Profile cover photo
Profile photo
Нећу да потпишем уговор на латиници
557 followers -
Нећу да потпишем уговор на латиници
Нећу да потпишем уговор на латиници

557 followers
About
Posts

Post has attachment
Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас
Поводом ослобођење Србије 1918. у Првом светском рату важно је подсетити на чињеницу да је забрањена ћирилица у окупираној Србији (1916-1918) враћена наредбом с роком од три дана у Београду и да је данас потребно такође наредбом вратити свих преко 90 одсто ћириличких табли замењених латиничким у комунистичкој окупацији Београда и целе Србије од 1954. године до данас.
Сто година од првог ослобођења ћирилице у Србији
Прошло је равно сто година од првог ослобођења српске ћчирилице од окупационе латинице у Србији (1918) из времена ослобођења Србије у Првом светском рату. Тим поводом српскуи лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.





Аустријски војници у Београду 1916. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Тада су латиницом штампане „Beogradske novine“

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом. На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници у институцијама науспешнији противници ћирилице
Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистзике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском хјезику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је донмедавно (до краја 2017) био на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише јануарских дана ове 2018. године својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који су, с Клајном на челу, доноли уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу се у српском правопису за настављаљање неодрживе „двоазбучности“ у свом лажном спасавању српске ћирилице.



Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар

Комунизам је у многим елементима био окупаторски сустем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као старији аурохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „бвогатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика. Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој език туђим писмом.



Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.

Данашње манипулације у српској лингвистици
Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он у јануарском броју НИН-а (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби прив српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке поитике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српскин језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корсна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик. Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући бначин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не херватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању сропског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој полуитици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…



Данашњи Београд, нажалост, да није овога натписа КНЕЗ, готово да се не би могао видети ћирилички испис у главној, Кнез Михаиловој улици у Београду, али ни у други улицама Београда и других српских градова.

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је сто две године, од враћања наредбом ћирилице (1918) прошло је сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским инстриотуцијама води и данас када, иако им, као раније, нико не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности Новосадског језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика, поготово што се српске азбуке тиче, и даље је у дубоком југословенсом комунистичком мраку. Зато је неизбежно наредбу о враћању српске ћирилице из 1918. године поновити што пре данас.

(У мањим детаљима измењен је текст Драгољуба Збиљића из 2017. године)

Драгољуб Збиљић
#ћирилица #Србија #Збиљић #Великират

Post has attachment
АУСТРОУГАРСКА ТРАЖИ КАНДИДАТА ЗА „ОЦА СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ“: Поводом погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности
Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности,`патриотског` погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића “Тајне Вукове реформе”- Погледи, Крагујевац 1995 .


„Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далма ције, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу исламизованих Срба. У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године до османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци.

Зато су у Бечу српски успеси праћени са зебњом, али и обнављањем планова о покоравању нашег народа јозефинским методама. Требало је, дакле, деловати не силом, већ лукавством, разрађујући темеље које је поставио мудри цар Јосиф II. Утолико пре јер се на бечком двору имало далеко више поштовања према српској војсци него давно већ запустелој култури. Сматрајући себе културно надмоћнијим, Аустријанци су још једном кренули у освајање Срба методама културне политике. Као новог извршиоца планова изабран је талентовани чиновник Јернеј Бартоломју Копитар (1780-1844), Словенац по националности, религије римокатоличке. Највише је одговарао и политички и стручно, политички је био веран царски поданик, а стручно пошто се истакао и на пољу лингвистике.

Бечки универзитет 1810. године Бартоломеју Копитару предлаже место професора, а потом посао у Дворској библиотеци и поверљивој чиновничкој служби државне администрације цензора словенских књига и новина у аустријском царству. Карактеристика Копитареве религиозне и политичке оријентације је изражена русофобија. Био „ревносан католик“ уверен у „преимућство католичке цркве“. Свештеници Српске православне цркве за њега су највећи негативци, које ће у једном извештају влади из 1832. године Србе назвати шизматицима. То су, уосталом, Срби и онда и одувек били за `католичку` цркву и отуда њена стална тежња да их покатоличи. Копитареви ставови о Србима, и касније створеној српској Кнежевини, били су потпуно јасни: сви Срби и Србија треба да потпадну под Аустрију. Надао се да ће се то десити већ после слома Првог српског устанка.



