Profile cover photo
Profile photo
Миљковић Зоран
793 followers -
Миљковић Зоран - I am Joe!
Миљковић Зоран - I am Joe!

793 followers
About
Posts

Добрица Ерић | ПРКОСНА ПЕСМА

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
Add a comment...

Добрица Ерић | ПРКОСНА ПЕСМА

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
Add a comment...

Post has attachment
Добрица Ерић | ПРКОСНА ПЕСМА

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
Add a comment...

Post has attachment
Add a comment...

Post has attachment
ГЛОБАЛИЗАМ И РОДОЉУБЉЕ
Сима С. Мраовћ

Зборници савремене српске родољубиве поезије и савремене српске родољубиве приче, које вам представљамо, настали су захваљујући изузетним оџивом српских песника и прозних писаца из расејања и отаџбинских земаља, након позива Удружења Просвјета-Париз, фебруара ове године.

Основни циљ нашег Позива је био да, књижевним прилозима родољубивог садржаја, допринесемо зближавању Срба у расејању са Србима из отаџбинских земаља на тему која нам је, без обзира у ком делу света живели, свима заједничка и блиска – тема ПОДОЉУБЉА

Зборник савремене српске родољубиве поезије обухвата 81 песника и садржи 163 песама. Највећи број песника је из Републике Србије, затим песника из бивше Републике Српске Крајине, из Републике Српске, Словеније, Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Немачке, Канаде, Француске, Аустрије, Аустралије, Црне Горе, Хрватске, Шведске, Јапана, Швајцарске и Султаната Оман.

Зборник савремене српске родољубиве приче удружио је 20 аутора из 8 земаља и садржи 23 кратке приче аутора из Србије, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Француске, Аустралије, Републике Српске и Црне Горе. Користим оу прилику да се захвалим свим ауторима на својим прилозима и да их срдачно поздравим. Без њихових песама и прича, ових зборника не би било. Истовремено, захваљујем се и Чигоја штампи на квалитетно издатим књигама.

Посебно се захваљујем Удружењу књижевника Србије и Српској академији наука и уметности на подршци.

Колико је мени познато, у току последње деценије, издавачка делатност у Србији из области поезије је била веома богата. Штампан је већи број антологија и неколико зборника поезије. Објављено је више различитих конкурса за поезију. Тематика тих издања је, такође, била разноврсна. Обухватала је: Социјално ангажовану поезију, савремену љубавну поезију, епску, духовну, такозвану рокерску поезију, поезију Мезопотамије, затим арапску, руску, хаику поезију, боемску, дечију поезију, укључујући зборнике српских великана из претходних времена, као што су: Јован Дучић, Бранко Миљковић, Алекса Шантић, Бранко Радичевић и други.

Међутим, чак и са органиченим познавањем савремене српске књижевне сцене није тешко приметити да у излозима књижара, или у књижевним новинама, недостаје савремена поезије, или проза, родољубивог садржаја, у оној мери у којој би се то данас очекивало. Стиче се утисак, да сједне стране, време у коме живимо, а кога обележава насиље, неправда, несигурност, напад на основне породичне и духовне вредности, укључујуИи све теже услове свакодневног живота, није надахнуло књижевне ствараоце, а посебно не песнике, у оној мери у којој се то од њих очекује. С друге стране, оправдано се поставља питање, да ли издавачи сматрају да у глобализованом друштву, и на прагу интеграције Србије у шире међународне структуре, песничке поруке родољубивог садржаја немају читалачку публику, или једноставно речено, нису комерцијалне, нити су политички подобне.

Порука ова два Зборника је јасна: Српски песници нису одсутни у времену у коме живе, и као што рече један песник у овом Зборнику: Српски песник је био и остао чувар истине и бола свог народа.

Када је реч о родољубивом књижевном стваралаштву у данашњем времену наметнуте глобалистичке идеологије, не можемо а да се не упитамо :
Како данас дефинисати родољубље ?
Како у глобалном свету сачувати родољубиво осећање ?
Или, једноставно, упитати се:
Да ли је у глобализиваном друштву родољубље непотребан и уништив део нашег бића ?

Што се тиче питања, како дефинисати родољубље, одговор је свима познат и близак. Под родољубљем подразумевамо љубав према својој отаџбини, према свом народу, према породици, језику, вери и културном наслеђу. Родољубље се огледа и у нашем историјском колективном памћењу, у осећању националног заједништва. Родољубље се огледа и у поносу на допринос наших великана светској науци и култури, и у осећању части и привилегији да се и са стваралаштвом наших савременика упозна свет изван наших отаџбинских оквира.

