђа латиница је у језику Срба одигрaла антисрпску улогу „атомске бомбе“
Некад је Београд био чист ћирилички град, с малим изузецима на туђем, латиничком писму. Када су у раскопаном Београду у центру постављене уместо старих плоча гранитне, негде у то време почело је и „раскопавање и замењивање српске ћирилице на фасадама и постављање натписа с хрватском гајицом уместо ћирилице.
Први пут се латиничење Београда и Србије догодило под окупацијом у Првом светском рату (1916-1918) после забране ћирилице, а онда се постепено латиничење главног града Србије догодило после Новосадскогг договора о српскохрватском језику и „равноправности писама“ (1954).
Данас је Београд јавно у огромној већини полатиничен град, јер је од антићириличара ћирилица проглашена за „застарело писмо“.
Од Срба се данас очекује и тражи да у свему промене себе и своју хиљадугодишњу традицију, па да замене и своје хиљадугодишње ћириличко писмо јер их оно чини „сувише“ Србима.
Резултат слика за стари београд

Најгоре у томе је то што српске власти, српска лингвистичка и интелектуална „елита“ још не схватају (или неће да схвате) какву је то антикултурну, антисрпску, антидуховну, антиправославну, разбијачку и поразну идентитетску улогу одиграло у српском народу када је стигло до тога да су данас сви градови Србије јавно окупирани у исписима енглеским језиком и у српском језику хрватском абецедом, а у Правопису српскога језика Матице српске се закључује да два алтернативна писма, супротно норми сваког другог језика у Европи и свету, „не могу бити штетна у српској култури“ у којој је хрватска, нормирана као алтернативна, гајица заузела преко 90 одсто простора у језику Срба а српска ћирилица и српски језик све су ређе у употреби међу Србима.

Када из суседне Хрватске данас неко први пут пређе границу са Србијом мора да се упита да ли је он то заиста прешао границу или је још у Хрватској. Чули смо сведочења Срба којима су у посету дошли пријатељи из Хрватске – да су, снебивајући се, казали свом домаћину: „Мало смо изненађени. Мислили смо да је у Србији у превласти ћириличНо писмо… Нисмо веровали да се и у Србији тако масовно пише латиницом…

Ни гости Хрвати ни домаћини Срби нерадо би међусобно распредали даље ту причу јер у то нису довољно ни упућени нити су вољни да „чачкају мечку“, јер су то ствари које се нерадо спомињу међу људима с добрим намерама. О томе расправљају озбиљно само они којима је, пре свега, до истине и на том пољу стало и којима је важно да и српски народ, као сваки други, чува свој културни и национални идентитет.

А шта је истина до које у Србији није баш лако свуда дођи, јер се прећуткују у јавности и међу језичким стручњацима све књиге, на пример, Удружења „Ћирилица“ (2001-2018). У њихових објављених око 20-ак истина о српском и хрватском писму прочешљано је, од почетка до краја (од 1060. до 2018), оно што је чиста истина о прогонима српске ћирилице на балканским просторима, о њеним забрањивањима, о политичкој и физичкој фаворизацији латинице гајице уместо српске азбуке, као и о начинима и разлозима те фаворизације и данас иако је Устав Србиоје 2006. у Члану 10. у складу с евроспком и светском праксом, вратио српски језик своме ћириличком писму. Али, није у Правопису и српској институционалној лингвистици испоштован Устав, власти га не спроводе и тако остаје на снази у пракси, у јавности у писању српским језиком хрватско писмо (гајица) чак преко 90 одсто. Српска ћирилица (вуковица, како се још данас зове међу лингвистима) шћућурила се као бедно, одрпано и понижено судбином сироче у углу од десетак процената, који се стално смањују у писаној јавности. Политичка, интелектуална и, пре свега, лингвистичка „елита“ (она која је, с обзиром на катастрофалне резултате цепања српског језика и затирања српске азбуке, добро плаћена за чување српског језика и српске ћирилице у институцијама: Матици српској, САНУ-овом Институту за српски језик, у Одбору за стандардизацију српског језика, пре свега) никако да се сети да у нормирању језика Срба примени обавезујућу одредбу с народног референдума за Устав Србије из 2006. године, власти не усклађују и даље с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, па се тако продужавају основна правила из Новосадског договора о српскохрватском језику и „равноправности“ писама у њему из 1954. године, наставља се српски „светски изум“ о „богатству двоазбучја“ у једном српскохрватском, сада и српском језику. Наставља се понижавање Срба, њиховог језика, српске културе, српске (ћириличке, православне) традиције и сатире се основна окосница која чини српски културни и национални идентитет.