Копитар у извештајима аустријској администрације редовно понавља да Српска црква чувањем старог српског језика жели да створи и очува језичку разлику православних и католичких Јужних Словена, и да „Вукову реформу“ треба подржавати јер се њоме та разлика поништава. „Нови“ књижевни језик који је Јернеј Копитар наметао Србима био је говор поунијаћених и покатоличених Срба западнијих крајева. Увођењем таквог језика и православним Србима требало је олакшати продор унији и католичанству ка православном истоку.

Јавни део рада и плана Бартоломеја Копитаревог имао је у првој фази улогу медијског и меценског мамца за тражење Србина од кога би начинио „оца српске писмености“. Ради тога од 1811.године пише приказе српских књига у аустријским новинама. Писао је о књигама Јоакима Вујића („Јестествословије“, „Слепи миш“, „Увеселителне басне од Какасена, сина глупог Бератолдина“ и „Млађи Робинзон“), Ј.А. Дошеновића („Численица“и „Лирическа пјенија“), М.Видаковића („Историја о прекрасном Јосифу“), В. Ракића („Жертва Аврамова ‘) и другим. Био му је важан језик и правопис приказиваних књига а не садржај. Јернеј је постпуно и све израженије истицао неопходност реформе српског језика и правописа. Доста је хвалио Доситеја Обрадовића, који се због утицаја просветитељског позитовизма окретао „народном језику“, али и против православља; али је био стар и болестан, и убрзо је преминуо.



Бартоломеј Копитар се посебно надао да ће много моћи да постигне са сарадником младим Савом Мркаљем (1783-1833), наставником филолошких наука школованим у Аустрији. У Пешти, где је студирао, Мркаљ је 1810. објавио књижицу памфлет „Сало дебелога јера“, која је оцртавала тадашње аустријске тежње. У Мркаљевом пам- флету су дати основни елементи аустрославистичке „Вукове реформе“, какву данас познајемо, укључујући и правило „пиши као што говориш“ и скоро целу „Вукову азбуку“. Мркаљ је предлагао да се из старе српске азбуке избаце сва слова осим а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i (у значењу ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф (за стране речи), х, ц, ч, и ш, закључујући да су још само потребна слова за ђ, љ, њ и ћ. Док се „подкаквим нибуд“ обликом не „изрежу“, сматрао је, треба их писати на стари начин.



Да ли је Саво Мркаљ своју књижицу (имала је 18 страна) написао под нечијим директним утицајем или самостално? Посредни утицаји на њега, међутим, нису спорни: „Нема сумње да идеје изнесене у овој књижици нису оригиналне Мркаљеве, већ Аделунгове (Johann Christoph Adelung; 1732-1806 немачки граматичар и филолог). То се несумњиво види по Аделунговом правилу: пиши као што говориш, које Мркаљ понавља, а у својој књижици назива Павла Соларића нашим будућим Аделунгом. Исти је дакле извор био и њему и Јернеју Копитару, и разумљиво је одушевљење Копитарево којим је ову расправу дочекао“, писао је Стојановић. (Ортографски Принцип „пиши као што говориш, а читај као што је написано“ немачког филолога Јохана Кристофа Аделунга поборници реформе су приписивали Саву Мркаљу и Вуку Стефановићу Караџићу).

Мркаљева књижица је међу Србима схваћена као богохуљење. Будући црквени „благодејанац“, њен аутор је брзо повучен у манастир. Сагласно пропагндним представама о српским манастирима и уопште цркви као леглима мрачњаштва и назадњаштва, које су потекле од Вука Караџића и Јернеја Копитара, у вуковској литератури по правилу се наводи да је Мркаљ потом подвргнут тортури због које је умро у бечкој лудници 1825. године. Да је због своје књижице лоше прошао у то нема сумње, али је такође тачно и да је био слаб и чудан човек. То потврђује већ наслов који је одабрао: „Сало дебелога јера …“. Подсмевање симболу ћириличног писма, која је сматрана српском светињом, од стране једног школованог Србина било је у најмању руку необично. Са становишта евентуалне умешаности Аустрије то је било неопрезно и нетактично, тако да би наслов заправо могао бити доказ да ју је Сава Мркаљ издао на своју руку. Било како било, Копитару је брзо постало јасно да на Мркаља не може да рачуна. Али избор „оца српске писмености“ постајао му је све лакши, јер је као државни цензор књига јужних Словена на простору аустријског царства био ступио у контакт са многим српским књижевницима.“

(`Тајне Вукове реформе` – Милослав Самарџић)