Све ове вредности сачињавају нашу појединачну и колективну самобитности, без обзира у ком делу света тренутно, или стално живели.

Како у свету глобализације сачувати родољубиво осећање ? Данас је свима јасно да глобализацију насилно, или демократски, намећу моћне нације преко својих мултинационалних компанија и средстава масивне медијске пропаганде са далекосежним последицама по многе видове живота једног народа, укључујухи и нашег, српског. Глобализација неминовно ограничава националну независност и слободно одлучивање. У супротности са традицијом нашег народа, глобализација има снажан утицај на културне, социјалне, моралне и породичне вредности, укључујући на систем образовања, па чак и стваралаштво, посебно на књижевно стваралаштво и језик.

Узмимо на пример, српски језик, било да је у писаној, или говорној форми. Олако су прихваћене речи страног порекла, што се посебно види у речнику политичара и у прилозима дневних новина. Добија се утисак да се новинска професија просто надмехе чији хе текст бити неразумљивији за обичног читаоца. Стране речи као да постају стандар образованости у јавном говору. Навешћу само неколико, опште прихваћених речи: Донирати, едуковати, фокусиран, суицидан, децидирано, ретардиран, ригорозан, итд. итд. Поред новинарских напора да на тај начин образују читалачку публику, грађанима Србији се намећу телевизијски програми сумњивих моралних вредности у циљу да се српска традиционална морална начела потчине вредностима глобалне идеологије. На тај начин, на изглед безазлено и неприметно, глобализација улази у све поре друштва нарушавајуј и појединачну и колективну српску самобитности.

Готово преко ноћи, захваљујуји глобалним системом комуникација, човек стиче варљив утисак да је Планета постала велико село дајући му лажан утисак да је цео свет његов. Па ипак, истовремено, све га јасније прожима осеіање да, уствари, не пропада нигде и никоме. И сад долазимо до неминовног питања: Да ли је у глобалном свету родољубље уопште одрживо, да ли има смисла, или је можда, уништиви део нашег бића?

Одговор на ово питање нећемо наћи у дневним новинама, ни у дневно политичким говорима, нити у књигама психологије, или социологији. Изгледа, да на то питање одговор, можда, још имају само песници. Међутим, долазећи из света науке, мислим да не треба занемарити ни научна открића последњих година. О чему је реч?
У току протеклих двадесатак година појавила се једна нова науча дисциплина заснована на истраживњима из области генетике. Познато је да се генетске информације налазе у молекулама ДНК, да оне одређују карактер родитеља, које се преносе на децу. Уствари, генетске информације се преносе с једне генерације на другу. Новија истраживања су показала да се генетске информације могу мењати на основу стеченог искуства у току живота доводехи до промене активности ДНК. На тај начин стечено искуство се може преносити и на следеху генерацију. Та нова научна дисциплина зове се Епигенетика. Зашто је ова научна дисциплина интересантна за нашу тему родољубља ? Пре него што покушам да доведем науку и родољубље у зависну везу дозволите ми да вам прочитам кратак параграф из приче, Жељка, Слободана Јарчевиха, из Зборника прича. Овако Жељка описује своје успомене из детињства:

Ако постоји Рај, онда је Бог у њему могао да створи нешто тако, никако језера лепша од Плитвица. А и ова на земљи, говорила је стрина Стојана, створио је Бог. Како је Жељку занела та пречиста вода: стропоштавала се с висина, провлачила кроз чисто грање и нежну траву, па је пунила толика језера. А та језера су се ухватила за руке – у дуго, дуго коло. У слици и души, Плитвице су, тако се то може рећи, цео Жељкин завичај – од Велебита до Радуча, и око Радуча. Све је ту. Ту су и нежност мајке и заштитна снага оца, и мудрост ђеда, и суза радосница баке. Овде су и иконе цркве у Радучу и заносни пој попа Ђурђа.

Упитаћете се, какве везе овај родољубив текст има са Епигенетиком ?
Дозволићете ми кратко објашњење. Надам се да ми љубитељи лепих речи овог топлог описа неће замерити што га скрнавим са рационалним приступом заснованом на научном истраживања из области Епигенетике и Централног нервног система.