Српски лингвисти мисле да су све плаћене лингвистичке обавезе у вези с ћирилицом посвршавали, па се нуде Министарству културе да обаве и правничке послове
Резултат слика за издајник

Кад и буде покушаја у власти (као недавно у Министарству културе Србије Владана Вукосављевића) да се врати живот српском писму у језику Срба, српски лингвисти као позвани саветници не предлажу, неопходну и једино сврховиту, измену норме у Правопису српскога језика у вези с решењем питања писма, што је њихов осносвни задатак, него предлажу они нови закон о службеној употреби језика и писма, преузимајући тако улогу не лингвиста, за шта су једино плаћени, него улогу правника који на основу Устава треба да уобличе као широку јавну обавезу оно што одређује Устав који је народ изгласао на референдуму. Српски лингвисти тако, изгледа, мисле да су они све своје научне обавезе из српског језика посвршавали и сада хоће да пређу у правничку професију!

У српском народу се, тако, произвео и самопроизвео већ снажан антићирилички „другосрбијански новоидентитет“ који неће ни да чује за покушаје да се и српски народ у свом језику обједини, коначно, на једном изговору и једном писму, као што су се обједилили данас сви други народи, па чак и они који су се недавно национално преименовали и(ли) свој идентитет умногоме граде на некавој Србима несхватљивој мржњи према њима. А та мржња као да јача због чињенице да се данас у вези са српским језиком и писмом, умногоме не слажу ни сами Срби. Већ су „изрођени“ многи Срби који се (само)мрзе до те мере да нимало не заостају у мржњи према српској азбуци у поређењу и са онима који су спремни да ишчекићају у Хрватској сваку таблу исписану српским језиком и ћирилицом. Та „самомрзачка страст“ многих Срба названих „другосрбијанци“ према национално здравом и нормалном Српству толико је јака да је у сарказму према свему што се напише српском ћирилицом и свему што се залаже за природно очувању српског идентитета у српском језику и писму надмаша често чак и оно што се појави као антићириличко и антисрпско према неким појединцима и у Хрватској.

Закључак: Антићириличка „другосрбијанска“ мрзачка еуфорија налази покриће код српских лингвиста у њиховом Правопису са два писма само за Србе
Српска је велика и претећа несрећа што је антићириличка еуфорија „другосрбијанаца“ нашла утемељење међу српском споменутом на почетку плаћеном од државе Србије „елитом“ која нити сме нити жели да се и у српском народу и у његовом језику успостави уставна, нормална практична норма попут сваке друге такве норме у сваком другом језику Европе, где та „елита“ у Србији сматра да нам је место. Они вређају нормалну српску научну лингвистичку и сваку другу памет која не може да не види и да не истиче да је само језик Срба смишљено, посебно успешно, после Новосадског договора (1954) у Матици српској разапет на два писма, при чему се од 1954. године па све до данас у јавности на све начине, па и по личним „ћефовима“ и на силу спроводила фаворизација хрватске гајице у Србији и широм Српства, која је употребљена за замењивање српске ћирилице које су само за Србе проглашене у употреби као „равноправне“, а то је тако проглашено да би испало како, када се насилно замени ћирилица, не испадне да је то насиље и неприхватљив нечији ћеф, него да се то чини под „равноправношћу“, а то значи да се спроводио принцип да је занмена ћирилице хрватском латиницом – „равноправност“, а ако би се, обратно, хрватска латиница у језику Срба заменила српском ћирилицом, то би се сматрало не само „неравноправношћу“ за хрватску латиницу него и „српски шовинизам“, „српским националиозам“, „српским фашизмом“ и сл. Тако се Србима догодило оно што ником није у свету – за „фашизам“ се проглашавају они Срби који сматрају да српски језик треба писати само српским писмом, а друге језике писати њиховим писмима, како то иначе јесте у Европи и свету. Истина, чак ни појединци у Хрватској не проглашавају све Србе који желе да свој језик пишу својим писмом „фашистима“, него само „непријатељима“. У том оцрњивању Срба који су за (о)чување своје културе и свог идентитета на свом писму предњаче, како рекосмо, многи српски свемрзећи у Српству „другосрбијанци“.