( Напомена приређивача: „Пракса унијатске мисије према правос – лавним Словенима је од средњег вијека примјењивала програм `латинске славистике`, описмењавања простим правописом и језиком – формирањем дијалекатског књижевног језика и гласовног правописа. Што је било средство лакше латинске пропаганде и истовремено раскида са православним предањем књижевног језика и правописа. Саво Мркаљ је свјесно или несвјесно, својим памфлетом подржао и предложио праксу прозелитске унијатске мисије међу православним Србима, као `српску` реформу правописа. Да ли је разлог његова неуроза или наговор, криза вјерског идентитета или биполарни афективни поремећај? Лингвисти, свештеници и психијатри полемишу о разлозима револуционарног раскида са предањем православне писмености једног православног Србина (на простору гдје је вршен перманентан притисак на православне правописним прозелитизмом). Потом покајање, искрено или неискрено, затим нервно растројство до психотичног поремећаја и потпуног лудила. Вјероватно је у питању и неуроза, и да је несрећни и болесни Мркаља злупотребљен. Православни психијатри у Савину душевном делиријуму могу препознати демонске и неуротичне нападе, душевну кризу и борбу са различитим силама. Мркаљ је у филолошком тексту покајања штитио ћирилични симбол, којем се подсмијевао у револуционарном памфлету. Шта се догађало у души опсједнутог младог фаустовског филолога, какве су га мрачне муке и неуротичне невоље навеле на писање против предање православног правописа и довеле до душевног лудила? Бог зна. Али, у сагледавању Савиног случаја могу помоћи стручни налази психијатара који су посматрали Саву Мркаља у бечкој душевној болници, а њемачка префројдистичка психоанализа је била најпознатија у свијету. Латинске религиозне мисије, као и револуционарни покрети, најчешће су врбовале активисте међу људима неуротичне природе и менталитетима виолентне нарави. Латинска мисија je ради разградњe православног правописа користила религиозну и револуционарну реторику, папску пропаганду и пропаганду о прогресу и демократским правима простог народ на прости правопис и дијалекат.

Сава Мркаљ се 1811. године, наредне после објављивања филолошког реформаторског рада, замонашио у манастиру Гомирју као јерођакон Јулијан. После непуне двије године 1813. године напустио је манастир одлуком надлежног владике. `Конзисторија је 30. јуна 1813. године донијела одлуку да се Мркаљ лиши монашког чина и отпусти из манастира. Седам година после револуционарног памфлета »Новине сербске« у Бечу-број 41, године 1817. објавиле су `Палинодија либо обрана дебелога јера`. Мркаљ се у Палинодији није одрекао реформе ћириличног писма већ кориговао у коришћењу знака `дебелог јера`. `Године 1825. је ухапшен и затворен због убода ножем у врат познаника цртача Милинковића. Сукобио се са учитељем цртања у Карловцу и нанио му погибељну тјелесну повреду. (Мркаље је имао 42 године) Притворен је у регименталном затвору у Глини 1825/26.године . Године 1827. је изгубио ментално здравље. Пролази кроз затворе, војне болнице и потом је премјештен у бечку болницу за ментално обољеле. Умро је у бечкој болници за душевне болести 1833. године у педесетој години живота.

Мркаљ је посматран од стране регименталног лијечника др. Шофера, који је 7. јануара 1826. г. саставио извјештај, који започиње речени – цом : „Неповољне прилике у којима је Сава Меркаљ већ од прије много година могао да с муком одржава свој најнужнији живот оставиле су поремећај у његовом душевном стању који се изражава у правом лудилу и то у једној фиксној идеји, али само у њој.“ Двије године касније 1828. Мркаљем се бавио и региментски лијечпик у Карловцу доктор Сакс. Сава се тада налазио у карловачкој гарнизонској болници. Налаз др. Ара Сакса почиње констатацијом: »Сава Мркаљ је био одгојно запуилен од стране његове душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој судбнни.«