Шта се догађало Жељки, и шта бива кад и сами изађемо на праг родне куће, удахнемо свеж ваздух и с погледом обиђемо познате пределе који нас окружују и који нас својом лепотом чине срећним и штите од непознатог ?
Ова нова научно – родољубива прича иде овако:

Под утицајем информација спољниог света, код нервних ћелија у мозгу долази до промена у анатомској структури њихових међусобних веза, а путем одређених хемијских реакција долази и до промене функија ДНК макромолекула у њиховим ћелијама. На тај начин лични доживљај свог окружења, или породице, посебно у раном детињству, покреће одређене реакције у мозгу које ће утицати на функционисње генетског материјала, конкретно ДНК. Тај утицај на епигенетске промене се настављају и у одраслим годинама као што се, на пример, догађа током учења или болести. Сад можемо да се вратимо на причу о Жељки. Насупрот идеологији глобализма нашу сопственост можемо сачувати. Она није идеологија, она није политика, она је органски део нас. Ако не желимо да подлегнемо глобализму и не препустимо себе глобалној замци безличности, нашу самобитност треба одржавати, одржавати је кућним васпитањем, родољубивим образовањем, јавним говором и културним родољубивим манифестацијама. Појединачна и колективна самобитност су основни ослонац и подршка слободном опстанку који налази свој извор у исакључиво локалном, националном и родољубивом самосвешћу. То можда најдубље осећају песници и књижевни ствараоци. Њима хвала што међу нама одржавају пламен родољубља и опстанка.

Београд, 26. октобар 2018. Поводом промоције
Зборника савремене српске родољубиве поезије и приче

Сима С. Мраовић
Add a comment...

Post has attachment
ГЛОБАЛИЗАМ И РОДОЉУБЉЕ
Сима С. Мраовћ

Зборници савремене српске родољубиве поезије и савремене српске родољубиве приче, које вам представљамо, настали су захваљујући изузетним оџивом српских песника и прозних писаца из расејања и отаџбинских земаља, након позива Удружења Просвјета-Париз, фебруара ове године.

Основни циљ нашег Позива је био да, књижевним прилозима родољубивог садржаја, допринесемо зближавању Срба у расејању са Србима из отаџбинских земаља на тему која нам је, без обзира у ком делу света живели, свима заједничка и блиска – тема ПОДОЉУБЉА

Зборник савремене српске родољубиве поезије обухвата 81 песника и садржи 163 песама. Највећи број песника је из Републике Србије, затим песника из бивше Републике Српске Крајине, из Републике Српске, Словеније, Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Немачке, Канаде, Француске, Аустрије, Аустралије, Црне Горе, Хрватске, Шведске, Јапана, Швајцарске и Султаната Оман.

Зборник савремене српске родољубиве приче удружио је 20 аутора из 8 земаља и садржи 23 кратке приче аутора из Србије, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Француске, Аустралије, Републике Српске и Црне Горе. Користим оу прилику да се захвалим свим ауторима на својим прилозима и да их срдачно поздравим. Без њихових песама и прича, ових зборника не би било. Истовремено, захваљујем се и Чигоја штампи на квалитетно издатим књигама.

Посебно се захваљујем Удружењу књижевника Србије и Српској академији наука и уметности на подршци.

Колико је мени познато, у току последње деценије, издавачка делатност у Србији из области поезије је била веома богата. Штампан је већи број антологија и неколико зборника поезије. Објављено је више различитих конкурса за поезију. Тематика тих издања је, такође, била разноврсна. Обухватала је: Социјално ангажовану поезију, савремену љубавну поезију, епску, духовну, такозвану рокерску поезију, поезију Мезопотамије, затим арапску, руску, хаику поезију, боемску, дечију поезију, укључујући зборнике српских великана из претходних времена, као што су: Јован Дучић, Бранко Миљковић, Алекса Шантић, Бранко Радичевић и други.

Међутим, чак и са органиченим познавањем савремене српске књижевне сцене није тешко приметити да у излозима књижара, или у књижевним новинама, недостаје савремена поезије, или проза, родољубивог садржаја, у оној мери у којој би се то данас очекивало. Стиче се утисак, да сједне стране, време у коме живимо, а кога обележава насиље, неправда, несигурност, напад на основне породичне и духовне вредности, укључујуИи све теже услове свакодневног живота, није надахнуло књижевне ствараоце, а посебно не песнике, у оној мери у којој се то од њих очекује. С друге стране, оправдано се поставља питање, да ли издавачи сматрају да у глобализованом друштву, и на прагу интеграције Србије у шире међународне структуре, песничке поруке родољубивог садржаја немају читалачку публику, или једноставно речено, нису комерцијалне, нити су политички подобне.

