ЛеЗ 0010322 , - Како сте у оно време долазили на такве маркетиншке идеје?

Одрастао сам у свету. Није постојала рупа у Европи у којој нисам био. И бос сам ушетао у Париз, и спавао на Пикадилију.... И није ме било срамота. Али, тада сам научио да је живот давање и враћање. И када сам у Хајд парку видео и чуо „Стонсе” знао сам да је и нама суђен бесплатан концерт. Да ћу то и овде код нас применити кад-тад. Десило се то код Хајдучке чесме с „Бијелим дугметом”. Веровао сам, и тада и сада, да новине морају да буду активан учесник догађаја, а не само медиј који нешто преноси.

Својевремено сте испричали како сте имали срећу да умрете у Ургентном центру, како имате осам бајпасова, седам стентова...

Да, заиста сам имао срећу што ми се „смрт десила” у Ургентном и што су ту могли брзо да ме спасу. У мојој фамилији ја сам најстарији Поповић. Мој отац је умро у 56. години од првог инфаркта, а ја сам преживео шест. И две клиничке смрти. И, заиста, живим живот на продужетке. Човек може да има породицу, пријатеље, колеге... Али његово највећи пријатељ јесте његова болест. Ја моју болест прихватам, живим с њом и поштујем је. Сви моји су млади отишли. Однело их срце. Ја сам једини надживео. И желео бих да дочекам унуче. То у мојој породици нико није доживео.

У тој вашој непрестаној борби за остварење снова у великој мери је заслужна и породица која вас је подржавала...

Нисам био праведан према својој деци. Моја жена их је одгајала, иако је и она имала пуно професионалних обавеза. Постала је најмлађи судија са 28 година. И увек била уз мене. Десило се тако, једне снежне ноћи, да сам „заглавио” у Крњачи на штампању новина и у три сата после поноћи позвао жену да ме превезе до куће. Она увије децу у ћебад, седне у кола па пут Крњаче... Они су жртве мог сна! Али, ако вас неко не разуме у вашем науму, за кога онда радите?! Мени је отац рекао: „Ми се женимо само једном. Ако си погрешио, има да испашташ!” И ја сам то исто рекао својој деци.

Када сте трећи пут дошли у „Политику”?

Вратили су ме 1988. или 1989. Милан Влајчић и Радован Поповић. У Културни додатак. То је било Министарство образовања и културе у мом одрастању. То је било нешто што је било критеријум свега вредносног. Ето, примера ради, из тог Културног додатка изашла је идеја Милутина Чолића да се оснује Фест. Било је у та времена људи који су били истински градитељи. Било је људи који су у невреме имали слуха да мени и другима укажу шансу. У „Политици” су излазили и неки антитекстови, текстови против те рок музике. Али, величина се огледа управо у томе да се признају грешке. Ми смо одрастали у култури у којој су написане неке од најлепших песама и у којој су стварали аутори од Арсена Дедића до Милана Младеновића. Стваране су песме којима нисмо рушили свет, већ поручивали да треба бити бољи. Они су били градитељи једне нове осећајности и ја се пред тим клањам.
Shared publiclyView activity