Павле Ивић и Јован Деретић указују на слабост Савина карактера, „крхкост његове психичке конституције. Душан Кашић указује на могућност насљедне болести (на основу извјештаја доктора Сакса из 1828). Значајно је мишљење др. Гојка Николиша из његове студије `Саво Мркаљ повијест о једном страдалнику`. Доктор Николиш закључује да „на основу прикупљених патографских података о Сави Мркаљу може се поуздано закључити да су досадашња тумачења о правој природи, узроцима и почетку његове болести непотпуна и једнострана, а дјелимично пристрасна »у корист« Саве. Мркаљева неуроза, као гранично стање између здравља и болести, настала је услед комбинованог дејства ендогених фактора (неуротске предиспо- зиције у којој је дјелимично садржан и фактор наслијеђа), стечених претежно у најранијем дјетињству, и егзогених фактора (спољашње средине у коју је запао већ у зрелијем добу). Према томе и термии »почетка« треба помјерити знатно уназад, тј. све до дјетињства, па тако и потоњу психозу ваља схватити као процес постепеног прера – стања необуздане неурозе у психозу. На основу свих ових eлемепата, а уз помоћ данашње психијатријске науке, може се закључити да је Сава Мркаљ патио од тешке неурозе. Неуроза, будући да је била јача од њега, довела га је до душевне болести – психозе која би могла да спада у категорију Sепsitive Веziehungswahn (неприлагодљивост у односима) параноидног типа. Психоза није била Савино примарно стање већ процес, посљедица неурозе.“ – дјелови из текста „Мркаљев мрак“ – Огњен Војводић)



ПРИРЕДИО: Огњен Војводић

Post has attachment
МИНИСТРУ ВУКОСАВЉЕВИЋУ, ПИСМО ИЗ ДАЛЕКЕ АУСТАЛИЈЕ: Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду годин

Post has attachment
Азбука – налаз неуредан
Слободан Антонић

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор

Београдске Новости су 24. јула 2018. објавиле да је Министарство културе и информисања Србије проследило Влади Предлог измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писма (овде).

Ова вест настала је на основу изјаве министра Владана Вукосављевића, дате приликом потписивања протокола о сарадњи Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика (овде). Том приликом Министар је рекао да измене Закона треба да „заштите ћирилицу, да промовишу њену употребу у натписима на рекламама, називима компанија и у медијима“ (овде).

Текст Предлога измена не може се наћи на сајту Министарства културе, нити на сајту Владе. Међутим, таблоиди блиски власти одмах су дошли до текста Предлога. Тако је латинични Ало објавио чланак под насловом: „Svi mediji moraju da budu na ćirilici, ako ne ispune jedan uslov, PLATIĆE PAPRENU KAZNU“ (овде; начин писања изворни).

„Целокупна комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да буде на српском језику, ћирилицом“, каже се у тексту. „Исто важи и за образовне и научне установе, као и медије чији је оснивач држава, као и за електронске медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама“.

Pink на ћирилици? О, не!

„Ћирилица ће бити обавезна и за сва јавна предузећа и установе, као и предузећа с већинским државним капиталом. На ћирилици је обавезна комуникација у правном промету, посебно за навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде…“.

Имаћемо рачуне за телефон или декларације за бојлере на ћирилици? О не!



И пре него што је уопште и отворена јавна расправа о Предлогу измене (овде), кренуо је општи напад атлантистичких културтрегера. Дојче веле је објавио текст: „Latinica samo u četiri zida“ (овде). У њему се безобразно тврди да ће они који од сада у јавности буду писали латиницом бити кажњени са милион динара!

Наравно, DW је као ауторитет позвао Ранка Бугарског, универзитетског професора енглеског језика у пензији (р. 1933), и осведоченог непријатеља заштите ћирилице, како би објаснио да је реч, како он каже, о „дискриминативним мерама, а Устав забрањује дискриминацију“. „У Србији се основна школа не може завршити без познавања ћирилице“, уочава Бугарски. „Како онда може бити озбиљно угрожено једно писмо које је у овој мери привилеговано?“, пита се он.

Ето, иако на свим комерцијалним ТВ, на свим производима које купујемо, или на улицама Београда и већине наших градова не можете видети ћирилицу, то није никакав знак угрожавања ћирилице – па божемој, деца у Србији не могу да заврше школу ако не науче ћирилицу. (Алал критеријум!)

Ову DW „анализу“ одмах је преузео и сајт Б92 (овде), а Бугарског и његову „аргументацију“ дословно су пренели и N1 (овде), Blic (овде) и Danas (овде). Наравно да је исту кукумавку – „дискриминација, упомоћ!“ – поновила и сва медиокритетска силесија „коментатора“ на Peščaniku (овде и овде)) и Danasu (овде, овде и овде), а и BBC на српском имао је о томе – гле чуда – истоветно мишљење (овде).

Бугарски је још објавио и чаршав-текст на Peščaniku, у коме је поновио свој аргумент „ћирилица није угрожена јер се школа не може завршити без ње“, да би затим ускликнуо: „Што се мене лично тиче, још од детињства оба писма сматрам својим и њима се служим, као и сви национализмом неоптерећени људи које познајем. Није реч о замени писма, о једном или другом писму, него о једном и другом“ (овде).