И тако, српске власти, српски плаћени лингвисти и филолози, уместо да у Правопису српског језика реше питање српске ћирилице у складу с Уставом и праксом у европској и светској лингвистици, они својим „богатством двоазбучја“ и „равноправношћу писама“ из српскохрватског језика, што је имало за циљ заблудну и насилну фаворизацију (хрватске) латинице уместо савршене српске азбуке, у ствари, практично држе страну „другосрбијанаца“ – највећих мрзитеља Срба ћириличке и православне оријентације и српске тардиционалне писане културе, плашећи српски народ „мечкиним решетом“ да, тобож, не можемо сачувати српски језик и дубровачку књижевност друкчије но да задржимо латиницу из „српско-хрватске језичке заједнице“ у свом свакодневном језику којим се споразумевамо међусобно.

Драгољуб Збиљић

Post has attachment

Post has attachment
Драгољуб Збиљић: Ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав
У јавном животу у Србији се у вези с писмом ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав

• Ако би се појавио неки неутралан посматрач из Европе и(ли) света, заинтересован да упоредно истражује примену уставних чланова који регулишу питање службеног матичног језика и писма у Србији и Хрватској, могао би само једно да закључи – да се у Хрватској дотични уставни члан који обавезује на употребу службеног хрватског језика и (латиничког) писма стопостотно примењује у свакодневној пракси, а да је у Србији веома чудновато стање у коме се, уместо српског Члана 10, практично чак 90 одсто примњеује хрватска уставна одредба из Чланка 12.

• Покушај Министарства културе да донесе неке мере за враћање српске азбуке у живот неко је, очигледно, зауставио, плашећи се од спољњеих сила и да поштује макар свој језик на свом писму.

Кад је реч о примени уставне обавезе у вези с правом Хрвата у својој држави (Хрватској) на право матичног (хрватског) народа на хрватски језик и хрватско (латиничко писмо) и примени уставне обавезе у вези с правом матичног (српског) народа у својој државу (Србији) на српски језик и српско (ћириличко) писмо, неутралан изучавалац тога питања морао би да закључи да се у Хрватској запажа одмах нормална ситуација у којој се прописано Уставом право Хрвата стопостотно примењује у свакодневној пракси, а да је у Србији невероватно, чудновато, потпуно неразумно у вези са службеним писмом језика Срба у свакодневној пракси у јавности уставна обавеза у и право Срба у вези с писмом багателише (масовно се одступа) од прописане уставне обавезе и гази се легално Уставом прописано право матичног српског народа у Србији тек у непуних десетак процената.