Порука ова два Зборника је јасна: Српски песници нису одсутни у времену у коме живе, и као што рече један песник у овом Зборнику: Српски песник је био и остао чувар истине и бола свог народа.

Када је реч о родољубивом књижевном стваралаштву у данашњем времену наметнуте глобалистичке идеологије, не можемо а да се не упитамо :
Како данас дефинисати родољубље ?
Како у глобалном свету сачувати родољубиво осећање ?
Или, једноставно, упитати се:
Да ли је у глобализиваном друштву родољубље непотребан и уништив део нашег бића ?

Што се тиче питања, како дефинисати родољубље, одговор је свима познат и близак. Под родољубљем подразумевамо љубав према својој отаџбини, према свом народу, према породици, језику, вери и културном наслеђу. Родољубље се огледа и у нашем историјском колективном памћењу, у осећању националног заједништва. Родољубље се огледа и у поносу на допринос наших великана светској науци и култури, и у осећању части и привилегији да се и са стваралаштвом наших савременика упозна свет изван наших отаџбинских оквира.

Све ове вредности сачињавају нашу појединачну и колективну самобитности, без обзира у ком делу света тренутно, или стално живели.

Како у свету глобализације сачувати родољубиво осећање ? Данас је свима јасно да глобализацију насилно, или демократски, намећу моћне нације преко својих мултинационалних компанија и средстава масивне медијске пропаганде са далекосежним последицама по многе видове живота једног народа, укључујухи и нашег, српског. Глобализација неминовно ограничава националну независност и слободно одлучивање. У супротности са традицијом нашег народа, глобализација има снажан утицај на културне, социјалне, моралне и породичне вредности, укључујући на систем образовања, па чак и стваралаштво, посебно на књижевно стваралаштво и језик.

Узмимо на пример, српски језик, било да је у писаној, или говорној форми. Олако су прихваћене речи страног порекла, што се посебно види у речнику политичара и у прилозима дневних новина. Добија се утисак да се новинска професија просто надмехе чији хе текст бити неразумљивији за обичног читаоца. Стране речи као да постају стандар образованости у јавном говору. Навешћу само неколико, опште прихваћених речи: Донирати, едуковати, фокусиран, суицидан, децидирано, ретардиран, ригорозан, итд. итд. Поред новинарских напора да на тај начин образују читалачку публику, грађанима Србији се намећу телевизијски програми сумњивих моралних вредности у циљу да се српска традиционална морална начела потчине вредностима глобалне идеологије. На тај начин, на изглед безазлено и неприметно, глобализација улази у све поре друштва нарушавајуј и појединачну и колективну српску самобитности.

Готово преко ноћи, захваљујуји глобалним системом комуникација, човек стиче варљив утисак да је Планета постала велико село дајући му лажан утисак да је цео свет његов. Па ипак, истовремено, све га јасније прожима осеіање да, уствари, не пропада нигде и никоме. И сад долазимо до неминовног питања: Да ли је у глобалном свету родољубље уопште одрживо, да ли има смисла, или је можда, уништиви део нашег бића?

Одговор на ово питање нећемо наћи у дневним новинама, ни у дневно политичким говорима, нити у књигама психологије, или социологији. Изгледа, да на то питање одговор, можда, још имају само песници. Међутим, долазећи из света науке, мислим да не треба занемарити ни научна открића последњих година. О чему је реч?
У току протеклих двадесатак година појавила се једна нова науча дисциплина заснована на истраживњима из области генетике. Познато је да се генетске информације налазе у молекулама ДНК, да оне одређују карактер родитеља, које се преносе на децу. Уствари, генетске информације се преносе с једне генерације на другу. Новија истраживања су показала да се генетске информације могу мењати на основу стеченог искуства у току живота доводехи до промене активности ДНК. На тај начин стечено искуство се може преносити и на следеху генерацију. Та нова научна дисциплина зове се Епигенетика. Зашто је ова научна дисциплина интересантна за нашу тему родољубља ? Пре него што покушам да доведем науку и родољубље у зависну везу дозволите ми да вам прочитам кратак параграф из приче, Жељка, Слободана Јарчевиха, из Зборника прича. Овако Жељка описује своје успомене из детињства:

Ако постоји Рај, онда је Бог у њему могао да створи нешто тако, никако језера лепша од Плитвица. А и ова на земљи, говорила је стрина Стојана, створио је Бог. Како је Жељку занела та пречиста вода: стропоштавала се с висина, провлачила кроз чисто грање и нежну траву, па је пунила толика језера. А та језера су се ухватила за руке – у дуго, дуго коло. У слици и души, Плитвице су, тако се то може рећи, цео Жељкин завичај – од Велебита до Радуча, и око Радуча. Све је ту. Ту су и нежност мајке и заштитна снага оца, и мудрост ђеда, и суза радосница баке. Овде су и иконе цркве у Радучу и заносни пој попа Ђурђа.