Како то „једно и друго“ изгледа код Бугарског види се из чињенице да је он од 25 књига чак 23 изворно објавио на латиници (што је 92%): Predlozi over, under, above, below i beneath u savremenom engleskom jeziku, Lingvistika o čoveku, Jezik i lingvistika, Lingvistika u primeni, Jezik u društvu, Uvod u opštu lingvistiku, Jezik od mira do rata, Ka jedinstvu lingvistike, Jezik u društvenoj krizi, Jezik u kontekstu, Lica jezika, Nova lica jezika, Žargon, Jezik i kultura, Selektivna sociolingvistička bibliografija SFRJ-Srbija 1967-2007, Evropa u jeziku, Jezik i identitet, Portret jednog jezika, Sarmagedon u Mesopotamaniji, Bibliografija uz sabrana dela, Putopis po sećanju, Jezici u potkrovlju и Govorite li zajednički?

На ћирилици је Бугарски објавио свега две књиге (Језици и Писмо), али обе су више пута прештампане на латиници, док је само једна од 23 његових латиничних књига изашла и на ћирилици (овде).

И, ето тако у пракси изгледа другосрбијанско начело „и једно и друго писмо“. Ћирилица је добродошла само у траговима, на нивоу статистике грешке. Али, чим пробате да тај однос макар мало промените, одмах се дигне ларма: „Дискриминација!“ и „Национализам!“.

Тај плурализам на терену изгледа тако да, када је реч о порталима, РТС, Политика, Новости, НСПМ и други „националистички“ медији имају као опцију оба писма, док „космополитиски“ Danas, Peščanik, N1, Vreme, као и сајтови свих људскоправашких NVO или странака попут LDP, имају искључиво латиницу. Укључив и Filozofski fakultet u Novom Sadu!

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Овдашњи другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу (овде), да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор.

Истоветна борба води се и у Републици Српској. Жељка Цвијановић је најавила доношење сличног закона о писму (овде). Међутим, критичари кажу да је у Српској ћирилица у још тежем положају него у Србији.

У Београду је макар на званичној РТС све на ћирилици. У Бањој Луци, напротив, РТВ Републике Српске све што титлује – филмове, серије, документарне емисије на страном језику – ради на латиници (овде).

То је стога што у БиХ, кажу из РТРС, постоји уставна норма равноправности писма, па се „латиничењем“ филмова и серија само успоставља равнотежа. Али, зашто та норма не важи за ТВ ФБиХ-а, где је све на латиници?! Да није право објашњење можда у страху да оглашивачи не повуку своје рекламе ако се популарне серије и филмови не емитују на латиници? (исто).

Комерцијална правила су једноставна: Србима, као потрошачима, не смета латиница; Хрвати и Бошњаци неће за њу ни да чују; дакле све има да буде на латиници.

Тако се сукоб фанатика и толерантних завршава победом фанатика.

Овакав исход у комерцијалној сфери не сме, међутим, да буде на штету српског националног идентитета. Империјалне амбиције „босанског“ и „хрватског“ језика према Србима западно од Дрине могу бити заустављене само онолико колико Срби у РС користе ћирилицу.


Стога је борба за поштени однос српских медија спрам националног интереса – однос који треба да буде некорумпиран комерцијалним или „грантовским“ разлозима – кључан за очување нашег елементарног идентитета.

Ћирилица је у самом идентитетском језгру нашег народа. Коме то није јасно нека погледа како су се србомрсци понашали према ћирилици у окупираној Србији и Црној Гори 1915-1918, у НДХ 1941-1945. или данас у „Репубљик е Косове“, у „Неовисној републици Хрватској“ или у „Монтенегру“.

Ко то неће да види или да разуме, или је интелектуално инсуфицијентан, или припада компрадорској петој колони, ангажованој да поради на нашем нестанку и затирању.

Питање је, наравно, да ли ова власт има демократски легитимитет да спроведе акцију радикалне одбране ћирилице, или је то све само манипулативна димна завеса намењена патриотском делу јавности, како би се заташкала предаја Косова.

Већ сам писао о томе да је министар Вукосављевић један од ретких патриота у садашњој влади (овде). Ово је, очигледно, његов покушај да уради оно што је у Србији требало знатно раније предузети – још приликом распада СФРЈ (1992) или приликом доношења Устава (2006): законски обавезати правне субјекте да у јавној употреби користе ћирилицу.

