ЛеЗ 0009302 У Србији, „земљи чуда“ никада мање пара за издаваштво а никад више штампаних књига. Негда значајне издавачке куће „Народна књига“, „Бигз“ „Нолит“… више не постоје, оне преостале таворе. Али о томе писци не пишу. И књижара све мање. Негдашње књижаре сада су кафићи, парфимерије. Скоро пола Србије нема књижаре. Али и поред тога, и упркос свему књиге се штампају. Спонзорска књижевност је доживела процват. Ко зна колико се годишње штампа песничких збирки? Квантитет, о квалитету нека други суде. Ваља имати на уму да Ниједна књига није тако лоша да не би за нешто била корисна, сетити се Сервантеса да: Нема књиге, а да се у њој нешто добро не нађе.

Својевремено су новине писале како су певачице народних песама за једну продату краву могле да имају плочу. Ко хоће данас да „буде писац“, за „шаку евра“ може да испуни жељу. Колико у Србији има „регистрованих“ писаца?

Писац, ко данас уважава писца? Ко чита? Ја познајем све моје читаоце, рече чувени писац Милисав Савић. Они што све имају ни јеловник не читају, питају шта је ин, кул... и фул.

И писац ових редова је имао спонзора. Једног из завичаја, другог са јужне пруге. Први са скромним износом, другога ангажовао пријатељ да му се раздужи за услугу. Они што имају не дају. Каква књига, хоће да буду ктитори. Хоће да се тако овековече. „На фресци цркве у Ракитову је ктитор Миодраг Николић, на фресци у цркви у чачанском селу Котражи, у реплици барке спасења којом Свети Никола спасава дављенике и преводи их у царство небеско, нашао се занимљив товар: локални бизнисмен – донатор (Миленко Костић Коле), његове две жене, бивша и садашња као и деца из оба брака.“ Тема је то за роман о овoм (не)времену. О томе писци не пишу, не пишу ни како, и од чега живе. Пише Балша…
Shared publiclyView activity