Кад би свет у Европи и изван Европе био заинтересован за остваривање права Срба на свој језик и писмо у складу с уставном обавезом и светском престижном праксом, Србија би била обавезно најпре опоменута, а онда би се примениле и друге теже мере због небриге српске државе за права свог народ у својој матичној држави. Међутим, како европске и светске силе немају никакво интересовање за оставривање права Срба на свој језик и своје писмо у Србији, споменуте опомене нити је било нити ће бити. Српској држави (тј. њеним владаоцима и властодршцима) препуштено је да раде шта хоће с правом Срба на свој језик са својим писмом. А што се тиче мањина у Србији, европске и светске силе су „животно“ заинтересоване да се испуњавају само њихова права. То је, донекле, и разумљиво. Јер, заиста што би се спољње силе посебно занимале оним како се српски владари и владаоци у Србији односе према свом (српском) народу који је вековима буквално проливао реке крви да би некако засновао и (са)чувао српску државу? Природније је, дакле, да се светске силе забнимају за права мањина у Србији јер је познато да се у пракси по свету обично сузбијају мањине у њиховим правима. Светске силе нити могу нити размишљају о чињеници да се у Србији чињенично много више поштују права мањина на њихове језике и писма него на та права матичног народа.

1. У Србији су у језику важнија права мањина од права матичног народа

Да је и моја маленкост упућена из света у Србију да истражујем поштовање права народа и мањина на своје језике и писма, тешко бих се снашао да схватим зашто српске владаре, владаоце и српске језилчке институције и лингвисте у њима готово да уопште не занимају праве мере да се поштују прописана и од народа усвојена права Срба на свој (српски) језик са српским (ћириличким) писмом. Можда бих био у прилици да схватим да Срби, у ствари, не желе да користе своје право на свој језик са својим писмом.

Није свако врстан познавалац историјата проблема Срба са својим језиком и писмом па да све то може ваљано да схвати и да објасни зашто је то стање у праву Хрвата у вези с језиком и њиховим писмом у Хрватској сасвим нормално, па чак и више од нормалног у, за њих, позитивном смислу, а зашто је у Србији све у вези с тим наопако, чудновато, бепојмљиво за „обичан“ свет.

Чудновато је, међутим, како силна указивања из више удружења за одбрану српског језика и српског (ћириличнког) писма које је и уставно јасно прописано и јасне предлоге (на пример из Удружења за заштиту ћирилице српског језикла „Ћирилица“ у Новом Саду са 20-ак објављених књига о тој проблематици) како да се „унормали“ то једино у Србији на штету Срба и њиховог језика и писма ненормално и неуставно стање може поправити нормалним деловањем власти и лингвиста. Истина, власт је, макар кад је реч о најужим државним институцијама, после 1990. године српски језик спојила са српским (ћириличким) писмом тако да је то сачувало десетак процената српске азбуке у српском језику, али лингвисти нису ни један једини корак искорачили из погубне сербокроатистике, нису се научно лустрирали ни минимално, па су – потпуно противно чак и Члану 10. Устава Србије – правописно нормирали српски језик, уместо на једном писму, што је европска и сдветска пракса и што је јасна уставна обавеза, и даље на два писма на ћирилици и латиници и тако дају огроман допринос да се Срби полатиниче и да би тако, ускоро нестали на путу асимилације на онај начин на који су нестали и ишчезли из Српства Срби католици којима је првима међу Србима наметнуто латиничко писмо уместо ћириличког.

2. У Србији се јавно даје 90 одсто предност хрватској гајици

Да би мање упућени схватили како се и зашто мора закључити да се у Србији 90 одсто, у ствари, у јавности уважава и спрови хрватски Устав, а свега десетак одсто у јавности се примењује Устав Србије, предочићемо дотичне прописе о језику и писму у Хрватској и Србији, тј. у хрватском и српском уставу.

Хрватски Устав гарантује Хрватима у Чланку 12. веома разговетно хрватски језик с хрватским (латиничким) писмом на овај начин:

„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.

U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“.

У Уставу Републике Србије у Члану 10. такође јасно пише:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Што се тиче права Хрвата у Хрватској и Срба у Србији, како се из наведеног види, право оба народа на своје писмо у свом језику регулисана су готово на исти начин. Оба устава гарантују обама матичним народима Хрватима и Србима стопостотно право на своје писмо у свему што се односи на језик Хрвата и на језик Срба.