Но, никада није касно. Диграфија је сасвим ретка и транзициона појава. Међу двеста држава и седам хиљада језика, она постоји тек у пар случајева, при чему сваки од њих, у складу са политичким и културним преференцијама владајуће елите, тежи латиничној једноазбучности.

После слома СССР, као вид „еманципације“, Туркменистан (1993), Узбекистан (1993) и Азербејџан (2001) прешли су са ћирилице на латиницу. И Казахстан је, прошле године, најавио прелазак на латиницу до 2025. године (овде и овде)

Двоазбучност данас постоји, рецимо, у Узбекистану, где се и даље 70% књига штампа на ћирилици (овде). Молдавски се у осамостаљеном Придњестровљу и сада пише ћирилицом, док је остатак земље 1989. године прешао на латиницу (овде).

Међутим, све су то транзиционе појаве кретања према латиничној једноазбучности – баш као и у данашњој Црној Гори, где је атланистичка компрадорска елита успела да сведе ћирилицу на гробљанске споменике (овде).

Србија је, заправо, једини пример друштва у коме оба писма већ читав век постоје на мање-више добровољној бази – премда је приметно систематско потискивање ћирилице у сфери трговине и медија.


Главни непријатељи ћирилице у Србији јесу снаге које Србе фанатично доживљавају као „мале Русе“ – било да су то аустроугарски или немачки окупатори, било да су то енглески или амерички „савезници“, било да су то, као данас, носиоци атлантистичке, културтрегерске, хегемоније.

У овом часу латиница је у Србији несумњиво колонијално писмо – и у економском, и у културном, и у медијском погледу. Стога је режим у противеречности. По карактеру он је компрадорски. Али, у његовом крилу, појавила се иницијатива да се одбаци један од његових кључних (ауто)колонијалних симбола.

Сумњам да ће ова иницијатива и у оваквом облику да прође. То је толико супротно компрадорској есенцији режима да је мало вероватно да неко од вето играча (Veto Players) – од Председника републике до Амбасадора САД – неће покушати да је блокира.

Али, без обзира од кога долази и какве су јој шансе, ову иницијативу треба подржати. Она није у колизији са нужном опрезношћу поводом косовске политике режима.

Не боримо се тек око једног питања. На делу је тотална борба (Kampf auf Leben und Tod), борба за цело наше биће. Свако секташење у тој борби води у пропаст. А хијерархија је очигледна: свака част због одбране азбуке, али не можете остати у влади која „Косову“ поклања столицу у УН.

Па да видимо шта ће на крају испасти.

Краћа верзија овог чланка објављена је овде

Стање ствари

Post has attachment

Post has attachment

Post has attachment
С. Стефановић, Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији
Феномен којег овом публикацијом оцртавамо са теоретског и практичног становишта ванредно интересантан: изостанак остваривања права националне већине у некој од модерних држава на употребу матичног писма у одсуству војно-управне окупације. Израђена је, на основу података постојећих у Народној библиотеци Србије, квантитативна анализа кретања броја публикација (књига и периодике) на штокавском језику штампаних модерном српском ћирилицом. Бројчано и графички су приказана издања након 1900.године, на нивоу Србије збирно и комбиновано са демографским подацима закључно са 1999, односно 2012. годином, уз појединачни преглед издања универзитетских центара у и изван Републике Србије. Средишња питања овога рада концентрисана су на српску ћирилицу као стандард.

Научни чланци:
С. Стефановић, О јавној употреби језика и писма, Векови, бр. 2, Андрићград, 2016, 109-138.
С. Стефановић, Ћирилица у Уставу Србије: преглед значајније изворне грађе (1974 – 2014), Култура, бр. 152, Београд, 2017., 350-374.

Остали прилози дебати:
1. Разговор са г-ђом Мелихом Правдић, Радио Београд 2, Клуб 2, 30. јануар 2017.
2. Дебата са проф. др Ранком Бугарским, Радио Београд 2, Спорови у култури, 10. фебруар 2017.
3. Полемика Бугарски – Стефановић (О јавној употреби језика и писма), Политика, Културни додатак, август -октобар 2017.