Упитаћете се, какве везе овај родољубив текст има са Епигенетиком ?
Дозволићете ми кратко објашњење. Надам се да ми љубитељи лепих речи овог топлог описа неће замерити што га скрнавим са рационалним приступом заснованом на научном истраживања из области Епигенетике и Централног нервног система.

Шта се догађало Жељки, и шта бива кад и сами изађемо на праг родне куће, удахнемо свеж ваздух и с погледом обиђемо познате пределе који нас окружују и који нас својом лепотом чине срећним и штите од непознатог ?
Ова нова научно – родољубива прича иде овако:

Под утицајем информација спољниог света, код нервних ћелија у мозгу долази до промена у анатомској структури њихових међусобних веза, а путем одређених хемијских реакција долази и до промене функија ДНК макромолекула у њиховим ћелијама. На тај начин лични доживљај свог окружења, или породице, посебно у раном детињству, покреће одређене реакције у мозгу које ће утицати на функционисње генетског материјала, конкретно ДНК. Тај утицај на епигенетске промене се настављају и у одраслим годинама као што се, на пример, догађа током учења или болести. Сад можемо да се вратимо на причу о Жељки. Насупрот идеологији глобализма нашу сопственост можемо сачувати. Она није идеологија, она није политика, она је органски део нас. Ако не желимо да подлегнемо глобализму и не препустимо себе глобалној замци безличности, нашу самобитност треба одржавати, одржавати је кућним васпитањем, родољубивим образовањем, јавним говором и културним родољубивим манифестацијама. Појединачна и колективна самобитност су основни ослонац и подршка слободном опстанку који налази свој извор у исакључиво локалном, националном и родољубивом самосвешћу. То можда најдубље осећају песници и књижевни ствараоци. Њима хвала што међу нама одржавају пламен родољубља и опстанка.

Београд, 26. октобар 2018. Поводом промоције
Зборника савремене српске родољубиве поезије и приче

Сима С. Мраовић
Add a comment...

Post has attachment

Post has shared content
У уторак 9. октобра званично је отворен 13. Међународни позоришни фестивал „ЈоакимИнтерФест“ у Књажевско-српском театру у Крагујевцу. На отварању се публици обратио селектор овогодишњег „ЈоакимИнтерФеста“, књижевник Милош Латиновић и том приликом говорио о селекцији и слогану фестивала „Театар, то је сада“. Фестивал је, након тога, званично отворио Миљан Бјелетић, члан Градског већа за културу Града Крагујевца. Потом је на Сцени „Јоаким Вујић“ изведена прва такмичарска представа „Месец дана на селу“ Ивана Сергејевича Тургењева у режији Бориса Леонидовича Милграма и продукцији Пермског академског театра из Русије.

У оквиру пратећег програма „ЈоакимИнтерФеста“ у Галерији Јоаким отворена је изложба „Љубомир Убавкић Пендула – Свака лудост беше ми играчка“, посвећена великану крагујевачке позоришне сцене који је преминуо прошле године. На отварању су говорили директор Театра Милош Крстовић, првакиња Театра Нада Јуришић и један од аутора изложбе, редитељ Марко Мисирача.

„ЈоакимИнтерФест“ се одржава у Књажевско-српском театру од 9. до 15. октобра, а у званичном такмичарском програму се налазе представе из Русије, Словеније, САД, Хрватске, Републике Српске (БиХ) и Србије. Чланови стручног жирија су глумац Зијах Соколовић, редитељка Ивана Вујић и костимографкиња Јелена Јањатовић. Разговоре са ствараоцима за округлим столом након сваке представе води позоришни критичар и аутор емисије „Читање позоришта“ Слободан Савић.

Током трајања Фестивала на програму Радио телевизије Крагујевац, сваке вечери од 22 сата и 30 минута биће емитована Хроника ЈоакимИнтерФеста.
Add a comment...

Post has attachment
Add a comment...

Post has attachment
Wait while more posts are being loaded