Постоје, међутим две приличне разлике. У Хрватској се Хрватима обезбеђује све и свуда право само на хрватско писмо у јавном животу. У Србији се то право Срба исказује у пракси, како смо већ објаснили напред, само у ономе што се односи да основне државне органе и институције, док се у општем јавном животу, право Срба на своје (прописано Уставом, ћириличко) писмо исцрпљује у стварности свега у десетак пероцената онога што је на језику Срба. Свее друго, око 90 процената, српски језик се исписује на хрватском абецедном писму (гајици), оном писму (латиничком) које је у 19. веку сачињено специјално за Хрвате да би они прихватили за своју језичку варијанту онај стандардни језик који је својом реформом уобличио из народног језика Вук Стефановић Караџић.

3. У вези с „хрватским језиком“ и писмом (гајицом) Хрватска се понаша као права држава, за разлику од Србије

То је једна, истина огромна, разлика између права Хрвата у Хрватској и Срба у Србији у вези са својим језиком и писмом. Друга разлика (прилична) јесте у томе што је хрватски Устав прописао да се „može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“ у службену употребу, што значи да не мора. Тако су чекићари у Вуковару“ чекићали српску азбуку испод хрватске абецеде, јер у Уставу Хрватске не пише да мора бити примењено српско писмо у језику Срба. Устав Србије то писмо мањина обавезно прописује без речи „може“.

Ко се то у Србији деценијама у вези са српским писмом у језику Срба прави луд, а ко се и данас држи измишљене сербокроатистике, једине у Европи непримењиве „равноправности писама“ у једном језику и „богатства двоазбучја“ у готово највише осиротелом (српском) народу и идентитетски разореном у свом писму и другим културним и идентитетским вредностима, неутралном посматрачу, али и ономе ко је ваљано проучио узроке томе, сасвим јејасно. Српски језички стручњаци које плаћа осиротели народ, и даље наопако нормирају само језик Срба, а власт се у њихов „сербокроатистички“, погубан по Србе, по српску културу, по српски језик и, посебно, по српску савршену азбуку не меша.

Да ли властодршци верује српским језичким стручњацима или не смеју од спољњих сила да спроводе уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије, остаје питање. Али остаје и чињеница да је пао у воду недавни покушај Министарства културе да се покуша спасавање ћирилице. Тај је покушај негде заустављен, а и да није, то како су замислили радници у Министарству културе Србије да спасавају српску ћирилицу подстицањем коришћења ћирилице преко смањења пореза, сигурно не би дало никакав виднији резултат. Јер, нису предложили једини начин који у свету спасава свако друго писмо. А то је нормирање једног језика на једном писму, јер нико здрав у свету не нормира свој језик на алтернативним писмима, јер се тако разбија и дели један народ. А народ се не сме делити по писму у свом језику.

Закључак

Српска власт (владари и владаоци) не само да треба него имају обавезу да се после више од десет година не оглушују о право свгога народа да му се у употребу врати свуда српска азбука, а не да је враћају на кашичицу. Њихова је обавеза да не смеју допустити да се само лингвисти не сматрају уставно обавезним па да сачињавају и данас Правопис српскога језика у коме је дрско изиграна уставна обавеза да српска азбука има пуни суверенитет, а не да јој се у језику Срба и даље свакодневно намеће друго писмо које је у делокругу права хрватског народа, а Срби имају своју савршену азбуку и нема никакве потребе да се само Срби у даље свакодневно у коришћењу свог језика черече једини на два писма и да тако губе навику на своје писмо и да тако губе свој културолошки и национални давно успостављен идентитет. У Европи и свету јасно се зна зашто се уче туђи језици и туђа писма, али свој језик и своје писмо не понижавају се и не замењују.

Драгољуб Збиљић, (26. април 2018)

Post has attachment
Wait while more posts are being loaded