Изворне табеле (Microsoft Access format):
1. Број и постотак књига на штокавском језику штампаних ћириличким писмом
2. Број и постотак периодичних издања на штокавском језику штампаних ћириличким писмом
(Бројчани подаци односе се на културне и универзитетске центре: Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Приштина, Загреб, Осијек, Задар, Ријека, Сплит, Бањалука, Сарајево, Подгорица, Цетиње, Скопље, Љубљана.) За потребе овог истраживања податке је из база Народне библитеке Србије прикупила и обрадила г-ђа Бојана Вукотић, Одељење за истраживање и развој библиотечког система – Матично одељење.

Изведени графикони:
1. Кретање броја ћириличких издања (књиге и периодика) у универзитетским центрима:
Београд (1900-2012), Нови Сад (1900-2012), Крагујевац (1900-2012), Ниш (1900-2012), Приштина (1900-1998), Бања Лука (1938-2012), Сарајево (1900-1992), Загреб (1900-1992)
2.Кретање укупног броја ћириличких издања (књиге и периодика) са демографским показатељем
Србија 1900 – 1998 (са АП Косово и Метохија)
Србија 1998 – 2012 (без АП Косово и Метохија)
Србија 1900 – 2012 (без аутономних покрајина, тзв. „ужа Србија“)
АП Војводина 1900 – 2012
АП Косово и Метохија 1900 – 1998
Београд, Нови Сад и Загреб 1944-1974 у политичко-правном контексту
Графиконе је на основу података о књигама и периодици те демографских података које које је прикупила и обрадила г-ђа Маја Маринковић, генерисала г-ђа Маријана Узуновски, дипл. библиотекар-информатичар.

Радни прилози:
1. С. Мрђа, М. Маринковић. П. Пивљанин, С. Стефановић, Резултати пилот-анкете из октобра 2013. године
2. С. Стефановић, Кратак преглед ставова о ћирилици у одговорима на Скерлићеву „Анкету“ (1913. – 1914.)
3. С. Стефановић, Неколико речи о преласку Турске и Румуније на латиничко писмо
4. М. Маринковић, Политичке странке у Србији и српска ћирилица

Скенирана и преузета изворна грађа:
1782. Теодор Јанковић Миријевски, Елаборат о српској азбуци и ортографији
1847. Судбине кирилиски писмена у Аустрiйской државй (Одъ Доктора и Кавалѣра Георгия Мушицкогъ), Гласникъ Дружтва србске словесности, св. I, Београд, 1847., 127-139.
1849. Дръ Iованъ Стеићъ, Езикословне примѣтбе на предговоръ Г. Вука Стеф. Караџића къ преводу новогъ завѣта, Гласникъ Дружтва србске словесности, св. 2, Београд, 1849., 1-43.
1850. Бечки књижевни договор
1851. О ортографiи (Високославномъ попечительству просвештения, 5. нов. 1848.; Високославномъ попечительству просвештения!, 30. мая 1849.; Дружтву србске словесности, 11. авг. 1849.; Високославномъ попечительству просвештения, 18. сеп. 1849.; Дружтву србске словесности, 1. мая 1850.), Гласникъ Дружтва србске словесности, св. III, Београд, 1851., 48-62.
1852. Дръ Iованъ Стеићъ, Србскiй правописъ, Гласникъ Дружтва србске словесности, св. IV, Београд, 1852., 1-15.
1853. Дръ Iованъ Стеићъ, Предлогъ за србскiй рѣчникъ и србску граматику, Гласникъ Друштва србске словесности, св. V, Београд, 1853., 1-13.
1859. Распра између пређашнѣ Владе и Друштва србске словесности (Д. Црнобарац, попечитель просвештения и правосудiя Друштву српске словесности, 31. мая 1858.; Одговор Друштва, 15. юния 1858.; Д. Црнобарац, попечитель просвештения и правосудiя Друштву српске словесности, 22. августа 1858), Гласник Друштва србске словесности, св. XI, Београд, 1859., 463 – 481.
1861. Вук С. Карађић, Срби и Хрвати
1909. Р. Грујић, Српски језик и српско писмо, из: Апологија српског народа у Хрватској и Славонији
1952. А. Белић, Предговор Правопису српскохрватског језика
1954. Новосадски договор у правопису МС/MH
1967. март. Борба, Реакција на „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“
1967. март. Борба, М. Жанко и Ф. Чулиновић, Подземне иницијативе
1967. март. Борба, Саопштења ЦК СКС и ЦК СКХ
1967. април. Književne novine, B. Mihailović Mihiz, Pravo svakog naroda da određuje svoj jezik
1967. април. Борба, Предлог за размишљање
1967. април. Борба, ГК СК Београда о „Прелдогу“ и потписницима
1969. јануар. Реакције и одговор уредника поводом преласка „Књижевних новина“ на ћириличко писмо
1971. Анали Правног факултета, Образложење забране броја 3_1971
1971. М. Ђурић, Смишљене смутње, Анали Правног факултета бр. 3, 1971.
1971. П. Ивић, Актуелни тренутак, из: Српски народ и његов језик, стр. 221-228
1971. Свет, Београд: Анкета о положају ћирилице, бр. 781-787, октобар-новембар 1971.
1972. новембар, Политика, Образложење дефиниције језика у амандманима на устав СР Хрватске (будући чл. 138) Мирка Божића
1984. Б. Брборић, Српскохрватски језик у светлу уставноправних и социолингвистичких одређења, О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 241-291.
1986. НИН, Анкета о равноправности ћирилице, бр. 1840, април
1987. Б. Брборић, Напомене о српско-хрватским језичким односима, О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 419-421.
1988. Б. Брборић, Супротност међу језичким одредбама (мишљење Уставног суда Југославије), О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 346.
1989. 14. јануар, Политика, Р.Д. Лукић, Ћирилица у амандамнима на Устав СР Србије
1989. 21. јануар, Политика, Редакција часописа „Наш језик“, Кад је ћирилица обавезна
1989. 25. фебруар, Политика, Р.Д. Лукић, За и против ћирилице
1989. 1. март, Политика, Р. Бугарски, Писмом до разумевања
1990. Р.Д. Лукић, Политика, О судбини ћирилице у новом уставу
1997. Оснивачка акта Одбора за стандардизацију српског језика
2001. Одбор за стандардизацију српског језика, Нарушавање уставних оквира статуса српског језика
2002. Декларација Савезне скупштине Србије и Црне Горе о заштити ћирилице
2002. Одбор за стандардизацију српског језика, Српски језик у Лондону
2003. Закључци скупа интернет и ћирилица
2003. Одбор за стандардизацију српског језика, Укидања ијекавице заиста није било
2003. Одбор за стандардизацију српског језика, Уставне одредбе о језику, препорука за Србију
2006. М. Шипка, За кодекс употребе српског језика
2009. R. Bugarski, Jezička politika i jezička stvarnost u Srbiji posle 1990. godine
2009. Д. Збиљић, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (корице књиге)
2010. Правопис Матице српске, одељак о писму
2013. септ.-дец. Предлог Д. Лековића и одговор Уставног суда РС о уставности Чл. 40 Закона о трговини
2014. И. Клајн, Далеко је Скандинавија, Прилог конференцији поводом 50. годишњице Новосадског договора, КЦНС, 10. децембар 2014.

Post has attachment

Post has attachment
Ево зашто не прогоне ни кинеско, ни јеврејско, ни јерменско писмо већ само – ћирилицу
ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ ЗА НЕКЕ ПОСТАЈЕ И СИМБОЛ ТЕЖЊЕ КА „ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА“
Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, не тражи да се одрекну свог писма. Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват. Само су Руси и простор Руског света, заједно са другим народима који су сачували ћирилицу, под притиском антићириличне кампање без преседана која није од јуче
Руски језик је на ћирилици постао један универзалних језика светске културе и то – не упркос ћирилици већ управо захваљујући њој. Јер, ни један од суседних словенских језика није на латиници достигао ни близу такву културну висину и интензитет
Уз сво уважавање, Сјенкевич није Толстој, Хашек није Достојевски, а Кафка је на чешком написао свега неколико писама
Наша ћирилична азбука је декларација наше цивилизацијске независности, она волшебна баријера која прави ограду око светиње руског говора и чува га од растварања у глобалном „пиџин-инглишу“. Ћирилицу управо због тога љуто мрзе, чак и у Русији, они који су уверени да је код „белих западних богова“ све боље

Post has attachment
ДАНАС СУ СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
Српска православна црква (СПЦ) данас прославља Свету браћу Ћирила и Методија, који су ширили хришћанску веру и писменост међу Словенима.Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима (македонским) и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало после тога придружио му се и млађи брат Ћирило (Kонстантин).

Kада је хазарски цар Kаган тражио од цара Михаила проповеднике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.

Они су убедили прво Kагана, а затим и много народа превели у хришћанство.

По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире веру Христову, а умножене црквене књиге поделили су свештеницима да уче омладину.

На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.

Његово дело наставили су његови ученици са светим Kлиментом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.

Што се обичаја тиче не треба прати веш, чистити кућу и радити тешке послове.
Wait while more posts are being loaded